О родитељству балканском

Jедна моја Фејсбук пријатељица послала ми је линк на причу исписану руком списатељице Зорице Вучелић, која за себе каже да није писац, а пише боље од 99,99% оних који се сматрају и које сматрају у нас (а и мимо нас) писцима. Једина јој је мана што пише црно. Добро је да то није хорор (мада, скоро и да јесте, судећи како притиска душу, како се човек осећа после њених текстова). Да пише хорор својим би умећем била боља од оног проклетника, Стивена Кинга, који већ толике године никако зло из себе да истисне (а очигледно ни Зорица – зато и ради на поправци људске психе; они којима је душа рањена најбоље разумеју туђу муку, а из другога избацити нечисте силе, много је лакше него из себе, макар то била и само горчина).

Знам ову причу, одговорио сам пријатељици. Читао сам је раније. Мој тата се увек бојао старости какву је Зорица описала. Срећом по њега деца га нису оставила самог као Зоричиног деда Станка његова. Иако је, барем мене, који сам живео у Београду, у страху од таквог деда Станковог краја, почесто, као да прича сам са собом, опомињао речима Качаника, некадашњег начелника Народне банке у Крушевцу, који је сваком ко га пита како су му деца, одговарао: „Добро су. Ретко долазе, а још брже одлазе.“

Погрешно је да родитељи рачунају на своју децу. Извели су их на пут, завршили су школе, крај, нема више. Време је сад да се брину једно о другом. Поново су без терета родитељства. Душа им је једнако млада као кад су се узели; упркос годинама бриге је нису постариле. Поново имају једно друго. А пошто су поново младенци, као младенци нек се и осећају, као младенци нека живе, као младенци нек се изнова окрену сами себи, само себи.

Родитељи погрешно мисле (код нас) да деца имају обавезу према њима. Љубав се не купује. Не купује се захвалност за оно што си им пружио. Љубав родитеља према деци је једина љубав која се сипа. Изливено млеко љубави се не враћа у бокал. Или као што једном неко мудар рече: љубав родитеља према деци је љубав унапред, а не уназад, даје се да би је деца пренела својој деци, а не да  би је вратила назад родитељима.

Родитељи су довољни сами себи, довољни су једно другом. Ако једно оде, друго треба да нађе другог друга с којим ће да другује и живот дели. Не могу деца да живе за тебе. Ниси родила робове. Ако тако нешто као родитељ очекујеш, онда сте унесрећени и ти и деца. Пусти птиче да одлети из гнезда једном за свагда, не очекуј да ће се икада вратити па ни свратити у гнездо. То је здраво размишљање.

Ова Зоричина прича је срцепарајућа само ако се гледа из патријархалне, искривљене, накарадне, балканске перспективе. Иако о Американцима и њиховом односу према свему не мислим много лепо, њихов однос деце према родитељима (и обрнуто) много је здравији. Американци су усредсређени на то да децу што пре оспособе за самосталан живот, а онда се преселе на Флориду и мисле само на себе (карикирам, наравно).

Неко ће на ово рећи да је то материјалистички поглед на живот кога је скројио сурови капитализам. Можда јесте, али нећемо ваљда да се враћамо у родовску заједницу кад су младе родитељи без њихове сагласности женили гледајући само на материјалну страну њиховог будућег живота (ето и ту материјализма!), а ови имали обавезу до смрти родитеља да живе са њима и да се брину о њима. Додуше, имало је то и позитивну страну – није се растакала имовина у сулудим деобама и завадама браће после смрти родитеља, јер све је остајало у задрузи, једини је наследник била задруга, све у њој је остајало наше.

Да ли су себичнија деца или родитељи који сматрају да је обавеза деце да се брину о њима, ту нема дилеме. И деца и родитељи у том односу полазе од себе. Деца желе да су слободна, неспутана, да их не вуку родитељске тешке негве од којих не могу да макну, јер негве временом неминовно претежу над љубављу, претежу чак и над обзирима које деца осећају према родитељима. С друге стране родитељи су са годинама све више уплашени да им се неће наћи нико ако им се нешто деси (ако сломе руку, ногу, разболе се, удари их кап...). И деца и родитељи наступају са позиције борбе за опстанак. Једино што је код родитеља себичност (а тиме у очима деце и злоћа) обрнуто пропорционална њиховим годинама. Што су старији то су озлојеђенији и себично захтевнији да су деца што чешће, а најбоље је стално уз њих, али да се њихов животни простор не мења (у највећем броју случајева је тако). Мада се та особина манифестује и код деце, само обрнуто: што су родитељи старији, деца осећају већи порив да им се родитељи скину с врата, осећају порив за бекством. Мало је, или нимало разума у тим односима, све се своди на сурови нагон за одржањем, круг се затвара: постајемо поново анимална бића.

На све ово што сам рекао неко ће се супротставити лепим, чак дирљивим примером из живота, како није увек и код сваког тако. Изузеци не руше правило, изузеци су само изузеци. Правила су заснована на статистичким просецима, а статистика зна да буде неумољиво окрутна и тужна. Покушајима да се цветовима пене, које просипају ретки таласи среће сакрију хриди наших балканских погледа, само се замагљују ствари. Бол и патња коју наше васпитање наслеђено од предака дуби у нама, тиме се не покрива. Приказом појединачних срећа само се наноси додатна бол и окрутно повређује онај просек наше деце и наших родитеља који су жртве „балканске љубави“. Лепо би било да нас све запљускују само таласи среће, али нам погледи морају бити здравији за њих, морамо пре тога обрусити хриди наслеђа да би се таласи среће једнако према свима простирали. Обала треба да сјаји и кад не очекује да је таласи купају. Рачићи радости треба да трчкарају по њој и кад нису оптерећени мишљу да ли ће их балкански талас разбити о хриди, укопати у песак, или ће им за собом оставити на обали храну животне радости кад се повуче. Срећа је у нама и само од нас зависи каквим ћемо очима око себе гледати. Ка томе треба усмеравати животне таласе – да покрену унутрашња мора сама да шире таласе радости. Лако је ветру да то ради по површини.

Код нас су родитељи спремни да се жртвују за своју децу (и жртвују се) и кад она више нису деца, већ имају своју децу. Узајамни здрав однос разумно је да постоји, само је питање до које границе се сматра „здравим“. Ако пређе у узурпацију и злоупотребу родитеља од стране деце, ако дете не помишља да је родитељу потребна једнака брига, можда и већа него што је потребна његовом детету, онда то „здравље“ више није „здраво“. Сваки родитељ осећа срећу да је са својим унучетом. Према унучету се у старијим данима чак осећа већа приврженост него према брачном другу, не ретко и према рођеном детету. Искоришћавање те љубави пут је ка злоупотреби родитеља. С друге стране, потреба и срећа коју осећају родитељи према унуцима и приврженост према њима не сме да иде дотле да постане „смарање“ младих родитеља и мешање у њихово васпитање сопствене деце, ма колико бака и дека сматрали да њихова деца погрешно васпитавају своју децу (а већина сматра, то је чињеница). И ту су Американци (и развијеније земље Запада) у предности са својим киндергартенима и организованим превозом за ђаке, између осталог. Али, то је већ нешто што задире у домен поређења богатства две земље. Мада се корени разлике БДП-а и просечне зараде могу тражити и у балканском наслеђу које нам једнако и на том плану везује хтења у кучине.

Докле треба да иде пропагирање балканске мантре „да деца треба да се брину о својим родитељима“? До уништавања сопственог живота? До разарања бракова? До унесрећивања најмање две породице (деце и родитеља), као и свих оних који су за њих непосредно или посредно везани докле су везани (пријатељи, родбина...)? Тешка је то прича. Њу не разумеју деца чији су родитељи још увек млади, као ни родитељи чија деца нису још одлетела из гнезда те живот није угрожен ни једнима ни другима због тога (још). Може твој брачни друг да те воли не знам колико, али ако га занемариш, ако децу своју занемариш, ако занемариш своју кућу да би бринуо о родитељу... не знам колико ће искрености у љубави занемареног брачног друга остати. На жалост, ми смо једно од најсиромашнијих друштава овог дела света. У богатијим земљама у којима постоје социјалне установе достојне човека, у којима оне могу да се плате, у којима се не гаји култ родитељства као код нас, већ свесност да родитељи треба да буду са својим вршњацима (јер непобитна је чињеница да су са вршњацима најсрећнији), у тим земљама такви проблеми не постоје, односно нису толико изражени као код нас. Њихова деца се другачије васпитавају, што се нама, са наше балканске тачке гледишта, чини нехумано. Прихватити њихов начин не значи да треба погазити све наше вредности, само је питање до којег нивоа треба остати у бусији патријархалности, односно колико се патријархалности можемо ослободити а да останемо са најбољим од онога што нас чини оним што смо у позитивном смислу? Нека мера мора да постоји, без даљњег.

Кад су у питању балкански односи деце према родитељима (и обрнуто), брига није део љубави према њима, већ део усађеног такотребања, које је имало оправдања док се чувало јединство заједнице. Данас, кад родовске заједнице нема, брак се све чешће претвара у дан-два весељем обележено узимање и пар месеци слатке опијености након тога (која најчешће траје до првих младенаца). После полизаног меда следи развод, или мање или више горак суживот и године патње. Брига према родитељима се извитоперава, уместо љубави постаје тешко бреме. Деца, чак и она која нису у брачној заједници, већ из овог или оног разлога самују, ни сама са собом данас не могу да изађу на крај, а камо ли са родитељима који им дахћу за вратом. Одрасло дете то углавном неће признати, чак ни да га деру; признаће тек кад му прекипи и забезекне комшилук, или се на канабету, у лежећем положају, исплаче и оголи.

Љубав родитеља према деци и деце према родитељима у годинама кад су деца одрасла, кад су створили сопствене породице, кад живе свој живот, кад су сама постала родитељ, не претвара се код свих родитеља у патњу. Родитељска љубав је само онда патња ако је родитељ осећа као неузвраћену, ако иде дотле у својој супротности, занемаривању и безосећајности да најрођенији род твој не нађе за сходно ни телефоном да те позове, ако немаш прилике своје унуче да привијеш на груди макар кад му је рођендан, да се играш са њиме, да му се радујеш… патња је ако те род твој третира као пса, или те заобилази као кужног… Помислите, колико је у нас старих који се тако не осећају? Све је то зато, поновићу се, што смо на овим просторима васпитавани да деца имају обавезу према родитељима по цену своје среће и среће своје породице а не из љубави, а родитељ да до смрти сматра, зато што је дете родио, исхранио га, одшколовао, да је дете дужно да има обавезу према њему по цену запостављања сопственог живота. То васпитање је оно које нас убија, које нас чини несрећним у старости, а нашој деци намеће до краја живота грижу савести, или их претвара у безосећајнике, не би ли сачували себе и своју породицу. Променимо ли погледе, поставимо ли се хуманије, заменимо ли обавезу са обзирношћу, одбојност са саосећањем, бићемо и једни и други срећнији. Родитељу је довољно да ти чује глас, а уз нове технологије и да те види кад прича са тобом, и макар за један од распуста да загрли унуче; а и то унуче да је васпитавано да се само сети бабе, деде, да их само позове, а не да чека да га родитељ на љубав подсећа. Ако тако поступамо сви, онда ће све мање бити старих Качаника који ће на питање „како су ти деца“ одговарати: „Ма добро су. Ретко долазе а још брже одлазе!“

 

KRAJ

 © 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Есеј "О родитељству балканском" објављен је у књизи "Гори лила уочи Илина", зборнику радова са XVII међународног књижевног сабора 2023. у Пелагићеву. Издавач: Културно просветно друштво "Васо Пелагић", Пелагићево, 2023, стр. 22-27.