Дах у огледалу Бранимира Перића

Пред нама је рукопис чудесне збирке приповедака Бранимира Перића, са насловом Дух у огледалу . Слободно можемо рећи да је тај дах у аутору и његовим причама, уместо у огледалу. Збирка има двадесетак приповедака које су разврстане у два дела: Кроз копрену и Сјај у тами. И наслов збирке и њених делова изузетно су функционални јер суштински најављују садржаје које покривају. Слично је и са два мота испод наслова њених делова. У првом делу Перићеве збирке су поетичне, растужујуће, лирске слике детињства, а у другом сложено и дубоко захватање у свет одрастања и одраслих. У првима је свет који је нестао, а у другима понорни свет у коме живимо.

Приповедање и описивање унутрашњих преживљавања су његова два основна Перићева обликовна поступка. Његова проза није и без дијалога, али их аутор штедро и функционално користи.

Прозу Бранимира Перића знамо од првих његових објављених прича научне фантастике у часописима и зборницима, до ове зреле реалистичке и мистичке прозе. Будући да је ово мушка проза, принцип женског је њено, пре свега, емотивно, али и мотивационо и значенско жариште. Како писац иронично каже, „све су лутке женског рода“. У првом делу мотиви и ликови женског су романтичарски узвишени и племенити, а у другом делу мистични, да не кажемо проклети. Читаоцу се могу свидети или не свидети овакве Перићеве прозне реализације принципа женског, али му се не може порећи филигранска реализација тих мотива. Већина прича су једноставне и питке толико да се идентификујемо са нараторовим доживљајима сећања на детињство и младост, осећањима оданости и преданости до уздисања. На другој страни, сусрећемо се са мотивима, сликама и стилским и значенским реализацијама који су изузетно сложени, понорни и мистични, понекад иронични па и цинични да их неки читаоци неће моћи ни схватити ни прихватити. Можемо аутору замерити за песимистичку, па и трагичну метафизичку осећајност, ретку морбидност у описима само понеких догађаја, али не више него што ћемо похвалити метафизички слој његових прича, дубоку мисаоност, хуморност и узвишеност у њима. Судбина је то сваког писца и света њихових књижевних текстова, јер се они, мање-више, дуго откривају пред својим читаоцима, али ми који их читамо морамо имати на уму да и себи замеримо бар онолико колико аутору и његовом делу јер их увек из субјективног угла гледамо. Многима се неће свидети понека цинична алузија, ретки морбидни опис или, на први поглед, садистички поступак у неким од ових прича, али морамо бити интелектуално поштени и проницљиви да увидимо да они никада нису мотивисани сувише стварним и натуралним егзибиционизмом, него инспиративним, метафоричним и симболичним разлозима сликања међу јавом и међ’ сном. Уз то, ови мрачни тонови никада нису без дозе хумора, више доброћудног него циничног и црног. Све своје, како реалистичке реминисценције из детињства, тако и мистичне пориве живота у ком се остварујемо, овај маштовити приповедач хуморно је поринуо у своју метафизичку осећајност подношења и истрајавање у свом и нашем гуравом животу изневерених очекивања. Тек му то савремени читалац његове прозе не сме замерити јер и сам живи у црнохуморним друштвима и цивилизацији које су нас све израњавали, зачадили а многе и масовно поубијали. Из истих разлога разумећемо и његове латентне фрустрације и безверје.

Оригиналност и даровитост приповедача Перића огледа се, како у избору тема и мотива у његовим причама, још више у њиховом стилском обликовању. Прави је мајстор у паралелном сликању сличних и контрасних збивања у преживљавању личности у својој прози и ненадмашно успелом претапању, преламању и померању простора у више равни и времена у више сфера. Тако нешто сретао сам само код сликарских мајстора, попут његове суграђанке Нене Рајковић или јерменског сликара Паравона Мирзојана. Перић слика секвенце догађаја успешније речима него што то филмска камера чини смењивањем кадрова. Изузетно је прецизан у описима, истанчан у естетском нијансирању. Његове приче су успешно грађене слагањем сложених мозаика секвенцама разноврсних боја и облика које се обједињују у један вишезначни симбол (Без храбрости, Два цитата, Друкање, Морам да ти лизнем очи, Најзад је стигла Ана, Жртва...). Кратка прича Без храбрости чини ми се да је добар образац овог жанра: савршен опис процесног градирања унутрашњег преживљавања јунака, равна психо-портрету Андрићевог Ђерзелеза, ненадмашног јунака који све може и све побеђује, а Земка му измиче попут лелуја њених облина у љуљашци пред његовим очима. Јер, пут до жена не води право да је убереш као јабуку, него цик-цак путањом. Ова прича завршава се оригиналним, пунозначним мисаоним симболом: „Црв заједљивости воли да се слади“ и функционалном поентом: „Никада не реци никада“, као отворено дело које тражи да га читалац докреира.

Перићеви ликови као да се такмиче „ко ће више лепоте у шаке да стисне“. Иначе је за њега најбитнији осећај, драж, изазов и надражај свих чула, нарочито прстију и у писању и у миловању. Привлачи га све мистично, посебно мистерија тела. Асоцијације га пребацују из једног простора и времена у друго па су честа паралелна постојања две стварности у његовим причама (прича у причи) и оно маестрално померање простора и стања душе, пређашње и садашње.

Језик збирке Дах у огледалу је богат и разбокорен: од кондензованих старих српских израза до речи ере компјутера и вештачке интелигенције. Ту су и његова необична, оригинална поређења: „кљуца ваздух као голуб“, „дише исецкано као да краде ваздух“, „колоне књига попут надгробних споменика, где се стисло толико богова и бедника у исто време“... За њима у необичности и оригиналности не заостају бројне алузије, алегорије, метафоре и симболи. Перићеву прозу чине поетичном и ритмичном и функционална понављања, реченица, лајтмотива, вишеструких паралелизама и поенти.

Контеплативне читаоце задовољиће и посебно мисаоно-значенски слој његових прича. Биће довољно само да наведемо неколико Перићевих мисли које додирују универзалне истине да нам не бисте веровали само на реч:

-      Мôре су привилегија одраслих;

-      Колико тога још губе одрасли зато што нису деца;

-      Измислио сам свет да бих у њему могао да живим;

-      Сећање је подвала сопствене душе;

-      Не читају се речи, слутње се читају;

-      Изазов је само док се магија дешава;

-      Копирањем само поништавамо себе;

-      Живот је кратак, али је нада силовита;

-      Само је мислима допуштено да вриште;

-      Између стрепње и панике танак је слој;

-      Боже, зашто је Сунцу на сваком заласку потребно да се тако брзо креће;

-      Своје постојање примећујемо једино кад се у другима осликавамо;

-      Мисли које се роје тешко је превести у мировање…

Само да ову мисаоност исејавају Перићеве приче из свог пребогато метафизичког слоја, ценили бисмо га као зрелог и мудрог писца. Речју, збирка прича Дах у огледалу Бранимира Перића добро је конципирана и структуирана проза даровитог приповедача. Од свег срца је препоручујемо за објављивање и читање.

 

Радомир Батуран,

Барселона 1. новембра 2024.