Реакција на текст једне очајнице којој су убацили три псића у двориште
Добро јутро
у клуб, нас којима не знам само шта још, сем пене, преостаје.
Километар
смо испред Брзећа. Не само да нам у насеље убацују псиће, него су,
уназад неколико година, почели и мачиће. Љутити, кад нам је једном прекипело,
отишли смо чопоративно у село и на свакој раскрсници (као оно кад испраћамо
покојника), потом и у свакој кафани (као кад жена пијандуре покушава да одложи
испраћај будућем покојнику), раздрали се из свег гласа: "Сваког оног кога
ухватимо да је макар само пришао нашем насељу с гепеком и кутијом у којој су
пси или мачке – пушка ће да ради! Чека вас напуњена!" Ушли смо и у
продавницу, такође у пошту, па се и на једном и другом месту још са врата развикали.
После смо им на вратима залепили папир са нацртаном мртвачком главом и
укрштеним коскама а испод исписали претњу.
Објаву на
пошти знамо да је управник одмах за нама скинуо. Пошта је то, државна установа,
не приличи да се на државној установи вијори мртвачка глава. Вероватно је
слично поступио и власник продавнице – помислио би неко да су му се у
продавници напатили мишеви па је ставио мишомор.
У једној
кафани, на наше арлаукање, један зацрвењени нам је поштено добацио: " Код
вас остављамо, јер вам је тамо она кучкара! Она удомљава напуштене животиње."
"Која, бре, кучкара!“, дрекнули смо у глас. „Па та није већ неколико година
крочила у наш Дрењак! Носите њој свој окот у Крушевац, па нека види како је то
кад ти сваког дана под прозором зацвиле сирочићи, срце да ти се поцепа!“
Та кучкара
је мене и моју госпу једне године умало завила у црно. Довукла је из шетње са
брда (оно једном у пет година кад се преварила да дође) залуталу белу мацу без
ноге. Кад се увече вратила у Крушевац, није је однела са собом, него је нама
беду окачила о врат. Што 'но кажу овдашњи сељаци, заболела је, да простите, она
ствар шта ће са ћопавом мацом бити кад оде. Јесте да је бела маца постала моја
љубимица и ја њен љубимац (о томе сам већ писао), али јесте и да нам се два
пута онако ћопава котила, не стигосмо да је стерилишемо. У једном тренутку смо имали
деветоро мачака на пансиону. Све док се нашем мачињем чопору није придружила и
тета лија. Прво је „питомо“ јела кучећу храну из моје руке, па кад је хране
понестало, прешла на мачиће. Четири мачета је слистила у четири дана (то јест
ноћи), само је црвени траг за њима остао на тротоару.
Наша дрека и
претња сачмаром по Брзећу уродила је плодом. Спашени смо били неко време. До следеће
сезоне коћења.
Претње без
оружја нису ништа друго него празне претње. Знају сељани да од оружја имамо само
псовке. Принуђени смо да попут њих, затворимо очи, стегнемо срце и упишемо се у
бездушнике. Напунимо кутију са храном, спустимо у њу нежељене младунце, и на
прилазу другог или трећег села испод нас, оставимо отворен пакет у близини прве
куће. Још ако чујемо из дворишта куће дечју грају – срце нам буде на месту.
Имали смо и
ми у насељу једног бездушника, по некима и горег од оних сељана. Предлагао је ефикаснију
и јефтинију меру: да кутију са младунцима пустимо низ поток. Каже: „Шта се
ужасавате, неће им ништа бити. Поток ће их однети довољно далеко од нашег
насеља, данце ће да се раскваси, младунци ће да поиспадају, а свака животиња зна
да плива! Поуздана метода, доказано." Згрозили смо се. Срећом по куце и
маце, а несрећом по њега, опростио се од нас пре наредног окота.
Док је
кучкара биће и прање савести. А и то је хуманије од онога како бабе у селу
решавају ту ствар – заврћу главе несрећним створењима, како које из мајке испадне.
Или нешто хуманија метода: на троношци седи баба, крај ње кофа с водом, па како
се које новорођенче појави – бућ у воду.
Не знаш шта
ти срце више раскрвари, помисао на досетљивост „хуманих баба“, или бес што
морамо и сами да покажемо своју хуманост: испраћајем нежељених шапица два-три
села наниже.
Исход је
исти, а можда и није. Нада на невиђено уверава срце да је племенито.
© 2026 Бранимир Перић
