Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

 

Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33