Четрнаестог овог месеца у алманаху

У петак, четвртог августа, 2023. десило се књижевно вече у кафанчету „Бети Форд“ у Скадарлији, илити што би се у нас помодно рекло: у арт-кафеу „Бети Форд“ (да чудног ли имена за нас у Србадији). Но, нобл је нобл, странско лепше звучи него да се нашки каже Белослава Бети Фијакерић или Чезић, или не дај боже Таљигић (мада би ово последње и имало смисла, с обзиром да вуче на ону чувену Талију, грчку музу, заштитницу комедије и идиличне песме); одувек смо се додворавали странцима. Немојте само вештачку интелигенцију да питате зашто се тако зове. Одговориће вам као и мени да је то „ироничан назив по имену некадашње прве даме Америка, Бети Форд, која је била позната по свом активизму и борби против зависности од алкохола и дрога“. Замисли, Бети Форд која се лечила од алкохола и таблета по престанку мандата прве даме да је симбол борбе против алкохолизма и то у Србији где је ракија национално понос-пиће, а крчмарице вино точе! Мада, руку на срце, немам ништа против што се по тој првој дами Америкe ова арт-биртија и галерија зове, јер Бети Форд је била са америчког становишта потпуно ишчашена (у оно време). Била је природна, нормална особа, некако се понашала нашки, отворена срца – што на ум то на друм. Боље у сваком случају тако зове него да се зове по некој нашој извиканој и надуваној, некој силиконки, естрадној „умјетници“ или исфабрикованој, да не кажем „дипломираној“, које „харају“ данашњом књижевном и уметничком сценом Србије, а нису ни под прозор да прођу цурама што ове вечери у 18:30, у мемљивом дворишту под липом баште „Бети Форд“ (Зетска 2) дођоше и својим блиставим и умним стиховима се огласише.

Елем у том „Бети Форд“ уметничком-кафанчету бејах и ја тог четвртог августа са госпом ми, али не пих ни ракију ни вино, него се напијах младости на књижевној вечери која је била уприличена у част излажења „Међаша 1“ првог алманаха поезије у издању Удружења независних писаца Србије. Зашто кажем да се напијах младости? Зато што су, сем нас два-три метузалема, дошли да чују поете само млади и то претежно цуре. Цуре су иначе најзаступљеније и у Алманаху. Од 59 аутора, 38 не бријају браду, односно више од 64% су песникиње. То није ни чудо, с обзиром да су данас скоро искључиво жене те које читају; логично је онда да њихова, читањем омекшала душица, осети потребу да се и лирски изрази, а још већу и другима своја осећања да исповеди (углавном нежна, топла – она остала искалиће већ где треба и кад дође време за то).

„А од кума…“ у „Међашу 1“, на 72. страни, моја поема „Четрнаестог овог месеца“ – и то на читавих десет страна! Верујем да ју је уредник Алманаха, Иван Деспотовић, одабрао због квалитета, а не зато што му је недостајало десет страна текста да попуни књигу. Шалу на страну, стварно мислим да је песма „Четрнаестог овог месеца“ мајсторски и баш песнички добро одрађена и да би било „греота“, што рекао народ, да је и неки мушки, не само женска чељад не прочита. Одрецитовах присутним дамама (и понеком залуталом мушкарцу међу нама) прву страну од тих десет, уз пропратну беседу. На жалост, слику како зборим моја ми госпа од узбуђења не услика – сва се била напела да нешто не лупим (како већ умем кад ми инспирација надође). Зато молим, ако се десило да ме је неко од присутних ипак усликао, нек благоизволи послати ми на дар то своје сниматељско дело – знаћу да му се захвалим. А ви који пропустисте ово вече под липом (ваљда је оно изнад нас била липа, мада је горостасна), проверите да ли се само хвалишем или је песма „Четрнаестог овог месеца“ заиста хвале вредна.

Ово је линк на коме се да прочитати:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/08/blog-post_6.html.  

КРАЈ 

©2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Пословни састанак

Био је то пословни састанак као и сваки други. Не­битно о чему. Могао је да буде о куповини фирме, при­пајању, заједничком подухвату, о било чему. Петар је осетио то Стеваново подвајање. Са једне стране је био он, Стеван, који води састанак испред своје групе, а са друге стране он, Стеван, који није на састанку, издвојен из самог себе, тачније – исклијао из самог себе.

Не. Лоше је то формулисао.

Са једне стране су били Стеван испред свог тима који образлаже пословни предлог и она испред свог тима која заступа ставове свог тима, а са друге стране су били Стеван и она који не учествују у пословном састанку.

Кад су улазили у салу за састанке, стајала је крај врата и дочекивала госте. Петар је био медијатор. Ње­гов посао је био посредовање, правио је контакте, образлагао идеју једне или друге стране, истицао пред­ности и недостатке ако се крене заједно, трудио се да оба тима постигну обострану корист из договора, а и да самог договора буде. Спадао је у најбоље медијаторе које је пракса изнедрила – није био само Стеванов при­јатељ.

Она је имала уско лице. Иако су на таквим лицима очи обично велике, њене су биле ситне, али је из њих сијала нека ведрина, искричава, обасјавајућа, као да су јој очи велике попут оних окатих љупких створења пра­шуме која ти се чине да су саздана само од очију, да на њима само очи постоје. Док је поздрављала госте, бели зуби попут оних са реклама за калодонт, влажно су јој се бљескали и са уснама, модрим као да је сатима ста­јала на хладноћи, не нарочито пуним, пре танким (мада не сасвим), биле савршен склад очима, какав често, по­јединачно неспојиве ствари, заједно умеју да дају. Пот­помогнут белином зуба и сјајем влаге на њима, осмех јој није силазио са лица. Набирање коже у неколико па­ралелних бора са стране усана док се осмехује, исти­цало је њене средње године. Био је то пословни осмех, онај који исказује љубазност, добру вољу, али ништа више од тога, ни наклоност, ни извештаченост, ни одбојност. Део те веселе благости сигурно се преносио на учеснике њених састанака и доприносио њеној успешности. Очигледно су је са разлогом били послали као вођу тима на овај састанак.

Длан јој је при руковању био топао, стисак дамски, али је Стевана мекоћа додира тог длана затекла. Као да су га дотакли јастучићи мачијих шапа, или неке друге на шапама ходајуће живуљке, напупели, мекани, које живуљки омогућују нечујност хода, тесно пријањање за тло, повијено прикрадање, немо фиксирање плена пред нечујан, муњевити скок. А опет није деловала ни мало мачје.

Била је вижљаста, пре мршава него женски пуна. Можда је таквом изгледу доприносила њена лака одећа која јој је свилено падала и стварала утисак да су испод саме кости, или можда свеска, таблет, или шта је већ то било у кожним корицама које је држала левом руком високо подигнуто и прислоњено на невелике груди. Истовремено се десном руковала са гостима и сваког госта отпраћала у салу отменим наклоном главе и јед­нако отменим покретом руке према столу.

Њене очи, блиставост зуба, набори коже око усана, додир јастучића дланова, све то скупа као да је покренуло то раздвајање у Стевану које је Петар при­метио. Петар је био лисац. Ништа му није измицало. Уочавао је сваку пору, најситнији детаљ промичућег предмета или дешавања. Идеални медијатор, посред­ник, умањивач разлика. Стеван и Петар су били дру­гови још од основне школе, али су их студије раздво­јиле: Стевана су одвеле у менаџере, а Петра у медија­торе. Свако је нашао себе у свом позиву. Као што је Сте­ван имао шесто чуло за добар бизнис, Петар је имао шесто чуло да осети вибрације наспрамних страна између којих посредује.

Чинило се као да су јастучићи њене мекоте пову­кли танане, непознате нити које Стеван није ни слутио да их има, а њене очи и благост њеног осмеха, хипноти­зерски деловали на неку скривену жлезду у њему коју наука још није открила. Имао је утисак да се мноштво тих нити извлачи из њега, не само из руку: из груди, из очију, косе. Као невидљиви пипци оних, истовремено прелепих и језу утерујућих медуза, који само под одре­ђеним углом могу да се виде, онда кад их преломљени зрак сунца испод воде скрозира. Кретали су се на све стране, а онда заокретали према њој, издуживали се и покушавали да у њу уђу. Осетио је и он њене пипке, није могао да их не осети. Раздвајање његовог длана од ње­ног повукло је и њене пипке ван. Пипци без жаруља, пипци који голицају, а ипак кожу надражују, длаке на врату и телу подижу.

Водио је састанак као да његових пипака није било. И она је водила испред свог тима као да ни њених није било. Ништа није могло да се примети, ништа да се осети ван њих двоје. Подвајање је било обострано и потпуно. Издвајање нематеријалног од материјалног. Душе од тела. А нису умрли. Живи итекако. Више него живи. Док је држао слово или другима давао реч, док је она држала слово или својима давала реч, пипци су им се тражили, додиривали, опипавали, обмотавали се је­дан око другог. Није му било потребно, као што је увек чинио кад му срце прескочи, да просипа мудрост, да присутне задивљује досеткама, да их голица умним ша­лама које плене, заводе, обезоружавају. Није му било потребно да се прави више мудар него што јесте, више учен него што јесте, више духом моћан него што јесте. Једноставно је овога пута исконски подстицај био суви­шан, пориву није било потребно да убрзава откуцаје, хормони се нису питали. Јер ово је било више од хор­мона, ово је било ванвремено, ванпросторно, галак­тичко сједињавање, прожимање маглина, сажимање звезда, поново се рађао кроз нестајање, заједно су се по­ново рађали.

Петра ниси могао да превариш. Знао је шта се де­шава. Ловио је њихове погледе, мимику лица, покрете руку, иако из тога ништа није могао да открије, али је кроз тај лов осетио, не хемију, не мирис хормона, не жељу, него ужасавајућу потребу коју су њихове нити исписивале својим додирима изнад глава учесника састанка. Добри Петар. Нагао се у једном тренутку према Стевану и шапнуо му на уво: „Немој. Удата је.“ Одједном нити више није било. Урушио се свемир. Њи­хов свемир. Остао је само разговор два тима без нада­хнућа (изузев пословног). Стварност.

Састанак није трајао дуго. Ни предуго ни пре­кратко. Уобичајене дужине. Био је успешан. Видело се то на лицима чланова обе стране. Озарени, по двоје или у групама, весело су чаврљали док су напуштали салу. Она је стајала крај довратка, мало ка унутра и поздрав­љала на растанку и Стеванове и своје, делећи свакоме једнак отмен наклон и једнак осмех своје намрешкане коже око углова усана, и једнаку влажну белину зуба којим их је на улазу пре почетка састанка дочекала. Стеван је остао последњи да се поздрави са њом какав је ред. Капетани последњи силазе са моста. Петар је ста­јао са друге стране врата и чекао га. Пришао јој је, одјед­ном осећајући олово у ногама. Као да је обукао одело за дубинско роњење, око глежњева и појаса окачио тегове за ходање по дну па сад на сувом прилази води. С напо­ром је дисао. Вукли су га тешки тегови. Боце с кисеони­ком његове напетости нису имале довољан проток ваз­духа који му је био потребан. Стао је испред ње. Ни пре­близу ни предалеко. Ни једно ни друго није прогова­рало. Ни једно ни друго није подизало руку у опрош­тајни поздрав. Гледао је у огромни сјај њених ситних очију. Тренутак немог стајања једно наспрам другог развлачио се у вечност. Пипака није било. Нису били потребни. Све су били пипци: њихов дах, напор да се из боце повуче више ваздуха, отежале руке, укопане ноге. А онда су се њене усне отвориле, очи ионако мале још више сузиле, а истовремено још јачим сјајем забли­стале. „Волим те!“, изашло је кроз влагу њених зуба и модрину прозеблих усана. Глас није чуо, читао јој је са усана. Глас се и није чуо. Можда је рекла и „Жедна сам те!“, на исто му дође. Није знао да чита са усана, али је сада знао. Не читају се речи, слутње се читају. Одједном ронилачки тегови који су га држали прикованог за тло спали су му са ногу. И они са појаса. Ослобођен стега, одједном лаган, као да му се и ронилачко одело напу­нило ваздухом, ваздух га је вукао из таме дубине ка сунцу на површини, површини која је она. Пришао јој је и обухвати је рукама око струка. Док су му прсти напи­павали њена ребра, заронио је поново, овога пута у њене усне. Њихове невидљиве нити су поново изми­леле. Више нису имале потребе да се испипавају. Нала­зиле су се непогрешиво. Поново је клијао из себе. И она је клијала. Петар је знао шта ће се десити. Нити су им се сплеле у ткање. Њих двоје су се претворили у кокон. Усне јој више нису биле модре, нису биле ни танке. Састанак је био успешан.

 

КРАЈ

  © 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича је објављена у Алманаху бр. 1 "Нове поетике" из Београда

Ово су мишљења неких од читалаца:

"Необична прича са необичним обртом. До последњег тренутка сте у неизвесности како ће се завршити пословни састанак. Не личи на уобичајене пословне састанке, а опет оно што покреће учеснике овог састанка дешава се и на другим састанцима, али се мисли скривају."

"Није трилер, а има обрт трилера."

"Још једна одлична прича. Кратка и слатка."