Уријева
породица
Не тако
давно, високо у планинама, између два велика мора које зовемо океанима, живео
је дечак по имену Катури, Онај који лови. Међутим, тако га није звала ни његова
мама. За све укућане је био Ури, Неукроћени, како му је мама као беби тепала.
Са годинама које су га издуживале, показало се да му надимак Неукроћени итекако
пристаје. Био је несташан, само би се играо, бушио нешто, увезивао, састављао,
дељао; час је био на ливади, тркао се са псом, час у кухињи сметао мајци; верао
се по дрвећу, стенама, пењао на кров – око њега је увек морало нешто да се
дешава. Дека му је с разлогом уз то Ури додао и надимак, Потро. Како на
шпанском „потро“ значи ждребац, то је Ури Потро, Неукроћени Ждребац. Ипак, за
потребе ове приче зваћемо га само Ури – лакше се памти.
Кућица у којој је Ури са
својима живео била је подигнута на највишем брду њихове планине. Планина није
имала неко посебно име. Једноставно су је звали Васан Кулу, Наша планина. До
кућице се налазила штала. У њу су ноћу затварали животиње да их не однесе какав
гладни јагуар. Испред штале је био тор. У тору су траву прежвакавале две козе,
две острижене овце и један мачо (тако у Уријевом крају зову мужјаке лама). Међу
њима је дан проводило и једно магаре за довлачење дрва из шуме, такође и један
дугодлаки шаров који је у углу дремао, а кад не дрема, уз мача је пазио да
стока на испаши не одлута. Десно од штале се накривио обор. У брлогу испред
њега, умазане блатом, хладиле су се једна свиња и један вепар. Имали су Уријеви
и неколико кока, чак и две ћурке које су дању кљуцале по дворишту, а ноћу се
пеле у кокошињац крај обора.
Читаво то њихово мало имање
звало се Акила Ута, Орлово гнездо. Име му је дао давно још неко од Уријевих
предака. Налазило се скоро под хрбатом њихове планине, такорећи небу под
облаке.
Пошто смо се упознали са Уријем
и Орловим гнездом, ред је да се упознамо и са члановима Уријеве породице.
Мама Уријева се звала Ачиваку,
Вода која светли. Била је лепа и округлог лица као месец у бистрим ноћима кад
заљубљен у себе посматра свој одраз у води.
Тата се звао Јукумари, Медвед,
али му је Уријева мама наденула друго име. Звала га је Јујаки, Хладан и миран,
јер је био хладан и миран ма шта да се око њега дешавало. Имао је стрпљења
какво није имао ниједан од укућана. Ури се по њему могао да пентра до миле
воље, да га боде ногицама, давка, вуче за косу, боксује и до бесконачности
испитује границе његовог стрпљења. Ако би се мама на свог мужа због нечег
љутила (што мамама није тешко), Јукумари није узвраћао, није показивао да
примећује њену љутњу, био је хладан као планински поток.
Деки је било име Санкујук,
Племенито срце. Ако се зна колико је према Урију показивао љубави, колико
трпељивости на сва дечакова запиткивања, са коликом га је преданошћу учио
ловачком умећу, повртарству, садњи усева, свему што ће му требати кад дође време
да се о својој породици стара, онда је деки дато управо оно име које му
одговара.
Уријевој баки је име било
Антавара, Боја облака на заласку сунца. Ури је волео своју баку. Бака је била
његова главна заштитница од мамине срџбе кад у враголијама претера.
На крају поменимо и ону које
нема, због које је Ури силно патио што му је мама није родила. Звао ју је
Вајтамају, Цветна река. Вајтамају је била, погађате, Уријева нерођена сестра.
Туговао је због тога, верујем, и више него што тугује друго неко дете ускраћено
за брата или сестру. Касније, кад су купили ламу, замишљао је да је дух његове
сестрице у тој лами, посебно кад се лама загледа у њега огромним окама и дугим
трепавицама, а не ретко га и пољуби. Вајтамају је у њој, нико није могао да га
разувери.
Е, сад кад знамо ко је Ури, ко
су чланови његове породице и како изгледа Орлово гнездо, можемо коначно да
кренемо и са нашом причом.
