Бранимира Перића први пут сам срео и упознао овлаш тек, куртоазно, у рано пролеће 1998, у сали за пројекције „Морава филма”, на једном од тајанствених пунктова у тад још бајковитом, мистичном пролазу између Обилићевог венца и Кнез Михаилове, где су писац и његов тадашњи издавач, београдска „Народна књига”, представљали Перићев романсијерски првенац – „Цртеж Бибер Јаноша”. Две деценије касније наставио сам да пратим његов књижевни рад посредством друштвених мрежа, а крајем прошле и почетком ове године уследио је прави стваралачки цунами овог Крушевљанина рођеног 1951. године. Такорећи у даху, у заједничком подухвату иза којег стоје издавачка кућа „Suza Dream” и „Књижевни клуб 21”, читаоце су запахнуле три Перићеве збирке песама, „Нестанак струје”, „Дуга” и „Јабудаканија”, а за њима и изванредна књига приповедака „Дах у огледалу”.
– Кад се моја пословна каријера завршила, а завршила се тако што сам пресекао и рекао „збогом” свима који су ме звали да и даље директорујем и саветујем, сео сам за компјутер, и ето... Изашле четири књиге у кратком року. Пишем стално. Имам још три дела спремна за штампу – каже на почетку разговора за „Политику” Бранимир Перић, који се на српској и, тад, југословенској сцени први пут појавио 1980. с приповедачком збирком „Алказар”.
Приповетка „Време”, једна од сијасет упечатљивих у збирци „Дах у огледалу”, почиње реченицом: „Јутрос у пет умрло је моје детињство.” Одлазак прво бабе, а онда и деде оставио је ту снажну вербалну слику. Али шта ви данас мислите и осећате: да ли је ваше детињство икад заиста умрло или сте до дана данашњег остали дете?
Моја мисао, оно што ме покреће и опредељује састављено је од супротности. Дешавало се, пре него што сам пошао у основну школу, да ме затекну у кревету уплаканог. „Шта је, Брацо, било? Нешто си ружно сањао?” Једном сам се заценио од плача што је васиона бескрајна, а ја никада нећу успети да стигнем до њеног краја. Други пут је зацењивање било због помисли да све умире, да ћемо и ја и сви моји једног дана престати да постојимо. С таквим сазнањима нисам могао да се помирим. Ето, као дете већ сам имао одраслог Бранимира у себи. Године које су долазиле, чиниле су после обрнуто: у мени је сазревао одрасли Бранимир, а Браца није бледео. За вечита времена у одраслом се угнездио онај несташни и несређени дечак који је плакао у кревету због филозофских питања. Одговор је једноставан, али објашњење није: никада из мене нису ишчилела детиња осећања и супротности који су ме као одраслог везали за оног клинца какав сам био. Коб је то, и срећа.
Библиотека вас, како пишете у причи „Два цитата”, подсећа на цркву и овако је дефинишете: „Једино светиште где се стисло толико богова и толико бедника у исто време.” Која је и где је граница између тих библиотечких богова и тих библиотечких бедника?
Та синтагма о боговима и бедницима у библиотекама односи се на све оне убоге душице које и даље походе библиотеке тражећи утеху у читању, а подсвесно траже одговоре на вапај својих разочараних бића. Богови из рафова имају одговоре, скривене, који се читањем проналазе. Нажалост, број убогих из дана у дан је све већи, али убоги (боље рећи убоге – јер ОНЕ су махом читаоци) у све мањем броју залазе у тишину и светост библиотеке. Уместо њих, који читањем књига искају одговоре, све је више очајника и безнадежних који пуне цркве. У библиотеци је свети мир, а у цркви жамор. Између осталог, зато је библиотека црква у коју се кунем.
Осим тога, болно је сазнање да се данас намножило толико писаца и списатељица. Свака душа која се дохватила интернета и друштвених мрежа нашла је Меку где ће се сама себи молити. Кроз куцкање којештарија, најчешће песмица, својим се „обожаватељима” приказује, и топи се кад добије лајк, а нарочито „узвишене” коментаре типа „Браво, драга!”, „Свака част!”, „Предивно!”, „Обожавам те!” Што се библиотека пак тиче, највећа је жалост то што се оне пуне књигама „доказаних” и „заслужних” аутора.
Спектакуларна приповетка „Роки Холандија” наводи ме на питање: је ли то прича која је надахнута неком конкретном личношћу? Или је, може бити, аутобиографска? И, генерално, шта мислите о статусу писца као потенцијално омражене особе, човека којег се други плаше јер их може одати, разоткрити у својим писанијама? Је ли се ико икад наљутио на вас?
Роки Холандија сам ја, Роки Холандија смо сви ми који се очајно боримо за успех, препознавање, обожавање, место под сунцем. Макар и не били међу најсјајнијим звездама, желимо да нас на небу препознају, да нас, иако сићушног сјаја, прави заљубљеници могу одабрати за своју звезду. Гони нас потреба да будемо вољени.
Без обзира на то што личности и догађаји у мом писању могу да наличе на стварне, стварних личности и догађаја у њему – нема, све је плод моје маште. Стварна су једино моја осећања у која увијам догађаје и личности о којима пишем. Они који ме знају, од детињства до данас, сви без разлике, траже у мом писању себе или друге које смо заједно знали; многи су уверени да су се описани догађаји заиста десили и да су они у њима. Нико ме се никад није плашио као писца да ћу разоткрити оно што је било између нас или да ћу их „нагрдити” пишући. Десило ми се ипак једном да ми се блиска пријатељица због нечег што сам написао и објавио толико наљутила да је престала да говори са мном. Али пре тога сам се наљутио био ја, до бола, до беса. Опростио сам јој што је, пишући своје књиге, копирала мој стил, чак ишла до те дрскости да комплетне делове мојих рукописа убацује у своје књиге као своје. Осим ње, једном се на мене наљутила и моја мајка, због приче „Време”, у којој на свој начин описујем одлазак на вечни починак моје нане, њене мајке. Моја мајка је била та којој сам прво читао оно што напишем. Сада је то моја супруга. Нама мушкарцима жене су замена за мајке. Зато их толико нервирамо.
„Чудне ли љубави”, пишете у приповеци, „најзад је стигла Ана”, уз античку паралелу: „У времена стара тако су се волели богови.” Има ли књижевности без љубави? Има ли уопште уметности без љубави?
Свака књижевност у којој нема љубави – стерилна је. У време док сам писао углавном научну фантастику, читао сам савете једног великог СФ писца другим СФ писцима. Рекао је да треба настојати на свакој страни да се убаци неки мирис. Без мириса писање није живо. Тога, са мирисом, отада, настојим да се држим, заиста пали. Једнако тако како мирис оживљава штиво, живим га чини и љубав. Љубав је свепрожимајућа. Не мислим ту на апстракције о љубави према родној груди, нацији, природи, путовањима. Мислим на љубав између мушкарца и жене. Не мора то бити чулна љубав, али онај сплин љубавни који провејава, који струји, који се увлачи у било, у ноздрве као мирис оног писца – нема добре књижевности без тога.
Како доживљавате свој књижевни пут који сте прешли и прелазите као писац? Ко прати чији ритам: Перић писац Перића човека или Перић човек Перића писца?
По професији нити сам инжењер, нити информатичар, нити директор – по професији сам писац. Прво сам постао писац. Да бих могао да пишем, морао сам да имам зараду која ће ми обезбедити иоле пристојан живот. Истовремено сам ходао по два паралелна пута. Један ми је обезбеђивао телесну егзистенцију, а други духовну. Одувек је, дакле, био само Перић писац, све остало су били блескови и одблесци у другим димензијама и другим световима.
Интервју је објављен у дневном листу "Политика", (уторак, 24.06.2025.), рубрика „Култура“ - Интервју са писцем, Бранимиром Перићем, водио Владимир Д. Јанковић
