Жељан сам да прочитам веселу песму на интернету. Све неке тугованке. Ово је реакција на једну такву песникињу и њену песме.

Може ли бити песника без туге

 

Препуне су мреже песника (углавном женских) који друго не знају него само тужне стихове да нижу. Толико је јада, пропуштених прилика, неостварености, остављености, бола, очајања и других облика раздирања душе у свакој од њихових песама да би небо, уме ли да чита, од силног чемера непрестано кишу лило и од саосећања са њима никад се не би разведрило и сунцу допустило да нас крави. Зар је могуће да само бол чини песника? Зар је могуће да само очај и туга бескрајна од нормалног човека песника направе? Зар су само песме намењене деци једине спашене од тог мрака? (Мада се деси да нека зацрњена душица нема меру па и међу дечје песме сузу пусти.) Зар је могуће да су само аутистични срећни? Заиста, пишу ли аутистични песме? Знате ли неког? Волео бих њихове стихове да видим. Са отварањем интернета отвориле су се и песничке двери: никад више оних који су песника у себи открили – а све им песме црне! Хајде што си ти црн песниче, али зашто ти је стало да и друге својим црнилом мастиљавиш? Зар мислиш да ће ти црнило бити мање црно ако њиме и друге шкропиш? Да су такви тугованци бар добри песници, да излив њихове жмрћкавости има песничке вредности па нека их, нек по нама без самилости црне пахуље веју. Руку на срце, деси се да се и међу тим црним душама појави неко (боље рећи нека) којој није место на друштвеним мрежама, него у књигама (да су им песме ведре могле би и у читанке). Покушавао сам неколико тих ретких, црних бисера да наведем, макар да једну песму напишу са сунцем, цветовима, гргољем потока, лептирима, птицама пој, молио их да у себи открију радост живота и својим песничким умећем, заиста умећем, јер га несумњиво имају, покажу бар себи да и такве песме умеју да хеклају. Авај, само сам трошио себе. Ето, на пример, ту скоро открих на мрежи једну песникињу са талентом, наравно изневерених нада, неузвраћене љубави, сви јој стихови кукање, јадиковке. Претражио сам интернет – већ је подоста година како своју тугу по мрежама расејава. У реду да то понекад чини, али она сваког дана, ама баш сваког дана за свих тих подоста година изручи бар једну своју песму очаја и разбаца је по интернету. Писао сам јој, изазивао је да покуша са нечим ведрим себе и нас да обрадује, макар да мало „светлости пусти у круг“. Узалуд. До јуче. Јуче је заиста покушала тако нешто да напише, али само покушала. Певајући о правдању и праштању грешака заљубљености свеједно је опет тужила. Нисам одолео, жива сам душа, имам и ја право да будем изазван. На ту њену песму, у коментар испод ње, отргле су ми се следеће версе (о мом таленту за песме не судите, ја сам само прозни писац). 

Заблуде су тешке да постоји свет без грешке.

Заблуде су тешке да се не воли без грешке.

Заблуде су тешке да се може без грешке.

Заблуде су тешке да смо рођени без грешке.

Заблуде су тешко да се кроз живот пробија ракетом а не пешке.

А највећа је грешка знај, да су рођена браћа дај и нај. 😅😢

Шта мислите, може ли се постати песник без туге у себи, без разочарења? Да ли је душа која крвари та која песника начини песником? Сатиричаре не наводите, јер и они су песници туге. Ни хумористичаре – они се хумором бране.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мачји проблем

 

Ко је имао било какав контакт са нашим сељацима, а није међу њима дуже боравио, лако би се преварио и закључио да су сељаци, посебно овдашњи, бездушни. Али, да ли је тако, или је нешто друго у питању?

Узећу за пример случај око кога се, не само код нас, већ на светском нивоу, диже намерна халабука. Ради се о угрожавању права животиња на достојан живот. Највише је прашине везано за права паса и мачака, што је разумљиво, јер халабучу они из градова. Осим пацова, врабаца, голубова и чавки серачица, пси и мачке су, ако се не варам, и повељом Уједињених нација признати као сустановници градова, људима такорећи укућани. Од свих тих кућних, испред кућних и кровних љубимаца, „бездушност“ сељака најочигледније се испољава кад су питању мачке – лупају гуменим чекићима гринпис судије. Чим маче довољно порасте да му се погледом испод репа може поуздано утврдити пол, ако је мушко, сељак ће га задржати (треба неко амбаре од мишева, пухова и змија да брани), али ако је женско, судбина му се зна: у кутију па из кола нама се у Дрењак убаци. Тако одстрањена  будућа окотњача треба у ствари да им буде захвална. Док ми, негдашњи викендаши, нисмо овде подигли насеље, кутију су са женским мачетом (некад и мушким – ако их се окоти више) бацали у поток. Кад се данце кутије раскваси (таман негде код следећег села), маче (ако има среће да се пре тога не удави) заплива према обали и закмечи пред вратима неке сеоске домаћице слаба срца, под условом да пре тога не омасти брк неки пас или лисица (мачетом, не госпођом – са госпођама се наслађују курјаци, тако бар пише у бајкама).

И хајд сад, кажи да сељаци нису милостиви! Зар мачићима таквим поступањем не дају шансу да преживе? Њихови стари су, за разлику од њих, тај длакави проблем другачије решавали. Како које маче из мајке изађе, заврну му шију, или их бабе сачекују и одмах ту, крај мачке, у кофу са водом удаве. Ствар је у преживљавању, које је друго име за прагматичност. Врста је то природне селекције.

Замисли шта би било да се не отарасе те „женскадије“! За коју годину, ма какви за коју, већ за годину дана, не би имао где да згазиш. Маце знају и четири пута годишње да се маце (први пут кад имају само неколико месеци – још док мајку сисају!). Како једна мачка у просеку окоти четири мачета, након годину дана ето сељацима деведесет четири нова мачета! Како онда да не буду прагматични!

Него, ово ме подстакну на једно друго размишљање. Зашто нам замреше села? Овде девојку не можеш да нађеш ни дукатима да звецкаш. „А с ким па да се женим, са овцом, кравом, крмачом?“, јадају се престарели сеоски момци (већина је претерала четрдесету). „Са школовања се из града ниједна не враћа. Неће да буду сељанке.“ А да се оне не уплашише својих баба?! Шта ако и њих неко убаци у кутију па низ поток? Јесте да се овдашњи живаљ храни здравом храном, али се уврнутост храни нечим другим. Ако је уопште има, граница између (не)милосрдности и практичности ти је, брајко мој, танка, баш танка. Немој само да ме питаш како ту ствар ми у Дрењаку решавамо.

 

КРАЈ 

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Андерсен из Лазаревог града - рецензија Владимира Д. Јанковића за "Бајке за велику и малу децу"

 

Андерсен из Лазаревог града

Једном у једној земљи која је че­сто мењала име а није мењала себе, у време кад се дуготрајна једна невоља била стишала, а у предвечерје нових нево­ља, у самом срцу престоног града те земље навикле на неприлике, а ипак неотпорне на њих, сишао сам у тајанствени подрум, налик местима где су некада мађионичари одржавали своје представе, и тамо сусрео човека који је изгледао као директор неке фирме, као пословни човек, а опет и као шмекер, прилично паметан, не нека кувана нога какви директори умеју да буду, а који је тамо, у тој малој, али тако мистериозној сали да се чинило као да је веома пространа, представљао свој, тад актуелни роман, бајковитог наслова „Цртеж Бибер Јаноша“.

Ја не умем да пишем бајке тако добро као Бранимир Перић, не умем вероватно уопште ни да их пишем, али сам зато уживао у његовом бајкотворном зборнику под насловом Бајке за велику и малу децу, који сам, захваљујући ауторовом поверењу и доброј вољи, имао прилике да прочитам у рукопису. То јест, мало и лажем, но у бајкама се мало мора и лагати: прочитао сам је већ преломљену и спремну за штампу, али ми се та могућност, ипак, указала као привилегованом читаоцу, једном од првих.

Бранимир Перић је писац који је узјахао велики талас, могло би се рећи да је сурфер, али ја бих, из чисто литерарног угла, рекао да то што он ради и што данас јесте, пре може бити описано као синтеза човека који сурфује, океана који се таласима намеће копну и неке ајкуле која, испод валова, шеврда, њушка и прети сурферу. Тај талас оваплоћен је правом креативно-издавачком инвазијом Крушевљанина Перића, чију сам писачку бујицу већ једном описао као стваралачки цунами. У врло кратком временском распону, објавио је три збирке песама – Нестанак струје, Дуга и Јабудаканија – и вансеријску књигу приповедака  Дах у огледалу.

Али то није био крај једне бајке. Него тек почетак Бајки. Ових, о којима овде пишем. Намењених деци, сад великој или малој – постоји ли, руку на срце, битна разлика.

Ако се „судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им уместо хране дарује пород“, како Перић вели у бајци „Дух и дело“, могло би се рећи да се са самим Перићем судбина благонаклоно поиграла, оставивши га у стању релативног благостања, а дарујући му фабулозан словни пород. Све је то као у сну, уверен сам и знам, јер знам да је то стварно као у сну кад ти изађе нова књига, кад одеш код штампара и дрхтуриш док преса реже први примерак. Могу да замислим како је кад толико тога одједном избациш из себе, па толике књиге лансираш за неколико месеци, такорећи, и како дрхтуриш, и како се срећан, и како се изгубиш, и како си и еуфоричан и сетан, и весео и збуњен, и у ишчекивању нечега, нечега нејасног, нечег што ће донети време које долази, када теби незнане руке буду те књиге држале и теби незнане очи их читале.

Баш тако аутор Бајки за велику и малу децу и пише: „Причу сам ову снио, а како је снио, верно је из сна пренео, пићем истине залио и вама на корист донео.“

Перић је светски писац, и индивидуално и колективно. Објаснићу ову чудновату реченицу. Колективно је светски писац јер своје бајке, које су гдегде врло обимне приповетке па и прави кратки романи, уме да утемељи и на мотивима предања староседелаца далеких земаљских предела, Океаније, рецимо („Плес срца“), или Латинске Америке („Даривање“ и „Вала, најбржи тркач“). Индивидуално је светски писац, или баш светски бајкописац зато што су његове приче веће, пространије и дубље него што ће бити упамћене; у њима има много тога што ће наступајући бајкољубиви нараштаји скраћивати и некако смештати у сликовнице и пригодне, количински подешене текстиће за лектиру и уџбенике из српског за више разреде основне или ниже разредне средње. Не знам да ли сте читали оригиналне бајке Ханса Кристијана Андерсена у преводу Станислава Винавера. Кад то читате, то што је Андерсен и како је Андерсен писао, готово се преплашите, јер ту има хиљаду неких детаља којих у скраћеним, пригодним верзијама, вама од детињства познатим – нема.

Слично као код Ханса Кристијана бива и код нашег бајкотворца Перића.

Приче се морају причати од почетка, то сви знамо, али многи међу нама не обраћају пажњу на то да прича, као таква, није засебан ентитет. Као ни човек, ни прича није острво. Ослања се на неку претходну причу и чини мост ка некој будућој причи. Аутор Бајки за велику и малу децу нам на то скреће пажњу: „Причати последњу причу у низу, без прича које јој претходе, исто је као да се од шаргарепе само лишће чупа, а њен наранџасти корен, набрекао од сокова и витамина, оставља да иструли у земљи“, вели он у бајци „Плес срца“, за коју није ни претерано ни нетачно рећи да је својеврсна космогонија.

Завршна бајка у овој збирци, њен епилог, њена coda, носи наслов „Сродне душе“ и представља, уистину, својеврсно одређење, дефиницију Перићевог књижевног манира и светоназора. Традиционално и класично он с модерним и ововременским спаја готово неприметним шавовима. Имамо утисак да читамо неког страног, далеког писца, а он нам пише на српском, и ту је, можемо се руковати с њим.

Бајке за велику и малу децу препоручујем читаоцима од срца, али и од мозга, јер бити паметан, поред осталог, значи не пропустити драгоцене књиге које објављују наши савременици, књиге које напише и обнародује човек који је овде, с нама, а чије ће дело надживети и њега и нас.

Владимир Д. Јанковић

У Београду, 7. септембра 2025.

 

Плава суза

 

Годинама нисам  у подрум
орману старом у походе ишао
ни у беж фијоку
у пределу груди
ону леву с кључем
да се сетим гвирнуо.
Зашто па да гледам
кад знам шта ћу наћи:
инсектаријум прободених буба
херметички затворен
да их друге бубе не поједу;
чешљиће
из расплелих коса испале
девојака које љубих
на отоману у углу;
гумице, шнале
намерно остављене
да сећају
и боле;
разне висуљке, звончиће,
са вашара плишано срце,
издељано слово од плуте,
минђуша једна чак.
 
Свеједно сиђох
вукло ме нешто.
 
Из фијоке повадих све редом:
шналице, ђинђуве,
плишано срце,
бомбону у „злату“
што на јелку се качи,
нанизане спајалице,
инсектаријум.
 
Испод свега, гле, закопан споменар,
писан оно онда кад смо се растајали
да се више никад не састанемо.
 
Дрхтим и листам:
другови га шалама китили.
Листам и дрхтим:
другарице сладуњаве низале риме.
Листам, прсти ми се грче:
стихови једни од других
из туђих споменара преписивали.
Листам, да ли даље да листам?
 
У средини:
две странице празне,
скоро празне;
на левој ништа,
у сред десне плава суза
накренута
као да сузу сама пушта.
Испод сузе
где би њене сузе пале
велико слово.
Иза слова тачка
једна једина.
Где су још две тачке?
Нисам знао да и тачке којих нема
испод ребара боду?
Баш боли.
 
Навреше сећања
Бол се пење до груди,
Пробада.
Зар и после толико година?
 
Начисто са њом никад био нисам,
да ли је озбиљна ил' се са мном спрда.
Ни сада одгонетке нема.
Плавом сузом шта је хтела рећи
да је питам нисам стигô
нити прилику добих више:
после матуре се срели нисмо
погубисмо се ко ветром разнето лишће
с јесени на све стране.
 
Лупао сам главу:
Шта је хтела сузом,
а шта тачком само једном?
Жао јој је било што се растајемо,
слутила је: заувек,
или што се међу нама није збило?
 
Године су пролетеле
брже него ветар кроз гране без лишћа.
 
Зашто ме још пеку суза њена
и тачка сама?
Можда бих је могао наћи?
Можда сам је могао наћи?
Баш сам луд:
сигурно је већ бака
и није сама;
ко зна у ком је граду,
ко зна у којој земљи;
ко зна да ли је жива.
 
А и да је нађем,
шта јој рећи,
са чим се суочити
у њој
у себи?
 
Црв се не да
копка.
Једно је питање довољно само, вели.
Кад је нађеш,
учи ме црв,
скупи храброст.
Гледај је у очи,
не обарај главу.
Питај просто:
Да ли имаш суза?
Ако их имаш
да ли ће ти и сада
када на папир кане
суза бити плава?
По одговору знаћеш.
 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.