Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

Текст приче може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка који води на ову страницу, односно на страницу овог блога (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је објављена у антлогији "Гори лила уочи Илина 2025", Културно уметничко друштво "Васа Пелагић", Пелагићево, 2025, стр. 99-101