Две цркве и њихове порте

 

Пре неко вече обилазио сам детињство: порту око цркве Лазарице у којој смо трчали крос, у којој ми је била основна школа, у којој се налазила фискултурна сала "Партизана", испред сале фудбалско игралиште на мале голове, а иза ње кула Цара Лазара (кулу смо тако звали, не француски, странски како је данас прекрстише они који се стиде сопственог језика: "Дон Жон"). Кула Цара Лазара је била и љубавничко место. У њој смо се крили кад играмо жмурке, у њој смо налази неке чудне луфт-балоне, које су блесавци међу нама надували. Фуј!

Следећег јутра, већ сам се пентрао по брдима изнад Дрењака на Копаонику и за контраст снимио црквицу на чуки. Подно ње, у удолини, лежи село Ливађе. Црквицу су сељани зидали годинама, најмање десет пута дуже него цар Лазо своју дворску, Лазарицу. Прошле године су је завршили. И она има порту, али нема кулу са луфт-балонима. Уместо куле има застакљену бараку склепану од дасака. У њој се сваке суботе, кад ништа не улове, запијају домаћи ловци и певају, а углавном ништа не улове. Њихово арлаукање се чује јаче од црквених звона. Док није црквица направљена, знали су да се запију на гробљу. Свашта да помислиш. Срећом по њих не лове ноћу. Срећом не користе ни луфт-балоне.

© 2026 Бранимир Перић