Ренесанса у замци културе

РЕНЕСАНС У ЗАМКУ КУЛТУРЕ
а могло би и
РЕНЕСАНСА У ЗАМЦИ КУЛТУРЕ

 

У сред смо реновирања нашег планинског дома. Избеглице смо већ данима у сопственој кући. Део ствари из приземља нам је у братовљевом делу, а намештај са спрата, наслаган на средини собе у приземљу. Нешто од ствари је и на тераси. У братовљевом делу, преко његових и уз његове ствари наслагани су нам: расклопљена угаона гарнитура, душеци, поддушек, фрижидери, шпорет, кухињски елементи… Немамо где ни да се свучемо ни да се пресвучемо. Довијамо се како знамо и умемо.

Свако вече гутам прашину да просечем пут кроз новонастали шут до нашег купатила у коме настављамо тврдоглаво да одржавамо личну хигијену (је л' се то тако зове?). Брат има купатило, али нам је код њега све некако тесно, не само купатило, иако су и купатило и соба и предсобље и шупа истих димензија као код нас.

Гардероба нам је натрпана једна преко друге.

Провлачимо се између намештаја, сударамо се сами са собом.

А тек кревет! Навикли смо да спавамо у нашем два са два – можемо у њему да се башкаримо колико нам је воља без помисли да ћемо једно другом у сну забити колено у слабине.

Братовљев кревет нам је узан. Како у њему његова ајша и он спавају кад дођу понекад викендом, није ми јасно. Јутрос пред зору, окрећући се у њиховом кревету, млатнуо сам лактом своју госпу по сред чела. Сирота, преморена од кућевних послова у простору који није њен, тако је дубоким сном спавала да се од мог ударца није ни померила.

У пола метра са пола метра испред судопере, једва је стао један ормарић и на њему наша индукциона плоча. За шпорет већ није имало места.

Госпа је по цели дан у тој рупи, отуд залиће и одлиће мајсторе, кува им кафу, завлачи се, извлачи, одлази у предсобље, вади мајсторима пиво из фрижидера, ставља ново да им се хлади, поставља им ручак, усисава трошице кад заврше. Просторна тескоба је више умара од залитања.

Кад заспи, спава мртвим сном. Зато је мој ударац није пробудио.

Добро да је нисам клепио по носу. То би је сигурно расањивило, а ја након тога више не бих заспао.

У таквим затворским условима, покушао сам по повратку из Бање да запишем утиске са концерта ансамбла „Ренесанс“ одржаног 30. јула у „Замку културе“ у Врњачкој Бањи, али ми мисли нису функционисале. Очи су ми се склапале, што од напорне ноћне вожње, што од целодневног умора борављења са мајсторима. Једнако тако и наредних вечери.

Преко дана је то било неизводљиво. Сваког часа мајсторима нешто треба додати, или „скокнути“ до Бруса и купити материјал који недостане.

Мада, искрено, не могу да се усредсредим на писање чак и да нађем време и простор где бих сео, Ово није моје стваралачко окружење. Друго је кад сам негде на путу, на одмору, тад ми није проблем ни лежећи на мобилном да пишем.

Данас је Илиндан, црвено слово у црквеном календару. Ниједан мајстор на тај дан не ради па ни наши. Прилика је да коначно седнем и са лаптопом у крилу забележим то што је требало одмах да се забележи.

⁎⁎⁎

У осам увече, тридесетог јула, онако преморени као да смо сами крпили рупе у зидовима и сами молерисали, скокнусмо госпа и ја преко брда до Врњачке Бање, души својој одушка да дамо. Тричавих педесет седа и по километара, или што би Гугл рекао, један сат и шеснаест минута до тамо, и толико исто назад.

Још сунце није зашло кад смо се испред „Замка културе“ паркирали, тачније кад смо забили кола у живицу дворишта Замка.

У Замку се одржава завршно вече „21. Међународног фестивала класичне музике“. Фестивал ће затворити, ко други него славом овенчани, ненадмашни ансамбл „Ренесанс“, под руководством несмиреног Љубе Димитријевића, без кога „Ренесанса“ не би било, а ни нашег задовољства да уживамо у оживљеним нотама давних времена. Довољно је, чини ти се, само Љубину свирку на фрули или флаути да слушаш, задивљен његовим дечачким поскакивањем и млаћење телом пресавијањем у струку, и то са фрулом или флаутом на уснама, па да ти вече буде испуњено срцем које одушевљено откуцава. Као да је пајац кога рука мађионичара покреће одозго потезањем конца. Неодољиво ме подсећа на ону чувену црну силуету фронтмена групе Џетро Тал, Ијана Андерсона, на којој Ијан стоји на једној нози и свира флауту. Ко је од кога украо фазон не знам. Биће пре да су покрали Љубу пошто, ако је веровати вештачкој интелигенцији, силуета флаутисте, као симбол Џетро Тала, појавила се тек крајем осамдесетих, а Љуба изводи свој млатећи перформанс сигурно већ више од педесет година. Само сам чекао кад ће, са флаутом на уснама, да подигне једну ногу, ослони се њоме на другу, па да слика буде потпуна и без конца кога одозго неко повлачи.

Пајаца на концу од дрвета, исто таквог, мајка није хтела да ми купи кад сам се са осам година у Врњачкој Бањи опорављао од жутице. Продавао га је један дрводеља на уличној тезги. Офарбао му је био оделце и капу шареним, циркуским бојама „на коцке“. Затражио сам га само једном, упркос жељи. За разлику од мог брата, кад ми једном кажу „не“, будем повређен и више не тражим; нити бих га узео да ми га после купе. Мајка је имала разлог што ме је одбила. Знала је да бих га, као и сваку играчку коју добијем, одмах рашрафио, да видим има ли још нечег у њему, сем конца који га покреће.

Љубу заиста, као да је нека невидљива рука одозго покретала, или га је зла вештица (можда и добра) вретеном одзада подбадала. Није стао од кад је крочио на позорницу до последње одсвиране нумере. Клањање публици на крају се не рачуна.

Не, нисмо дошли због њега, без обзира на пајаца из детињства чији сам зов осећао. Од студија, кад сам први пут чуо име овог чаробној ансамбла, вукла ме је жеља да их уживо чујем (и тако читавих 50 година!). Дошли смо због Марије Милосављевић, ћерке наше комшинице из Дрењака, мастера свирке на флаути, специјализанта оперског певања и наставнице музике у Франкфурту (аб Мајна). Дотад сам Марију слушао само преко снимака са Јутјуба, Инстаграма и Фејсбука, или са ДВД-а који ми остави кад са ћерчицом дође у посету мајци.

Знам је откад је цуретак била. Зовем је Врабац, због њеног цвркутавог гласа. Свеједно, не мало је било моје изненађење кад сам, у „Замку културе“, чуо уживо њен сопран. Једно је снимак, а сасвим друго жив одјек гласа у акустичном амбијенту. Дотад сам је уживо слушао само кад свира на флаути.

Имао сам утисак да су се небеса отворила. Њен, или божански глас кроз њу, свеједно, одзвањао је мојим ушима и носио ме у висине.

Могу само да претпоставим како су јој се мама и тата топили од поноса, јер и они су били ту, и све комшије и пријатељи који су могли доћи.

Једва смо после концерта, госпа и ја, објаснили њеном тати зашто не можемо са њима у кафану да прославимо Врапчев наступ. Чекала нас је дуга вожња кроз ноћ преко Гоча до нашег Дрењака, и то по мрклом мраку. Док се будемо вратили, биће скоро поноћ.

Јесте да је златна тепсија пуног месеца сјајила ниско над планином, али је стрми пут, пун серпентина, водио кроз густу шуму. Да су нам се којим случајем угасила светла, прст пред оком не бисмо видели. Ни најтањи зрачак месечевог бледила није успевао да се пробије кроз густину букових крошњи.

⁎⁎⁎

Сви чланови ансамбла су били супер, нарочито је био супер више него изванредни перкусиониста, коме нисам запамтио име, а није га било ни на рекламном летку. Без његовог ударања у тарамбуку, свирка Љубине дружине не би имала боју, не би звучала ренесансно. Овако, чак су и наше народне песме са Косова и Метохије које су извели, уз његово тарамбукисање, звучале ренесансно.

Добра је то свирка била, та ренесансна музика.

⁎⁎⁎

Морам да се исповедим. Иако о свим члановима Ренесанса могу само хвале низати, друга певачка муза, (сем нашег Врапца, разуме се), по имену Николина Ковачевић, просто ме је била опчинила. Волим, брате, ватрене женске, једре, из којих живот врца. Покрети Николининих руку, покрети тела, враголасти плес, прелети очију којима публику умива, њено заводничко осмехивање, лагано склапање капака које хипнотише, дуге трепавице испод којих ти се чини да само тебе гледа, све то човека скрозира, не само поглед њених црних ока. Једино оперисан мушкарац неће осети да му уз тај перформанс крв струји, неће осетити да му зазубице расту. Прави мушкарац би се и без попа исповедио; без имало гриже савести би рекао: „За доручак бих је појео“.

Певала је Николина и ватром плесала једнако добро као Врабац, али другачије. Није ни чудо што сам на толико фотографија и видео снимака покушавао да је уловим у окце камере, што анфас, што из профила. Жива каква је, непрестано ми је искакала из објектива.

Љуба је, сигуран сам, намерно уврстио Николину у ансамбл не би ли и они који су само још у души млади, доживели ренесансу својих чула.

Лукав ли си, Љубо, ренесансни мајсторе!

© 2026 Бранимир Перић

 

 

Мами за њен 46. рођендан

смешан је овај свет
уздаси и жудње заједно му ничу
туга и срећа скупа га прате
а живот
само велика лаж

трајање без повратка

мама
видиш ли ме
да знам још увек ме видиш
на перону сам неком мама
гужва је ту
возови тутње
не знам који је мој
гужва паклена
 
гледам те мекане билијарске лопте
гледам људе
кошмаре кретања
не знају где иду
а сигурни су
некуда морају стићи
 
на перону сам мама
возови овде тутње без стајања
без кочења
хукте све брже
 
ипак неко успе да ускочи
сретник или
криви воз
 
све ме збуњује
цик-цак путање људи
враћање на исто
возови што испусте пару када до нас дођу
 
до шина још нисам стигао мама
али знам
ускоро ћу бити над њима
или на њима
 
пара је сувише бела мама
видиш ли ме
ја тебе скоро не
 
а још јуче сам био дете
још јуче си била девојка
а данас
данас је дека на самрти
данас возови тутње
 
већ сам на ивици перона
опет ме је дим обавио мама
видиш ли ме још
 
чујем звижди
фар у даљини
 
мама збогом
ово је мој воз изгледа
и моја пара
моја квака на вратима
мама збогом
ово је мој воз
 
магла ме обавија млечна
скочио сам
за нешто се хватам
кренуло је
само што не знам
на којој је страни локомотива
нити те видим мама
више те не видим
мама!

© Бранимир Перић

Потрага за сврхом

Насловна илустрација бајке ПОТРАГА ТА СВРХОМ

ПОТРАГА ЗА СВРХОМ

Чобанче

Био једном један мали чобанин који је своје детињство проводио чувајући стоку у планини. Од стоке је имао овце, козе, краве и једно магаре. Такође и шарова. Свака домаћа животиња је овде имала своју свр­ху: овце су давале вуну, козе сир, краве млеко, а шаров је, кад затреба, чобанчету био продужена нога и продужени штап да прикупи раштркану стоку. Једино магаре није имало своју сврху. Било је јогунасто као и свако магаре. Знало је да се укопа у месту, ни да мрдне кад чобанче са испаше потера стоку на коначиште. Знало је и да скакуће око чобанчета, да га гура њушком, да му не дâ да заврши венчић од цвећа који плете, или ручак који једе, или било шта друго чиме се занимао. И баш зато што није имало сврху, звали су га Сврха. Шунтаво име као и само магаре што је било.

Иако је магаре било такво какво је било, мали чобанин је од свих својих животиња њега највише волео. Кад год би му дугоухи пришао, а прилазио му је стално, шашолио га је иза ушију као да је куцов, чешкао по сапима, голицао по трбуху. Јер длака му је била свиленкаста, просто је мамила руку да је глади – као да је длака зеца а не обичног магарца. Боја јој је била мрка, на сунцу скоро црна.

Сврха је на сапима имао повећи белег у облику птице раширених крила која хоће да полети. Кад се мали чобанин занесе и дуже нетремице гледа у магаре, причињавало му се да крила птице оживљавају, да се померају, шире, као да се белег претвара у праву птицу. Из белега, у прохладним јутрима, пара није излазила као што је кожа магарета испаравала тамо где није било белега, или се испаравање под косим зрацима сунца, због белине шаре, није примећивало. Да магаре залута међу хиљаде других магарића, по том белегу би га непогрешиво познао.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com, или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки, на укупно 348 страна, са 64 црно-беле илустрације, као некад што су бајке биле илустроване, које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Насловна илустрација бајке ДУХ И ДЕЛО

Борба између духа и дела опседала је писце од када писана реч постоји. О томе како једно без другог не може писани су есеји, држане проповеди, рецитоване песме, компоноване опере. Све то наћи ћете у бајци ДУХ И ДЕЛО, другој по реду у књизи Бранимира Перића БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ. Бајка је писана је са идејом да је читају одрасли и писмена деца. Старији дечак о коме прича бајка, покушао је да се изолацијом од света и сопственом надоградњом без иједног учињеног дела уздигне до богова, а његов млађи брат, пробисвет, то исто је покушао кроз ружна дела и освајања. Обоје враћа „к познанију правом“ њиховa пуно млађа сестра, дајући и њима и нама животну лекцију.

Дух и дело

Два брата и сестра

Далеко, преко највише планине на истоку, где пусте равнице смењују усамљена брда и врлетима својих врхова надвисују дивљу траву, мати и отац, убоги сиромаси, родише два сина. Први је на свет дошао Ви Лин, Дух обиља, а непуне две године касније Мун Лај, Месец који се враћа. Но, како се судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им у-место хране дарује пород, кад је старијем било дванаест година, родила им се и кћи. Њој су наде-нули име Тие Лу, Искра, да им макар нешто засве-тли у сумору немаштине.

Ви Лин је од рођења био кржљаво и болешљи-во дете. Тек кад му се брат родио, здравље му се мало поправило, ваљда зато што су сад мање паж-ње обраћали на њега а више на новорођенче, али је свеједно остао мршав, блед, скоро прозиран. После друге године је тек проходао, а и онда се није пуш-тао од мајке: чврсто се држао ручицама за њене хаље, те је, са њим тако закаченим, једва успевала кућне послове да обавља. Од сисе јој се одбио већ после трећег месеца. Хранили су га козјим млеком, касније и млеком магарице не би ли ојачао. На силу су му сипали кашице од гњеченог воћа и поврћа у уста, затварали му нос да прогута а не испљуне. Проговорио је тек са четири године и то најпре о-понашајући звуке животиња, ветра, гргољ потока. Природа му је била ближа него људи. Био је и остао тихо дете. То се није променило ни кад је по-растао. Док су други дечаци јурцали по пољима, шутали крпењачу, правили лукове и стреле и так-мичили се у гађању, он је стајао по страни, одлазио до потока да посматра воду како тече, или се пео до усамљеног дрвета на брду поврх њихове куће. Дрво је имало широку крошњу, као створену да се под њом седи. Ослоњен леђима на његово стабло, сате је проводиo у угодној хладовини, загледан у даљину. Нису га терали ништа по кући и око куће да ради. Бојали су се да, онако нејак, не испусти чабар са млеком, не ритне га крава, или се не заглави у блату помогне ли мајци и оцу у садњи пиринча. Са биволом да оре тек није било говора – за држање плуга требале су чврсте руке и неко ве-ће тежине, а не вејка од детета какав је он био.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.cok или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

 © 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Плес срца

Плес срца

По митовима староседелаца

Океаније

Чудан догађај

Не тако давно, у је­дној далекој зем­љи до које треба данима бродити, а авионом летети много дуже него што наша планета направи круг око себе, збио се посве чудан догађај. Да му је присуствовао неко ко није упознат са причама из давнина, које уче тамошњи млади нараштај о сопственом пореклу, како су им преци до те земље стигли, као блеса би се смејао, или би стајао са стране збуњен и питао се „шта ови то овде изводе?“ Да се не бисте и ви смејали или били збуњени, најбоље је да вам пре ове приче испричам и те друге. Ако хоћемо поштено, оне су и учиниле да се овај догађаја одиграо како се одиграо. Причати последњу причу у низу, без прича које јој претходе, исто је као да се од шаргарепе само лишће чупа, а њен наранџасти корен, набрекао од сокова и витамина, оставља да иструли у земљи. Корен је тај који храни и биљку и човека. Од корена нам долази крепкост, здравље, способност да живимо и постојимо. Без њега вене лишће сваке биљке. Без њега смо и ми ништа. Наш су корен знање и искуство које су нам пренели преци. Оно што је било и оно што ће бити, спајају нити прошлости. Нису оне глатке, упетљавају се, мрсе, везују у чворове. Чворови су садашњост коју живимо. Ко се ослања на сећања предака, лакше у својим чворовима проналази нит која води у будућност.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

 

Даривање

По митовима и предањима староседелаца
Латинске Америке

Уријева породица

Не тако давно, високо у планина­ма, између два велика мора које зовемо океанима, живео је дечак по имену Катури, Онај који лови. Међутим, тако га није звала ни његова мама. За све укућане је био Ури, Неукроћени, ка­ко му је мама као беби тепала. Са годинама које су га издуживале, показало се да му надимак Неукроћени итекако пристаје. Био је несташан, само би се играо, бушио нешто, увезивао, састављао, дељао; час је био на ливади, тркао се са псом, час у кухињи сметао мајци; верао се по дрвећу, стенама, пењао на кров – око њега је увек морало нешто да се дешава. Дека му је с разлогом уз то Ури додао и надимак, Потро. Како на шпанском „потро“ значи ждребац, то је Ури Потро, Неукроћени Ждребац. Ипак, за потребе ове приче зваћемо га само Ури – лакше се памти.

Кућица у којој је Ури са својима живео била је подигнута на највишем брду њихове планине. Планина није имала неко посебно име. Једноставно су је звали Васан Кулу, Наша планина. До кућице се налазила штала. У њу су ноћу затварали животиње да их не однесе какав гладни јагуар. Испред штале је био тор. У тору су траву прежвакавале две козе, две острижене овце и један мачо (тако у Уријевом крају зову мужјаке лама). Међу њима је дан проводило и једно магаре за довлачење дрва из шуме, такође и један дугодлаки шаров који је у углу дремао, а кад не дрема, уз мача је пазио да стока на испаши не одлута. Десно од штале се накривио обор. У брлогу испред њега, умазане блатом, хладиле су се једна свиња и један вепар. Имали су Уријеви и неколико кока, чак и две ћурке које су дању кљуцале по дворишту, а ноћу се пеле у кокошињац крај обора.

Читаво то њихово мало имање звало се Акила Ута, Орлово гнездо. Име му је дао давно још неко од Уријевих предака. Налазило се скоро под хрбатом њихове планине, такорећи небу под облаке.

Пошто смо се упознали са Уријем и Орловим гнездом, ред је да се упознамо и са члановима Уријеве породице.

Мама Уријева се звала Ачиваку, Вода која светли. Била је лепа и округлог лица као месец у бистрим ноћима кад заљубљен у себе посматра свој одраз у води.

Тата се звао Јукумари, Медвед, али му је Уријева мама наденула друго име. Звала га је Јујаки, Хладан и миран, јер је био хладан и миран ма шта да се око њега дешавало. Имао је стрпљења какво није имао ниједан од укућана. Ури се по њему могао да пентра до миле воље, да га боде ногицама, давка, вуче за косу, боксује и до бесконачности испитује границе његовог стрпљења. Ако би се мама на свог мужа због нечег љутила (што мамама није тешко), Јукумари није узвраћао, није показивао да примећује њену љутњу, био је хладан као планински поток.

Деки је било име Санкујук, Племенито срце. Ако се зна колико је према Урију показивао љубави, колико трпељивости на сва дечакова запиткивања, са коликом га је преданошћу учио ловачком умећу, повртарству, садњи усева, свему што ће му требати кад дође време да се о својој породици стара, онда је деки дато управо оно име које му одговара.

Уријевој баки је име било Антавара, Боја облака на заласку сунца. Ури је волео своју баку. Бака је била његова главна заштитница од мамине срџбе кад у враголијама претера.

На крају поменимо и ону које нема, због које је Ури силно патио што му је мама није родила. Звао ју је Вајтамају, Цветна река. Вајтамају је била, погађате, Уријева нерођена сестра. Туговао је због тога, верујем, и више него што тугује друго неко дете ускраћено за брата или сестру. Касније, кад су купили ламу, замишљао је да је дух његове сестрице у тој лами, посебно кад се лама загледа у њега огромним окама и дугим трепавицама, а не ретко га и пољуби. Вајтамају је у њој, нико није могао да га разувери.

Е, сад кад знамо ко је Ури, ко су чланови његове породице и како изгледа Орлово гнездо, можемо коначно да кренемо и са нашом причом.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Вала, најбржи тркач

 

Вала, најбржи тркач

По мотивима предања староседелаца

Латинске Америке

Царевина

Давно, врло давно, на почетку цивилизације, у једној царевини у којој људи још нису били открили точак, јер им није ни требао, живео је један младић по имену Вала. Вала је важио за најбржег тркача у царевини. Није он био тркач из хобија, нити тркач на спортским такмичењима. Њему је тркач било занимање. Преносио је поруке од једног војног утврђења до другог.

Била је то веома велика царевина. Требало је непрекидно трчати месец дана да би се стигло са једног њеног краја на други. Разуме се, цареви тркачи су прелазили ту раздаљину за много краће време, а наш јунак, Вала, као најбржи међу њима, за још краће.

Царевина се простирала од слабо насељених планина на истоку, до готово вертикалних литица које су се спуштале у запенушано море на западу, од високих планинских ланаца под снегом на северу до бескрајне висоравни на југу прекривене густим шумама. Готово целу царевину су чиниле планине обрасле шумом. Травната брда на којима пасе стока и низине дуж река претворене у њиве биле су реткост.

Имала је царевина путеве, али су били тек толико широки колико да прође носиљка са царем. Где је тле било равније и могло да буде блата – а то су само кратке деонице, углавном уз цареву палату – путеви су били поплочани каменом. Даље од палате, уместо путева, водиле су пешачке стазе, пеле су се уз планине, вијугале висовима, избијале на превоје и опет са друге стране кривудале преко планина. Стазе су биле прилагођене само за тркаче и ход животиња које преносе робу из једног царског округа у други.

Јахали су цареви поданици и коње, јахали и магарце, али на краћим растојањима, углавном близу палате и седишта округа, око којих је искрчена шума и има ливада. Да се поруке преносе на коњу, или јашући неке друге животиње, ником није падало на памет, јер су шуме биле непроходне, а и да нису, сваки и најлошији тркач ће пре стићи трчећи около шуме него се коњем провлачити кроз њу.

Царство је било велико и богато. Зато је привлачило разбојнике и дивља племена, а околне царевине су желеле да га поробе и домогну му се богатства. Цар је зато на свим границама држао добро обучене и до зуба наоружане граничне јединице, а у окрузима увек спремну војску.

Поруке између војних јединица преносили су тркачи. Брже и поузданије средство од тркача било је незамисливо у таквој планинској и шумом прекривеној царевини. Да би царевина увек имала одморне тркаче, цар је на свака два сата трчања поставио војно утврђење са посадом у којем су дежурали одморни тркачи да трче даље уместо оних који до станице дотрче. Поруке су тркачи носили у издубљеним чаурама од трске, чврсто привезаним за појас, како би им руке биле слободне да трче брже и са мање замарања.

 [...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.