Кад сване дан – и филм и музика

Како су одјекнули у мени филм Горана Паскаљевића и музика Влатка Стефановског у њему

 

Синоћ сам гледао на ТВ-у Паскаљевићев филм из 2012. године „Кад сване дан“. Заправо последњу његову трећину (касно сам укључио телевизор). Цео сам филм после морао да потражим на Јутјубу и одгледам део који нисам видео.

Ново је вече а мене осећања још увек тресу. Колико је то велико дело и зашто је велико, рекли су други, позванији од мене кад су му давали позитивне критике и делили му награде. Нећу о томе. Говорићу само о својим осећањима, о ономе што ме је изместило, а изместили су ме музика и људска игноранција (или на српском: потискивање, намерни заборав, ниподаштавање, небрига, и то све у једном).

Људска игноранција је била и једна од порука филма. Сећање на концентрациони логор у шта су Нацисти претворили београдско „Старо сајмиште“ 1941. и 1942. године, полигон за вежбање масовног убијања људи издувним гасовима у „душегупкама“, тоне у заборав, брише се из српског колективног памћења, мало намерно, а мало због урођене склоности српског човека ка потискивању црног, склоности ка дечјем забораву, „пилећем памћењу“ за ружне ствари. Неки од вајних политичара тек освојене власти лупали су се у груди и не питани давали обећање да ће преуредити „Старо сајмиште“, претворити га у музеј холокауста, српски „Јад Вашем“. Кад год неко од израелских званичника, или, као у јулу 2015. из „Симон Визентала“ дође у Србију, или посети званичнике на власти, опет се мало представници власти излупају по грудима, чак и формирају комисију која ће наводно обећање да спроведе, истуре неког да пар дана декламује обећање и… на томе се све заврши. До нове прилике за бусање у груди. Игнорантни према свему осим сопствене користи, барем на тај начин су могли да врате наклоност „белог света“ према Србији и српском народу. Уместо тога довели су свој народ дотле да се и оно мало сећања на то убого, једно од многих стратишта за Србе, Јевреје и Цигане, избрише из сећања живља ове земље. Коме је до сећања и прављења музеја кад се нема хлеба да једе.

Хвала телевизији Србије, што се бар она сетила овог изузетног филма уочи Хануке, празника народа израелског, једног од многих празника којима Јевреји желе да сачувају своје колективно памћење, за разлику од Срба који су све важне датуме из своје страдалничке, па и славне историје заборавили, или их полако заборављају. Срби и Јевреји, сличнији су по свом вишемиленијумском страдалништву од било која два друга народа. Једино се разликују у забораву. Јевреји немају „пилеће памћење“. Зато толико дуго и трају. А Срби?

Није само величанствена режија Горановог филма, величанствена је и музика у њему. Она је сама филм, говори можда и више него филм. Велики Влатко Стефановски у никад бољем издању, никад боље инспирације. Ево, још и сад се јежим, још и сада цвиле у мени циганска ћемана док гуде очај, тугу, јад свих генерација убијаних, понижених, а поносних. Треба чути тај јаук, треба га с времена на време пропустити кроз душу, не због саосећања, него због прочишћења, због опомене. Људска патња је ванвремена и не боли само оног ко је проживљава, боли сваког ко има душу. А ћемана свирају, цвиле очај, цвиле безнађе, цвиле молбу да се дно човечје нечовечности никад више не понови. Лепо чујем крике људске, оне које су пуштали осуђени да их нема, у себи, јер достојанствен народ достојанствено умире, гушен, разапињан, стрељан, спаљиван или вешан, свеједно. Није све у вери. Да ли се предати или се борити иако знаш да ти нема спаса? Срби су увек били за борбу. На томе су се и поделили синови Израиља. Док нису они који су изабрали борбу вратили свом народ домовину. Борити се у сваком случају. Али не газити људско достојанство. Самилосни и на губилишту и у победи. Људи.

А онда, у завршном чину, јаук ћемана преузима оркестар. Боже, каква је то тек небеска музика! Из Пакла уздиже те у Рај и бива ти посве јасно зашто Јевреји кад им је најтеже певају, зашто играју, зашто се препуштају музици уместо да наричу. Величанствена музика, ванвремена. Музика лек. То је одговор. Кадиш. Хвала ти Влатко на дару који си нам уделио. Верујем да ће ти и наша сабраћа у страдалништву бити захвална и да ће те славити најмање једнако као ја. Кадиш за упокојене пријатеља наших, иако неки међу нама одбијају да их сматрамо пријатељима већ се клањају некима другим. Кадиш свима нашима којих више нема међу живима. Сви смо ми једна душа у многим телима, како рекоше јеврејски свети списи. Нисмо ми као родитељи ти који градимо сутра за нашу децу, ми им само утиремо пут, на њима је како ће градити свој свет и завршавати, оплемењивати оно што ми нисмо стигли да довршимо. Наши родитељи су и нама, њиховој деци, утрли пут да будемо добри људи. На нама као деци наших родитеља је да дамо светлост нашим родитељима, право да се уздигну у сећању на још виши ниво, тако што ћемо продубљивати дело које су започели, тако што ћемо својој деци остављати у наслеђе да буду добри људи. Кадиш који је истовремено и туга и светлост. Кадиш мртвима за оне живе. Кадиш и за нас саме ако дозволимо злу да нас опхрва, да се понови, ако ћутимо и дозволимо да нема тога ко ће за нас увећати светло. Не дозволимо тами да надјача. Светлости је толико око нас. Белине сазнања, блиставости стварања, племенитости. Не дозволимо да нам родитеље прогута тама, да су узалуд живели. То је њихов аманет у нама. И наш за нас у нашој деци. Не настављамо се ми кроз нашу децу, него она уздижу нас. Светлост заувек и увек. Амин.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Овај осврт на филм Горана Паскаљевића "Кад сване дан" и музику Влатка Стефановског у њему објављен је у часопису "Срђанов вијенац" бр. 11, књижевном годишњаку за 2024. Часопис заједно издају ЈУ Центар за културу Шамац и КПД Васо Пелагић Пелагићево. Овај број је промовисан 11. јула 2025. у галерији Центра за културу Шамац.