Скијање по магли и застава
Решили, нас два брата, да обележимо први топлији дан
зиме на Копаонику и да се искијамо за све паре. А оно, цврц. Казни нас природа
што нисмо јуче скијали кад је сунце прогрејало: зави нас таквом маглуштином да
се на снегу нису видели ни бразде које остављају проклети даскари и лоши
скијаши ни џомбе ни ту и тамо обријана стаза испод које се тамни камење. Од
мартовских чари осунчаног скијалишта, од оне прелепе заставе боја, видесмо само
маглу.
Мој брат је све време вртео главом (то јест, вртео
би да је могао од кациге). Како то да га изневери, а никада до сада није,
„Маунтин-форкаст“, његова планинска библија у коју се куне и на основу чије је
временске прогнозе планирао планинарске походе? Мало-мало па уздахне: „А рекли
су да ће целог дана бити сунце!“, а онда на свој рачун додаје: „Да, има сунца,
али горе изнад магле, на две и по хиљаде метара.“
Срећом па су са стране стаза били четинари, иначе не
бисмо знали „где је овде лево“, где је горе, где доле, а да не причам што би
неко склон „вртигу“ могао и да повраћа кад би му се завртело у глави услед
губитка осећаја равнотеже, јер скије клизе – не корачаш, немаш појма да ли се
крећеш или не, а очи немају за шта да се ухвате и учврсте равнотежу. Ако нисте
знали, три чула формирају осећај равнотеже: сензор у унутрашњем уху који
реагује на кретање (а пошто на скијама клизиш, тај сензор каже да мирујеш),
сензор у табанима који осећа где газиш (а пошто су ти ноге уфалшоване у
панцерице са ко шака дебелом подлогом испод табана, што од панцерица што од
везова, што од скија, тај сензор такође каже да мирујеш) и сензор у очима који
прати пролазеће предмете (а тај сензор види само маглу па и он потврђује да
мирујеш).
Једина корист од толике магле би та што, да сам без
ње угледао онако изроване стазе (због плус температуре снег је био мокар), и да
сам видео џомбе у које су се стазе претвориле (и на минус температурама стаза „Дубока“
пословично изгледа ко да су се вепрови по њој ваљали – а тако су данас
изгледале и друге стазе), удроњʼо бих се од страха да се не поломим, сав бих се
стего ко пилећа нога пре него што је домаћица ножем рецне, одвоји јој батак од
карабатака и спусти у таву да се похује.
Чек, чек, сад ми сину! Има ли Копаоник своју
заставу? А скијалиште? Зашто та застава не би имала баш комбинацију
преовлађујућих боја осунчаног Копаоника – модро плава, бела, тамно зелена?!
Модро плаво небо, бели снег, тамно зелени четинари. Заставу са тим и тако
поређаним бојама, ако Гугл не лаже, нема ни једна земља на свету ни град ни
покрајина (има, додуше Башкирија у Русији, али јој у белом пољу чучи неки
симбол – значи нема; а оног што је предложио да застава Новог Зеланда буде баш
оваква, натераћемо да повуче предлог).
Стављам на гласање. Ко је за то да скијалиште на
Копаонику добије овакву заставу? Или сам Копаоник? Или бар Национални парк? А
могла би то да буде и застава свих наших скијалишта? Мада, ако неко од оних са врха
види овај предлог, како их бог дао „паметне“ (и грамзиве), искористиће идеју и претворити нам све
планине у Златибор!
КРАЈ
© 2021 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у
деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз
навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице
овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање
и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање
овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
