Плакање
Синоћ, пред спавање, имали смо плакање. Додуше, било га је
сваког дана помало, уназад већ осам дана. Толико госпиног мачка није било.
Синоћ, деветог од нестанка, стока се вратио. Госпа није могла да се заустави од
плакања. Плакала је и кад смо легли у кревет. Ево је и јутрос од узбуђења не може
да се смири.
Синоћ смо гледали зајебанцију од филма „Девет живота“. Са
мачком у главној улози, разуме се. Мачак у филму, скаче са симса, а госпин
мачак, гле, ено га на симсу нашег кухињског прозора. После осмог дана од
нестанка!
Исти је то онај мачак коме смо се борили за живот пре седам
месеци. Тачно у дан кад му је чика ветеринар скинуо шине из вилице, опет је,
несрећа, направио белај и донео плакање госпи ми.
Нестао је оне ноћи кад се спустила највећа вејавица у Дрењак
и засула околна брда снегом до колена и хладноћом минус бестрага. Нестајао је
он и раније, али никад више од једног дана. Другог би се већ појавио на симсу прозора.
Два метра висина није за њега ништа да скочи.
Наредног дана по нестајању госпи су се очи већ пуниле сузама.
Трећег дана је знала да се са њим „опет“ нешто десило. Смрзнуће се. По овако
дубоком снегу неће умети да се врати.
Тако је и прошлог маја нестао. А после три дана, кад га је
госпа већ оплакала, довукао се сав крвав, са
оком испалим из дупље. Нека га је стрвина на друму звекнула колима. Ко
зна колико је дуго од удараца лежао онесвешћен у јарку. Невероватно да се такав
уопште повратио и довукао до куће. А после кажу само затуцани верују да мачка
има девет живота!
До августа су биле трајале борбе да га, са две операције
вратимо у колико-толико нормално стање. У првој му је извађено око и вилица
притегнута шином, не би ли му се саставила по средини, између очњака, и могла
да срасте. Другом му је уметнута нова шина, јер је, идиот, већ наредног дана по
операцији, онако, сав поломљен, и шином ухефтан, дошао да нам се похвали са уловљеним
пухом у зубима. Шину је разглавио. Не верујем да га је анестезија држала и тог
другог дана толико ошамућеног да није био свестан да га вилица боли. Како је такав,
са десним очњаком изваљеним у страну и другим скоро до корена поломљеним, пуха уопште
савладао, и како је са таквом, поломљеном вилицом, успео пуху да сломи врат,
сам свети бог зна. Да га једе сигурно није могао.
Три месеца касније, тек у августу, била су му извађене шине
из вилице – чика доца, ветеринар, није могао пре, а кад је могао отишао је са
породицом на одмор. Чак и да му је извадио кад је требало, са таквом вилицом и без
предњих зуба, више није могао да једе омиљене му грануле. Уместо гранула, госпа
га је хранила само најфинијом рибом из конзерве. Више због тога, правдала се,
да му се поврати сјај длаке, јер је месецима био улепљен од крви и блата из
јарка, упркос госпином интензивном свакодневном трљању влажном крпом. Сиромах,
сам себе није могао да лиже – шине му нису дозвољавале да довољно исплази језик,
а вероватно су га и боле. Смрдео је од те рибе на километар, а и тако би смрдео
без самочишћења. Никаква крпа језик не може да замени.
Ах да, и бубна опна му је била пукла од ударца кола. Цела
глава му је била у чворовима – није било дела на коме му се нису напипавали шавови
накриво срасле лобање.
После вађења шина, миран је био пет месеци. Читавих пет месеци! Трзао са на звук сваког возила које горе друмом протутњи. Срећом, није
више смрдео – језик је сад могао лепо да избаци и да се умива до миле воље. Мислили
смо да без кастрирања коначно имамо мирног мачка.
Хоћеш врага. Дошле су послебожићна хладноћа и вејавица.
Напољу је пуцало дрво, а госпином мачку прорадише хормони! Заборавите на
фебруар као мачињи месец. Овде фебруар почиње у јануару. А и он је заборавио да
се плаши аутомобила, јер у шајатење до села и засеока нема другог пута до претрчавања
преко асфалта.
Малочас се вратих из поште. Причам управнику за госпино
плакање, односно осмодневни нестанак њеног љубимца, а управник каже: „Е, да си
ти чуо вречање код нас у селу! Десет дана нисмо могли ноћу да спавамо.“
Јутрос, још нисам ни устао да се обучем и одем до поште да
пошаљем купцима наручене књиге, а чујем доле, моја госпа већ храни на прозору
своју звер.
Кад се стока синоћ била вратила, чим се са мене скинуо и прешао
да усмрдава моју госпу, зграбио сам телефон и јавио вест пријатељу, штампару. Штампар
у кући има мезимца бул-теријера, а на послу чопор мачака. Луд сто гради, зато
су се он и моја госпа одмах препознали. Кад је чуо да се једнооки вратио, од
ганутости се сав распилавио. Иначе, сваког дана је, до синоћ, слао поруке и
тешио моју госпу. Сигуран је, вели, да ће Раја (тако је име несмајнику) да јој
се врати. Испричао сам му по реду све како се збило, како сам у сред филма са
мачором крајичком ока опазио сенку на прозору. Пожалио сам му се и како нам цела
соба сад смрди на шталу, овце, балегу, брабоњке, сено, све оне дивне, шталске
миомирисе. Пријатељ се заценио од смеха, вели: „Па рекао сам вам ја да ће да се
врати! Момак нашао чобаницу-мацу, а код чобаница нема зачас да обавиш посао. На
селу мора да се ради!“ Смејали смо се обојица до суза. Ми се смејемо од
зајебанције, а госпа плаче од радости. Чешће се и много више плаче од радости.
Туга се скрива, гутају се сузе. Радост сузе не скрива. Није те ни стид што
матор плачеш.
Три пута сам прао руке пошто сам га са прозора скинуо. Након
трећег пута ми се и даље чинило да још увек на овце миришу. У ствари, мирисао
ми је џемпер. Ко је макар једном прошао поред штале или оваца, зна да се тај
мирис, и без да си ишта дотакао, увлачи у ноздрве, никаквим се ишмркавањем дуго
не да избацити.
Како сам био отворио прозор, бацио ми се у наручје. Стао је бесомучно да трља главу о мене и завлачи
је у моје шаке. Превртао ми се у наручју, истезао шапе, пружао нокте и грабио њима
по џемперу навише. Успињао се по мени до врата, гњура ми њушку испод оковратника,
боо ме оним стрчећим очњаком. Прео је и са уживањем по мени развлачио шталско
ђубре из свог улепљеног крзна. Није му то било доста. Са мене је прешао у
наручје моје госпе. Ништа он што га она стиска, што га кваси сузама и смрдљивог
љуби. Стискала га је и на срце привијала како мене никад није. Умало стиском да
му одузме последњи живот.
Кад га је спустила на под, не би ли отишла да му у купатилу отвори
конзерву са омиљеном рибом, наставио је да се трља о тепих. Трљање о тепих му
је омиљена дисциплина у петобоју. Чим би нам на превару упао у кућу, зна се:
ваљ-ваљ по тепиху, па ноктима греб-греб. Зар о мираз моје мајка оштриш канџе,
несрећо! Не само о тепих, већ и уз наше ноге. Мачиња посла. Мораћемо после излива
његове страсне љубави, тепих да носимо код Педе на прање. И Педа има мачке.
Разуме се у те ствари. Шајати и његов мачак по шталама.
Радосна вест је, наравно, морала да се разгласи свима који
су ових осам дана госпу телефоном и преко друштвених мрежа тешили. Није се
скинула са телефона. Умало и Рају од радости да заборави. Било је ту и
конструктивних предлога. На пример да Рају окупа. Таман посла, вриснула је, па
да напољу на овој хладноћи добије упалу плућа. Маце су упалама склоне. Ма
склоне су оне упали мозга, шкргућем у позадини. Мислио је тај на чобанице, а не
на тебе уцвељену, која га 'лебом 'раниш.
Била је убеђена да је завршио као његов другар, Кмека (млађи
мачак кога ни након два месеца од нестанка није била прежалила). Преврнуо сам био
целу околину Дрењака, силазио и до потока да га нађем. Газио вирове. Кад је пре
осам дана Раја био нестао, молила ме је да Рају никако не идем да тражим. Ако
га видиш кад луњаш по брдима (убеђена је била да ћу га у неком смету наћи
смрзнутог), прећути, прави се да га ниси нашао! Кмеку сам био лопатом скупљао
са асфалта. Њој је само та слика била пред очима. Само да Раја није Кмекине
судбине. Лакше би јој некако било да се смрзао.
Раја ипак није био Кмека. Куд је преживео ломљење лобање и
вилице, пуцање бубне опне, испадање ока, и успут три примљене анестезије, посебно
друге од које умало није квикнуо, а и оне треће кад нам је, док га још није
сасвим обалила, побегао са импровизованог операционог стола на нашој тераси па
смо га чика доца, ветеринар, и ја вијали по дворишту, спуштали се низ стрмину
до потока и тек га тамо, међу високом барском травом, потпуно ошамућеног нашли.
Сам свети бог зна какву му је само анестезију дала чобаница-маца и то даљинску,
кад је по оној вејавици и снегу дубоком преко пола метра успео да доскакуће до
ње, а уз њу да заборави своју свету заштитницу, госпу ми, и на прозору њене
сласне рибље залогаје. Шта ли је тамо јео питање је, питање је и да ли је
уопште јео, а јео јесте, јер после осам дана, колико га није било, вратио се једва
нешто мало мршавији. Његов деда нам је тако исто нестајао, додуше никад више од
два-три дана. Враћао се из швалерације осушен, упалих ребара, као да је
двадесет дана скапавао од глади. „Зар ти ништа није дала да једеш, срам је било?!“,
грдила га је кобајаги моја госпа.
За разлику од деде, Раји је, чобаница-маца, осим анестезије,
нема сумње, и храну давала. Кад си ти осам дана преживео чобаницу-мацу, мислим
се, имаш ти више од девет живота. Видећемо за који месец колико сте их заједно,
ти и чобаница, још направили, кад нам сељаци буду, онако, у пролазу, ваше
мачиће у Дрењак убацивали. Летећеш заједно са њима из Дрењака, кад те на
шпицару будем натакао, обећавам ти! Пст, само да ме госпа не чује! А и да имам
срца.
Гле, већ мање смрдиш!
© 2026 Бранимир Перић
