Пословни састанак

    Био  је то пословни састанак као и сваки други. Небитно о чему. Могао је да буде о куповини фирме, припајању, заједничком подухвату, или било какав састанак. Роган је осетио то његово подвајање. Са једне стране је био он који води састанак испред своје групе, а са друге стране он који није на састанку, који се издвојио из самог себе, тачније – исклијао из самог себе.

Не. Лоше је то формулисано.

Са једне стране су били он испред свог тима који образлаже пословни предлог и она испред свог тима која заступа ставове свог тима, а са друге стране су били он и она који не учествују у пословном састанку.

Кад су улазили у салу за састанке, стајале је крај врата и дочекивала госте. Роган је био медијатор. Његов посао је био посредовање, правио је контакте, образлагао идеју једне или друге стране, истицао предности и недостатке ако се крене заједно, трудио се да оба тима постигну обострану корист из договора, а и да самог договора буде. Спадао је у најбоље медијаторе које је пракса изнедрила – није био само његов пријатељ.

Имала је уско лице. Иако је скоро увек случај да на таквим лицима очи буду велике, њене су биле ситне, али је из њих сијала нека ведрина, искричава, обасјавајућа, као да су јој очи велике попут оних окатих љупких створења прашуме која ти се чине да су саздана само од очију, да на њима само очи постоје. Док је поздрављала госте, бели зуби, као са реклама за калодонте, влажно су јој се бљескали и, са уснама модрим као да је сатима стајала на хладноћи, не нарочито пуним, пре танким (мада не сасвим), биле савршен склад очима, какав често, појединачно неспојиве ствари, заједно умеју да дају. Потпомогнут белином зуба и сјајем влаге на њима, осмех јој није силазио са лица. Набирање коже у неколико паралелних бора са стране усана док се осмехује, истицало је њене средње године. Пословни осмех, онај који исказује љубазност, добру вољу, али ништа више од тога – ни наклоност, ни извештаченост, ни одбојност. Део те веселе благости сигурно се преносио на учеснике њених састанака и доприносио њиховој успешности. Очигледно су је са разлогом послали као вођу тима и на овај састанак.

Длан јој је при руковању био топао, стисак дамски, али га је мекоћа додира тог длана затекла. Као да су га дотакли јастучићи мачијих шапа, или шапа сличне, на шапама ходајуће живуљке, напупели, мекани, које живуљки омогућују нечујност хода, тесно пријањање за тло, повијено прикрадање и немо фиксирање плена пред нечујан, муњевити скок. А опет није деловала ни мало мачје.

Била је вижљаста, пре мршава него женски пуна. Можда је таквом изгледу доприносила њена лака одећа која јој је свилено падала и стварала утисак да су испод саме кости. Или свеска, таблет, или шта је већ то било у кожним корицама које је држала левом руком високо подигнуто и прислоњено на невелике груди. Истовремено се десном руковала са гостима и сваког госта отпраћала у салу отменим наклоном главе и једнако отменим покретом руке према столу.

Њене очи, блиставост зуба, набори коже око усана, додир јастучића дланова, све то скупа као да је покренуло то раздвајање у њему које је Роган приметио. Роган је био лисац. Ништа му није измицало. Уочавао је сваку пору, најситнији детаљ промичућег предмета или дешавања. Идеални медијатор, посредник, умањивач разлика. Били су другови још од основне школе, али су их студије раздвојиле: њега одвеле у менаџере, а Рогана у медијаторе. Свако је нашао себе у свом позиву. Као што је он имао шесто чуло за добар бизнис, Роган је имао шесто чуло да осети вибрације наспрамних страна међу којима посредује.

Као да су јастучићи њене мекоте повукли танане, непознате нити које није ни слутио да има, а њене очи и благост њеног осмеха, хипнотизерски деловали на неку скривену жлезду у њему коју наука још није открила. Имао је утисак да се мноштво тих нити извлачи из њега, не само из руку: из груди, из очију, косе. Као невидљиви пипци оних, истовремено прелепих, и језу утерујућих медуза, који само под одређеним углом могу да се виде, онда кад их преломљени зрак сунца под водом скрозира. Кретали су се на све стране, а онда заокретали према њој, издуживали се и покушавали да је досегну. Осетио је и њене пипке, није могао да их не осети. Раздвајање његовог длана од њеног повукло је и њене пипке ван. Пипци без жаруља, пипци који голицају, а ипак кожу надражују, длаке на врату и телу подижу.

Водио је састанак као да пипака није било. И она је водила испред свог тима као да ни њених није било. Ништа није могло да се примети, ништа да осети ван њих двоје. Подвајање је било обострано. И потпуно. Издвајање нематеријалног од материјалног. Душе од тела. А нису умрли. Живи итекако. Више него живи. Док је држао слово или другима давао реч, док је она држала слово или својима давала реч, пипци су им се тражили, додиривали, опипавали, обматали се један око другог. Није му било потребно као што је увек чинио кад му срце прескочи да просипа мудрост, да задивљује досеткама, да голица умним шалама које плене, заводе, обезоружавају. Није му било потребно да се прави више мудар него што јесте, више учен него што јесте, више духом моћан него што јесте. Једноставно је овога пута исконски подстицај био сувишан, пориву није било потребно да убрзава откуцаје, хормони се нису питали. Јер ово је било више од хормона, ово је било ванвремено, ванпросторно, галактичко сједињавање, прожимање маглина, сажимање звезда, поново се рађао кроз нестајање, заједно су се рађали.

Рогана ниси могао да превариш. Знао је шта се дешава. Ловио је њихове погледе, мимику лица, покрете руку, иако из тога ништа није могао да открије, али је кроз тај лов осетио, не хемију, не мирис хормона, не жељу, него ужасавајућу потребу коју су њихове нити исписивале својим додирима изнад глава учесника на састанку. Добри Роган. Нагао се у једном тренутку према њему и шапнуо му на уво: „Немој. Удата је.“ И одједном нити више није било. Урушио се свемир. Њихов свемир. Остао је само разговор два тима без надахнућа (изузев пословног). Стварност.

Састанак није трајао дуго. Ни предуго ни прекратко. Уобичајене дужине. Био је успешан. Видело се то на лицима чланова обе стране. Озарени, по двоје или у групама, весело чаврљајући напуштали су салу. Она је стајала крај довратка, мало ка унутра и поздрављала на растанку и његове и своје, делећи свакоме једнак отмен наклон и једнак осмех своје намрешкане коже око углова усана, и једнаку влажну белину зуба којим их је на улазу пре почетка састанка и дочекивала. Остао је последњи да се поздрави са њом какав је ред. Капетани последњи силазе са моста. Роган је стајао са друге стране врата и чекао га. Пришао јој је, одједном осећајући олово у ногама. Као да је обукао одело за дубинско роњење и око глежњева и појаса окачио тегове како би ходао по дну па на сувом прилази води. С напором је дисао. Вукли су га тешки тегови. Боце с кисеоником његове напетости нису имале довољан проток ваздуха који му је био потребан. Стао је испред ње. Ни преблизу ни предалеко. Ни једно ни друго није проговарало. Ни једно ни друго није подизало руку у опроштајни поздрав. Гледао је у огромни сјај њених ситних очију. Тренутак немог стајања једно наспрам другог развлачио се у вечност. Пипака није било. Нису били потребни. Све су били пипци: њихов дах, напор да се из боце повуче више ваздуха, отежале руке, укопане ноге. А онда су се њене усне отвориле, очи ионако мале још више сузиле, а истовремено још јачим сјајем заблистале. „Волим те!“, изашло је кроз влагу њених зуба и модрину прозеблих усана. Глас није чуо, читао јој је са усана. Глас се и није чуо. Можда је рекла и „Жедна сам те!“, на исто му дође. Није знао да чита са усана, али је сада знао. Не читају се речи, слутње се читају. Одједном ронилачки тегови који су га држали прикованог за тло спадоше му са ногу. И они са појаса. Ослобођен стега, одједном лаган, као да му се и ронилачко одело напуни ваздухом, ваздух га је вукао из таме дубине ка сунцу на површини, површини која је она. Пришао јој је и обухвати је рукама око струка. Док су му прсти напипавали њена ребра, заронио је поново, овога пута у њене усне. Невидљиве нити поново измилеше. Више нису имале потребе да се испипавају. Налазиле су се непогрешиво. Поново је клијао из себе. И она је клијала. Роган је знао шта ће се десити. Нити им се сплетоше у ткање и њих двоје се претворише у кокон. Усне јој више нису биле модре, нису биле ни танке. Састанак је био успешан.

 

КРАЈ

  © 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича је објављена у Алманаху бр. 1 "Нове поетике" из Београда

Ово су мишљења неких од читалаца:

"Необична прича са необичним обртом. До последњег тренутка сте у неизвесности како ће се завршити пословни састанак. Не личи на уобичајене пословне састанке, а опет оно што покреће учеснике овог састанка дешава се и на другим састанцима, али се мисли скривају."

"Није трилер, а има обрт трилера."

"Још једна одлична прича. Кратка и слатка."