Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2023. годину

Бајка о плесу срца

Увод

Хтедох да вам испричам једну причу, о догађају који се збио не тако давно. Али, авај, таман заустих, речи да потеку, заустави ме помисао да бих вам ускратио задовољство и разумевање шта се збило и зашто се збило баш тако како се збило, ако вам прво не испричам приче о догађајима који су овомe претходили. Причати последњу причу у низу, без прича испред, било би исто као да из земље само лишће шаргарепе чупате, а остављате оно наранџасто, хранљиво тело шаргарепиног корена, набрекло соковима и витаминима. Корен је тај који храни, од њега вам долази крепкост, здравље, способност да живите и постојите. Без коренова лишће вене. Све је на свету повезано. Оно што је било и оно што ће бити, везују нити прошлости. Нису оне глатке, упетљавају се, мрсе, везују у чвор. Чворови су садашњост коју живимо. Ко се ослања на сећања предака, лакше у свом чвору проналази нит која у будућност води.

Како је Тане постао отац људи

На почетку времена, пре него што је настало ишта од овога што нам је данас познато, постојало је само заљубљено двоје. Љубав им је била толико снажна да се из загрљаја нису раздвајали. Његово име било је Ранги-нуи, Небо, а њено Папа-туа-нуку, мајка Земља. Изродише они пуно деце, али деца им не беху срећна. Стиснути између мајке и оца у њиховом загрљају, нису имали простора за игру нити светла да једно друго виде.

Трајало би то тако ко зна докле да једном од синова Неба и Земље по имену Тане, будућем богу шуме и свег биља и животиња у њој, не досади више тама и неимање простора у стиску родитеља. Позва он своју браћу и сестре своје, увери их у исправност онога што је наумио па на земљу леже, одупре се леђима о мајку, а руке и ноге подвуче под оца. Напео се, сву снагу своју у напор усмерио и гле, успе му Небо навише да одгурне. Небо и Земља занавек се раздвојише. Очев и мајчин негдањи загрљај испунише простор и светлост. Небо оста горе, у патњи да за вољеном плаче, а његове сузе, које ми зовемо киша, отад натапају земљу. Уз помоћ светлости и очевих суза заче се на тлу живот, земља озелене, а небројена створења по њој проходаше, прогмизаше или крике своје летећи изнад пустише.

Кад Тане виде како се леп живот под светлошћу на земљи плоди и у паровима множи, пожеле и он дружбеницу своју да има. Од глине, црвене од крви која је капала кад је њега, браћу и сестре мајка рађала, изваја себи жену и живот јој у нос својим дахом дуну. Назва је Хине-аху-оне, Она-која-је-од-блата-направљена. Био је то први људски створ кога је бог створио, а који није био бог.

Са Хине-аху-оне Тане роди кћери – прве од мајке на свет изнете човечице – њене кћери изродише друге људе, а људи настанише земљу даље се на њој множећи.

  

Мауијева удица

Некако у исто време, можда и касније, кад су деца  бога Тане и прве жене, Хине-аху-оне, насељавали пусту Земљу и још увек се са боговима мешали, на једном далеком острву живео је слабашан, а несташан дечак, боље рећи жгољави ветропир од дечака, по имену Мауи. Рођен је био као човек, најмлађе дете својих родитеља и баш због тога што је био најмлађи и нејак, браћа су уживала да га злостављају. Понижаван је био свакодневно: „Ћути ту, ти си клинац, немаш појма ни о чему!“; и малтретиран: „Ево ти чврга, склони се са пута, саплићемо се о тебе!“. Поведени за њима ни остали дечаци из села нису заостајали у његовом омаловажавању. Нису хтели са њим да се играју, возе кану, да га воде у риболов. Могао је он сам да се игра, за несташлуке које је правио није му било потребно друштво, али га је овакав однос браће и другова погађао.

Видевши колико га браћа и деца ниподаштавају, а препознавши у њему бистрину (јер ветропир не може бити глупо дете), богови (који иначе цене бистрину), сажалише се на њега и решише да га једнаким себи учине. Као обележје да су га походили, утиснуше му на мишице, укруг изнад лакта, тетовирану гривну, са знацима које само богови знају да читају, а као обележје да је и он сад нека врста бога, окачише му око врата као амајлију вилицу раже, божанске прамајке од које су богови зачети, а од богова сви створови на земљи и у води, па по томе, посредно и Мауију беше бака. Мауија научише каракијама, магичним речима и моћним стиховима које неупућени зову враџбине – неки и бајалице – а песме су којима се бацају чини, чуда чине, стварима и поступцима несвакидашња својства дају. Кад их буде изговарао – а изговараће их у невољи, или кад то околности налажу – кроз њих ће му притицати моћ богова, снага њихова, способност да мења облике и својства бићима и предметима. Једном речју, кад заврти амајлију и стихове изговори, може да чини што и сваки бог.

Тако Мауи поста полубог, а од богова се разликовао једино по томе што је могао да умре.

Како би својој браћи показао да више није нејаки Мауи, дете Мауи, у тајности испреде од ланених влакана струну за удицу. Док је прео, изговарао је каракију, бајалицу, како би струни подарио чврстину такву да је ни богови не могу раскинути. У рану зору, пре него што браћа до свог кануа стигоше, порани и увуче се испод ствари на дну кануа.

Не слутећи да у кануу уљеза имају, браћа се од обале отиснуше и према пучини завеслаше.

Кад је Мауи проценио да су већ довољно одмакли да се копно више не види те да се одатле браћи неће исплатити да се враћају како би га из кануа избацили, размакну ствари и пред згранутом се браћом појави. Не дајући им прилику да се поврате, одмота испод појаса струну, са врата скиде амајлију па амајлију веза на струну као удицу. Браћа почеше да се смеју:

„Види малог пецароша! Упецаћеш ти ђавола на томе!“

Али Мауи ничим не показа да их је чуо. Уместо тога скупи шаку у песницу и лупи се у нос. Из носа му потече крв. Пустио је неколико капи да му кану на удицу па окрвављену удицу спусти поред кануа у воду. Кад се канап сасвим одмотао, наже се над водом и стаде да шапће каракију.

Не прође много кад, гле чуда, на удицу се упеца риба и то огромна. Мауијева браћа заборавише на своје пецање, а заборавише и да се Мауију подсмевају. Само зинуше од чуда кад Мауи божанском снагом, за коју браћа нису ни сањала да је има, извуче рибу на површину. Мауи онда поново узе бакину вилицу, заврте је и бајалицом покрену кану. Кану заплови морем вукући рибу за собом.

Зауставили су се тек кад стигоше до једног усамљеног острва за кога Мауи привеза кану. Од рибе коју је упецао наста Те-Ика-а-Мауи, Северно острво, односно Мауијева-риба. Острво за које је привезао кану, назваше Јужно острво а у Мауијеву част и Те-вака-а-Мауи, Мауијев-кану.

Док је Мауи привезивао кану, браћа која су се од шока тек ту повратила, искочише на Мауијеву рибу, Огладнели од пута, а још више од запрепашћења које им је Мауи приредио, почеше риби да стружу крљушти да до њеног меса дођу.

Кад Мауи виде шта браћа са њом раде, не мало се наљути. Ем што тако лепу рибу у наказу праве, ем што је то његова риба, он је упецао. Љут да љући не може бити, скиде са врата амајлију, заврте је и изговори магичне речи те браћу и крљушти које су састругали у море побаца. Тамо где су браћа пала указаше се острва, а где су пале крљушти насташе хриди које и данас из мора стрче.

Пошто га је љутина прошла, Мауи се на браћу сажали, попе се на главу рибе да види где су пала како би их повратном чини из воде извадио. Поглед му скрену мало острво код репа рибе. То парче стена и земље, овако издалека, наличи му на кита. Како то помисли срце му задобова, обузе га туга, а њој се придружи некакво кајање, али не због браће. Беше то сећање због нечега што је урадио, нејасно као сан. Да ствар буде гора, тугу и кајање залише нежност и осећање љубави којима једнако не могаше да пронађе узрок нити повод. То га још више узнемири и не малу бол му зададе. Бакина вилица му ту није могла помоћи. Сазнаће сам разлог тим осећањима али не сада, а кад буде сазнао груди ће га још више болети, али ће тад већ бити касно да се каје због оног што ће тек учинити.

Поврх свега сети се и сестре, Хинаури. Она је била једина која га је као малог штитила од малтретирања браће и остале деце, бранила га од њиховог задиркивања, омаловажавања, штипања, подмештања. Умела је и да се потуче са њима кад претерају. Мауи ју је због тога више него обожавао. Зашто се и  ње уз ово лупање срца сетио, себи није умео да објасни. Какве везе Хинаури има са овим тужним осећањима? Какве везе има са овим острвом? Хинаури, острво… Хинаури, кит… бол… лупао је главу али ништа паметнији од тог лупања не поста.

Још увек са смушеним осећајем у души, крену се са браћом назад кући. Дошле су нове догодовштине. Уз њих је полако бледело сећање на бол коју су му истовремени поглед на острво облика кита, нејасно кајање и помисао на сестру донели. Догодовштине зато и служе, да се ружне мисли потисну и замене лепим.

  

Мауијева пакост 

Не прође ни месец дана од повратка Мауи из риболова у коме је упецао Те-Ика-а-Мауи, Северно острво, кад његова сестра, Хинаури, објави да се удаје. За свог мужа одабрала је Ираваруа, једног неугледног момка из племена, узгред и великог хвалисавца, који је Мауију одувек ишао на живце, толико да га је, колико је то било могуће, избегавао. Никако му није ишло у главу шта је Хинаури ка том разметљивцу привукло. Тек, племе приреди велику свадбу за њу и Ираваруа. Све што је могло да се креће дошло је на славље. Плесало се и испијало нектарно пиће до зоре, а следећа два дана наставило.

Хинаури једног јутра замоли Мауија да њеном мужу, Ираваруу, прави друштво на пецању. Није волела да Иравари игде иде сам. Мауи није био једини коме је Ираваруово хвалисање ишло на живце – нису га трпели ни остали момци у селу па није имао куд, морао је он са њим да пође. Својој сестри ништа није могао да одбије, за њу би и руку дао, уво одсекао ако треба.

Само што су измакли од обале и Иравару забацио удицу, риба га крену као луда – вадио је једну за другом, а где ћеш бољи повод за хвалисање него тај – риболовци свих вода су исти. Грохотом се смејао како коју извади:

„Хо, хо, хо! Види колика је тек ова! Хо, хо, хо! Браво Иравару! Браво! Широм моане нема бољег риболовца од тебе! Хо, хо, хо! Гле, тек ова! Има је више у ширину него поглавичина жена отпозади! Хо, хо, хо!“

Мауију се повраћало од Ираваруове близине још од уласка за њим у кану, а сад, уз његово неумерено хвалисање, једва да је спутавао надизање желуца. Свака упецана риба, која иначе ништа није биле већа од оних које је Мауи вадио, у Ираваруовом хвалисању постајала је кит. Мауи је све то трпео док је могао и задржавао желудац. У једном тренутку му прекипе, зграби бабину вилицу и заврте је. Изговорио је стиховану клетву и сироти Иравару се претвори у пса. Мауи одмах увуче у кану своје и Ираваруове струне и удице, нагази на весла и врати се на острво. Како је кану дотакао обалу, пас искочи из њега и отрча у жбуње да пишки.

Уто стиже Хинаури да види какав им је био улов, зачуђена што су се тако брзо вратили.

„Где је, Иравару?“, запита Мауија.

Мауија још није била прошла сва љутина те јој пакосно одговори:

„Кажи куц, куц, па ће ти се појавити.“

Мислећи да је то још нека од Мауијевих шала, јер Мауи је стално правио смицалице, Хинаури се насмеја и позва:

„Куц, куц!“

Кад, гле, иза жбуна се појави пас, дотрча до Хннаури, и машући репом, баци јој се у наручје скичећи.

Хинаури у трену схвати истину. Пребледела је. Била је поражена. Затражи од брата да врати Ираваруу људски облик, али овај, још у љутини не хте ни да чује, већ се окрете, поизбаца уловљене рибе из кануа, повуче кану назад у воду и одвесла са њим некуда преко мора, остављајући Хинаури на обали да крши прсте. Дозивала га је да се врати док год је могао да је чује.

Очајна, повређена до бола од брата кога је мал те не одгајила, покуша да превазиђе сву ту бол, изливајући своју безграничну љубав у однос према куци. Куци је тепала, чешкала га, требила од бува, са њим се и у мору купала. Али бол никако да умине нити се Мауи враћао да обрнуту клетву назад баци.

Пролазили су дани, прошла и цела година. Једном, кад су се она и куца мало удаљили од обале, Хинаури угледа црно пераје како сече површину воде. Направило је два круга око њих, а онда из трећег, кога сузи, скрете и убрза према Хинаури. Од Хинаури не би остала ни црвена пена да куца не закевта. Онако кучећи, да не верујеш којом брзином, запршта водом секући пут ајкули и испред Хинаури улете право у њене раље. Ајкули то би довољно: удаљи се остављајући за собом црвено море од крви раскомаданог Ираваруа.

Спашена, Хинаури се, напуштене снаге од јада, једва извуче из воде. Плакала је горко данима седећи на обали. Ишчекивала је ко зна шта, као да се Иравару могао поново да састави и из мртвих врати. Повремено јој се чинило да лајање из воде чује. Ево га, зашљапкао је по плићаку! Ево га врти тело од репа до ушију, из длака море истреса! Али, не, обмана је то само чула, варка туге, шум очаја.

Престала је да једе. Ни воду више није пила. Једног дана видеше је како се успентра на највишу стену изнад мора. Видеше и да је горе склопила руке загледана у пучину. Вероватно се молитвом обраћа духовима морских дубина да јој Ираваруа врате, помислише. Ни слутили нису да Хинаури другачију молитву изговара, духове јесте молила, али не да Ираваруа оживе, него да је што брже на дно одвуку и у што дубљи муљ доле, испод трава закопају. Онда се баци одозго и у таласима неста.

Скочише неки за њом да је спасу. Узалуд су је тражили, узалуд хук мора надјачавали. Не нађоше је нити је море њено тело избацило.

Кад се Мауи следеће године вратио сазнаде горку истину шта је својој сестри направио. Његовом кајању није било краја. Призивао је чаробну моћ бакине вилице, говорио разне бајалице, дозивао у помоћ богове, преклињао их и проклињао, али не откри где је, или макар шта је са телом Хинаури било. Пењао се кроз небеса и до седмог неба где богови обитавају, молио их непосредно, кумио их да му судбину сестре разоткрију, заклињао се да више неће бити зао, да ће све пакости које је до сада починио исправити, само да му је врате или кажу где је како би је часно сахранио. Али, богови остаху неми, љути што је своју божанску моћ искористио на начин који не приличи боговима, барем не оним добрим, јер Мауи је, упркос пакостима које је чинио, упркос дечјој природи и несташлуцима примереним детету, ипак био, прво добро дете, онда добар младић, па добар човек и добар бог, Мауи несмајник, богочовек који није могао да се скраси и своју склоност ка марифетлуцима обузда.

   

На Светом острву

Кад је оно Хинаури пала у воду након што је скочила са стене, тонула је до дна и успут, губећи постепено дах, док је било свести молила се Хине-Моани, богињи мора, да је узму морске немани, а зли духови из најдубљег мора душу усисају. Плућа јој се напунише воде и она се опрости од живота. Последње што су њене широм отворене очи виделе пре него што се црнило склопило и прогутало је, беше светла, плава тачка високо изнад у равни која раздваја воду од ваздуха – пулсирала је неко време уједначено, шаљући ка Хинаури своју светлост кроз таму па се и она угаси.

Али богови не дадоше да Хинаури умре. Хтели су да казне Мауија за почињени грех, да мисли да је нема, да се једе довека кајањем због пакости коју је учинио терајући своје највољеније биће у смрт, биће које је и њега највише волело, које је бдило над њим кроз цели живот. Море избаци на површину трупло Хинаури и остави га тако надутог да плута месецима, наизглед без живота. Направише око њега круг од чини, тако да ниједна неман није могла да му науди, нити иједна риба да га грицне. Пустили су Моану да је својим струјама и таласима носи куд хоће.

Трајало је то све док тело Хинаури море једнога дана не насука на обалу усамљеног острва у сред океана.

На острву је живело племе Таранаки. Предводио га је рангатира Тинирао, поглавица и свештеник истовремено. Острво је било острво благодети. Кад је племе, у потрази за бољим стаништем од оних што су их дотада походили, засекло кануима песак његове обале, више са њега нису испловљавали. Било је пребогато воћем, поврћем, усевима, птицама; на све стране су расли канга, слатки кукуруз и кумара, слатки кромпир; море, реке и језера су му били препуни рибе, ракова, шкољки свакојаких; около су пливали тохора, китови, туне, делфини; јестивих алги је било у бескрај… – само би луд напустио такав рај. Како дођоше, тако и осташе. Тинирау је ускоро имао и своје китове у поседу: навукли су се на рибе којима их је хранио. Тинирау је волео китове. Да би својим размаженим миљеницима угодио, саградио је велике рибњаке и у њима множио рибе за њихова, увек гладна уста. Није онда случајно што су Тинирауа назвали Господар-риба. Нарочито му је један од китова био прирастао за срце. Назвао га је Туту-нуи, Велики-кит. Из Тинирауовог рибњака његов Туту-нуи је добијао најбоље рибе.

Кад су у плићаку пронашли насукано тело Хинаури, цело село се сјурило да види чудо дотад невиђено, да је море избацило утопљеника, а да утопљеник тако свеже изгледа, као да се малочас удавио.

До обале сиђе и Тинирау. Виде је онако белу, испрану водом и сољу, без знака живота и ражалости се.

„Што тако лепо створење зли дуси морадоше да узму? Што га не поштедише? О дуси, проклети да сте!“

Чучну крај несретнице и загледа се у њене крупне, црне очи, које су стакластим погледом зуриле неодређено некуд у даљину. Тај поглед га још више растужи. Пружио је руку с намером да јој склопи очи, али не имаде срца. Уместо тога осети потребу да јој длановима обухвати ледене образе, што и учини. Повијен над њом тихо је заплакао. Низ лице му клизнуше две сузе крупне као прве капи летње кише. Једна од њих му се заустави на наусници, задржа се на њеној ивици па се откиде и утопљеници кану на доњу усну.

Деси се нешто необично. Тамо где је Тинирауова суза пала, усна Хинаури поче да румени. Руменило се са ње рашири на лице. Усне јој се померише и Хинаури се закашља избацујући воду из плућа.

Да је Тинирау могао да види богове на небу, видео би како се горе смеше задовољно.

Враћена у живот Хинаури постаде жена Тинирауа и у селу омиљена. Изродише чопор деце, све лепшу од лепше. Волеше се како се одавно нико волео није. Међутим ни селу, ни новом мужу, Хинаури не откри своје право име нити како се у води нашла. Рече само да се зове Ихунгару-паеа, Насукани-трупац, баш онако како ју је вода избацила.

Тинирау је знао да је разлог њеној ћутњи нешто што не жели, или не може из себе да избаци. Нешто је дубоко тишти, закључио је, али је решио да је не притиска.

Сељани ипак нису могли да је зову како је рекла да се зове. Сувише им је постала драга. Назваше је, Хине-нгару, Девојка-са-таласа, а лепо и звучи. Са тим именом постаде им још дража.

Време је сад било да Мауи сазна истину, проценише богови. Бацише на њега сан у коме виде у сред океана острво у облику кита. Прво помисли да је то оно острво крај рибе коју је упецао зачараном удицом, али је знао да није, јер на њему је недавно поново био и сем птица, опосума, слепих мишева и понеког гуштера тамо других летећих и ходајућих створења не беше, па не беше ни људи.

Пробудио се са срцем које му је бесомучно тукло у грудима. Зашто је баш острво које личи на кита сањао? Зашто му срце због тога туче? Врати му се сећање на ону неодређену бол која му је била притисла душу кад је са највишег камена свог острва уочио под њим острво облика кита. Сетио се да је тад помислио на Хинаури. Имају ли та два догађаја икакве везе једно са другим? Какве везе моја јадна сестрица има са тим? Кајање је ужасна ствар, трује те довека, а ништа не поправља својим тровањем нити мења. Пошто није био од оних који пуштају патњу да се башкари а да ништа не предузме како би је бар сузбио, скину са врата бакину вилицу и заврте је изговарајући призивајућу бајалицу.

Није прошло много, са неба се зачу крик. Огромна бела крила засенише сунце.

„Звао си ме, Мауи?“ јави се одозго албатрос, јер био је албатрос – само албатроси могу имати толика крила. Кружио је над Мауијевом главом и бацао сенку на земљу.

„Верни мој пријатељу, да ли си негде на путу свом небесном видео острво облика кита а да то није оно којег сам рибарећи са својом браћом упецао?“

„Има пуно таквих које личе на рибе, ракове и остала мени драга морска створења, али, сем твог, само још једно облика кита постоји,“ одговори албатрос.

„Причај, друже мој, причај где је? Како ми је до њега стићи?“ узбуди се Мауи.

„Неће ти то бити тешко,“ одговори албатрос. „Веслај три недеље кануом на југозапад. Прве две недеље следи Мангороа, ајкулу коју си бацио на небо да оставља за собом звездани траг, потом крени за звездама Матарики, Божјим-очима-на-небу. Последњег дана треће недеље стићи ћеш до острва које тражиш.“

Мауи тако и учини. Седе у свој кану и завесла дуж звезданог трага, кога други народи зову Млечни пут, или Кумова слама, док треће недеље не скрену за звездама Матарики, које на северу зову Плејаде или Влашићи, а на истоку Субару. Кад се заврши последњи дан треће недеље заиста угледа обрисе острва којег му је албатрос назначио. Са мора није могао да види има ли облик кита, али мора да га је имао, веровао је свом пријатељу.

Хинаури је, нашавши своју срећу уз Тинирауа, временом опростила свом брату па и зажелела га се. Не мала беше срећа кад једног раног јутра угледа младића како излази из мора, извлачи кану на обали и креће према њиховом селу, а у младићу препозна Мауија. А тек Мауи, кад у прелепој, белој жени препознаде своју сестру, колико се тек он обрадова! Ухватио се за груди, мислећи да ће му срце од среће стати. „Значи, то је било значење оне необјашњиве, изненадне помисли на сестру, кад сам са своје упецане рибе угледао острво киту налик! То ли је било значење необјашњиве боли која ми је срце тад стегла! Богови су ме опоменули шта ће се збити, а ја то нисам схватио! Нисам схватио ни шта ми поручују кад су ми у сан уметнули сестрино острво, а уз њега ми и бол кајања у грудима обновили!“

Брат и сестра се бацише једно другом у загрљај, стегоше се рукама толико снажно да би их у другој прилици заболело. Заплакаше квасећи једно другом косу и рамена. Онда се челом и носем спојише у најинтимнију позу свог племена.

Око Мауија и Хинаури скупише се Хинаурина дечица и, збуњена, држећи прстиће у устима, посматраше тај непокрет непознатог мушкарца и њихове матере.

Пошто се Мауи и Хинаури једно другом изјадаше и све шта се у међувремену сваком од њих збивало описаше, Мауи упита сестру како се зове ово острво на коме сад живи.

„Нема имена,“ рече му сестра. „Зовемо га просто моту, острво.“

„Добро,“ каза Мауи, „онда од сада има да се зове Мотутапу, Свето-острво, јер сам на њему поново нашао своју сестру, а у част зета мога, који усрећи сестру моју, додаћу му и зетово име. Сви да га убудуће зову Мотутапу-а-Тинирау, Тинирауово-свето-острво.“

Како рече тако и би. Име острву, онако како га је тада Maui именовао, остаде у народу до данашњих дана.

 

Мауи проведе неколико месеци уз своју сестру, њеног мужа, Тинирауа и њихову децу. Зачудо нису га вукле даљине да оде. Бар не још. Сестрићи су га обожавали. А како да га не обожавају кад се блентавио са њима по васцели дан. Дете био, дете у души остао. Деца децу зачас прихвате и најбоље се на свом језику тепања и измотавања разумеју. Савијао се у коленима да би био низак као они, ходао полураширених руку час уз тело, час од тела, дрхтао длановима имитирајући треперење угрејаног ваздуха над водом и песком кад врелина дана завлада, онако како је чинио Тану-рора, син Хине-раумати, богиње лета да измами осмех својој мајци. Деца су цичала од радости, ходала повијених ногу, трескала ножицама, покушавала као он да дрхте длановима. Мауи је онда избечио очи и исплазио језик преко браде докле год је могао. Деца су на то просто полудела од смеха, избацивала и сама језик, плазила се једно другом, мајци, Мауију. А кад је Мауи кренуо да се лупа у груди да све одјекује, да се пљеска по мишицама и да арлауче, радости дечије није било краја. Све су им ноге и ручице помодреле од пљескања, а грла промукла од драња. Њихова насмејана лица су говорила уместо њих, исказивала сву љубав према ујка Мауију насмејаним окицама и звонким смехом. За њих, он је био идол. Њихов блентави ујка-Мауи.

Хинаури је све то посматрала, не скривајући осмех и колико јој овај Мауијев повратак значи. Поново је била срећна као некад што је била. Поново је била Хинаури, она негдашња Хинаури. Свом мужу је коначно могла да исприча све шта се са њом збивало а да је више не боли онолико колико је болело док је у себи гушила. Тинирау је прихватио њено право име и надаље је по њему звао. Али сељани не, сељани су наставили да је зову Хине-нгару, Девојка-са-таласа. На том острву је и данас њихови потомци тако зову. Барем они старији који још памте древне приповести које су им њихови короуа-ме-те-куиа, дека и бака причали.

Мауи ипак није могао дуго да не буде Мауи. Кад му је почело већ помало да буде досадно на острву без пустоловина и чежња за даљинама поново почела да га вуче, позва своју сестру, Хинаури, да се прошетају. Кад су се измакли ван села, саже главу да је не гледа у очи и саопшти јој да је решио да иде.

Хинаури, као и свака жена, одмах заплака. Није је тешило то што је Мауи обећавао да ће долазити, чак ни то што јој се заклео да ће заиста тако и чинити. Хинаурине сузе нису престајале. Онда Мауи скиде са врата бакине чељусти, пољуби их и растави им зглобове.

„Ево, Хинаури,“ рече, дајући сестри горњу вилицу, а себи задржавајући доњу. „Ово ће те чувати и на мене подсећати. Дајем ти као залог да ћу реч испунити, теби се и деци твојој враћати. Вилица је ова чаробна. Богови су ми је даровали. Ја је сад дарујем теби. Мени ће од ње бити довољна доња половина. Кад будеш у каквој, не дај боже, невољи, ти само заврти вилицу и стани да изговараш стихове који ти у том тренутку буду падали на памет а стварају их мисли и жеља коју желиш да се оствари: моћ вилице биће прозвана и кроз твоју руку и твоје мисли усмерена ка ономе што си желела. Упамти, стихови нису важни, важна је мисао, жеља колико ти је јака. Стихови су само ту да моћ покрену, кроз мисао да је усмере.“

То рече и окачи сестри око врата бакину горњу вилицу, а онда је загрли и пољуби у оба уплакана ока.

 

Дође и то време да Мауи на пут крене, јер чекали су га жељно и прижељкивале нове пустоловине, несташлуци, а и понека још пакост, иако се зарекао да пакости више неће чинити како не би још неког унесрећио као што је Хинаури унесрећио. Растанак је био тужан. Опет су брат и сестра пали једно другом на груди, опет су се у загрљај стисли – овога пута чвршће него Ранги-нуи и Папа-туа-нуку пре него што их је Тане, њихов син, заувек раздвојио. Сузама и јецајима није било краја. После сестре, загрлио је дечурлију, а да не би плакали, одиграо је са њима два три гегајућа ноготресна плеса уз неизбежно кревељење и плажење језика. Загрли на крају и Тинирауа, седе у кану и завесла према пучини. Хинаури, деца и Тинирау осташе још дуго на обали. Гледали су за њим све док се није претворио у тачку и стопио се са хоризонтом.

  

Китојед кварних зуба

Мотутапу, на коме се Тинирауово племе настанило, беше рајско острво, острво вечитог пролећа. И баш због тога што је пролеће на њему било једино годишње доба, пуно кише и још више сунца, глади на њему није било, макар људи ништа не садили и у торовима ништа не одгајали. Како руку пруже, сочна воћка им са гране на длан падне, ма чим земљу да разгрну, мрква, сладак кромпир или друга поврћка из земље извири.

Кад су на острво стигли, Тинирау део својих саплеменика одреди да се баве земљорадњом: земљу да ору, жито саде и баште окопавају. Другом делу рече да праве рибњаке, рибом из рибњака китове у затон да намаме па у затону мрежом да их задрже. Све је учинио да се доскорашњи ратници без ратовања не олење.

Али узалудан Тинирауу беше напор. Како је време одмицало, некад страшни ратници се у бабе претворише. Дигоше руке од послова и пландовању се одаше. А и пландовање им досади. Од досаде забаве којекакве стадоше да измишљају, шалама и разбибригама са децом се утркујући. Кануе на којима су на острво стигли, извучене на обалу сунце сасуши, а први ураган који се на острво спусти, посла таласе који их у море одвукоше и о стене разбише.

„Какве везе има,“ рекоше „бабе“, „и тако из овог раја немамо намеру никуд да идемо.“ Бабе постали, бабе и остали.

Било је то рајско острво у правом смислу, али се такав рај богињи подземља, Хине-нуи-и-те-по, није свидео. Није она волела кад су људи срећни и предуго живе. Ни животиње предуго да живе није волела. Срећнија је кад их у што већем броју код ње долази, а она одатле да их у Хаваики, земљу предака отпраћа. Највише је мрзела радост у људима. Кад су људи задовољни исто јој је као да по њој газе. Одлучи зато да срећу Тинирауовог племена помути.

Једнога дана, на вратима колибе рангатире Тинирауа, појави се старац, ружан до зла бога, ружнији од грдобе коју су једном, пре доласка на Мотутапу, из дубине извукли. Кварних, крезавих зуба, у људима је такав само гађење могао изазвати. Поглавица Тинирау га дотада није видео; није био из њиховог племена, а других племена у близини нема. Рекао је да му се кану разбио о обалу – ноћас је дувало са истока, таласи су били велики. На себи је имао коровај, плашт изаткан влакнима избељеног лана, какав носе тохунге, учени људи, свештеници и мудраци. Осликан му је био шарама против урока.

„Е те рангатира, хе тохунга ахау ки нга махи ахуфенуа. Рангатира, поглавицо, ја сам стручњак за пољопривреду,“ поклони се Тинирауу. „Зовем се Кае. Знам све о ратарским културама, кромпиру, кукурузу, како се земља најбоље обрађује, чиме је треба ђубрити, како плевити, када заливати, када плодове брати и много тога још о земљи знам што други не знају. Разумем се у лов на птице, знам све о њиховим јајима и како се најбоља чорба од птица кува. Али оно у чему сам најстручнији, узгој је риба у рибњацима и храњење китова, а умем и да их јашем. Пошто немам кану да се вратим, док не направим нови, молим те да ме дотле у службу примиш, нећеш се покајати.“

Тинирау је био неповерљив. Искуство га је научило да онај ко се хвали, обично не вреди ни пребијене шкољке. „Али,“ помисли, „пошто немам никога да ми се о њивама стара и баште са поврћем плеви, а поготову немам никога да ми се о рибњацима брине и рибама из њих китове храни – даћу овом крезавцу шансу, иако му нешто баш много не верујем. Не може ми више штете направити за тих годину дана колико ће му требати кану да направи, него што ми због лезилебовића сеоских усеви од корова пропадају, а моје сироте тохоре све више мршаве.“ За Каеа одреди колибу уз сам рибњак најближи затону, у коме му тохора Туту-нуи, кит љубимац, заједно са својим другарима борави.

Љубав између Тирануа и Туту-нуија је била очигледна. Туту-нуи је Тинирауа препознавао из далека, како га види да се обали примиче. Од радости би кроз ноздрву избацио водоскок воде увис, запевао песму од које се глуви и стао да се у води преврће, млатећи својом репином толико снажно, да је валом знао пола мора из затона да истисне не само до рибњака, него и преко њега да пребаци.

Већ после неколико дана показало се да Кае није лагао. Стабљике у башти подигоше главе, кукуруз у пољу поче да се зелени, а китови напуњених губица рибе, слатко су у затону дремали. Како је то све Кае онако стар успевао, Тинирау се није питао.

Пролазили су дани, месеци. Година чак прође. Кае за то време није ни почео да прави свој кану. Не стиже од посла, каже. Али су зато поља напредовала, рибњаци се пунили рибе, а воћке давале плодове као никад до тада.

Све се те године на острву и иначе плодило и множило, па и Хине-нгару, Тинирауова жена, односно Хинаури, осети трудове и на свет донесе још једног сина.

Срећи Тинирауовој није било краја. Прво што је урадио било је да до затона оде, радост своју са вољеним китом да подели. Његов ће љубимац схватити каква је то радост добити принову. Сигурно је и сам у младости отац ко зна коликом броју китића био.

И заиста, да ли је памећу својом схватио шта му Тинирау са обале виче, или је својом нежном китовском душом осетио срећне вибрације Тинирауовог срца, тек Туту-нуи запишта песму радости какву још није пиштао – барем не овде – и ко никад до тада избаци високи млаз воде из ноздрве. То му не беше довољно, него, да покаже Тинирауу да се и он радује, млатну репом тако снажно, да водом не само рибњак преплави, него вал као перушку и Каеову колибу успут одува. Са колибом би понет и Кае који је у њој у поподневни сан био утонуо. Тврд је сан тај имао – кад задрема ни бубњеви уз уво да му лупају не би га пробудили. Пробудио се тек кад га талас из колибе истресе код прве стене и по оштрицама до мора прокотрља.

Тинирау помисли да је са Каеом готово, али се преварио. Овај се ко младић уз стене узвера, додуше сав у ритама, израњављен, крвав, са дубоким посекотина по лицу и телу, али цео. Тинирау му притрча да га придржи, мислећи да, онако стар, после толиког котрљања неће имати снаге да стоји. Каеу помоћ ипак није била потребна.

„Жао ми је, Кае, стварно ми је жао,“ покуша Тинирау да се правда, иако се поглавице не правдају, али Тинирао није био обичан рангатира. „Да сам знао шта ће се десити, не бих са Туту-нуијем радост делио!“

„Разумем. Нема потребе, поглавицо, да ми дајеш факапаха, извињење. Криво ми је само што овакав нећу моћи да ти сина освештам, а то сам био намеран молити те. Ти знаш да сам и ја тохунга, свештеник као и ти што си. Изузетна би ми част била да сам твог сина могао именовати. Овако, штета, штета.“

Тинирауа сад тек преплави осећај кривице. „Ето, ја у њега нисам имао поверења кад је дошао, а он, видиш, хтео да ми се детету за кума понуди.“

„Ако си то стварно желео, онда то и учини,“ рече му.

„Али овакав…“ заусти Кае. „Како ћу овакав у ранама пред народ? Лице ми се не види од крви, а до светковине ће од модрица и отећи и поплавети.“

„За то не брини. Не знам какви су обичаји у твом племену, али код нас тохунга који води церемонију носи маску како би зле духове уплашио и од детета их одагнао. Како се церемонија неће обавити пре него што из моане изрони млад месец, имаш још пет дана дотле, таман да себи маску сачиниш, свештеним бојама је обојиш и звечке од тикава и шкољки направиш.“

Кае се на ове речи не мало обрадова, видело се и поред крвавог лица.

„Петог дана од данас,“ настави Тинирау, „ујутру кад се Тама-нуи-те-Ра, сунце, откачи од хоризонта и заплови небом, сиђи под маском доле до марае, светог места изнад мора, на коме изводимо обреде. Чекаћемо те. Церемонија без тебе неће почети.“

Петог дана од тог дана, кад су се на обали сви скупили да поздраве рађење Ра, а Тинирау подигао према сунцу увис свог новорођеног потомка, из шуме се појави Кае са маском од прућа коју је исплео и нашарао страшним цртежима, толико страшним да окупљене језа кичмом прође кад га видеше. Држао је у рукама звечке од калабаша, шупљих тикви, испуњене пужевим љуштурама и у највеће звечао њима. Прилазио је трупкајући стопалима о песак, а мале су му, округле звечке од шкољки, које је везао око глежњева, поигравале и звецкале у ритму плеса. Стварно је изгледао страшно, и да су се демони којим случајем појавили, сигурно би се од његове појаве, плеса и звецкања уплашили и главом без обзира у бег дали.

Певало се, играло и нектарно пиће испијало целог боговетног дана, све док Тама-нуи-те-Ра није дотакао супротни хоризонт, кад се тек преморено плесом племе запутило на спавање. Тухуруху, како га је Кае именовао, у то време већ је увелико, блажено спавао.

 

Два месеца након славља, Каеу су сасвим биле зарасле ране. Сем неколико бразготина од ожиљака, тело и лице су му изгледали као да нису ни повређивани.

Једном кад је Тинирау дошао да уз свог кита љубимца мало плива, Кае искористи тренутак и обрати му се:

„Поглавицо, јесам ли те свих ових месеци верно и поштено служио?“

„Јеси,“ одговори Тинирау не слутећи ништа.

„Јеси ли задовољан мојим баштованством?“

„Јесам,“ опет одговори Тинирау.

„А тиме како бринем о твом љубимцу?“ настављао је Кае.

Тинирау већ поче да сумња да ово води нечему што му неће бити мило.

„Ја нисам, ето, рангатира, већ две године видео село своје. Ужелео сам се деце и другова. Би ли ти мене пустио да их обиђем па ћу ти се за пар дана вратити и верно те надаље служити?“

Осетљивом Тинирау засузи око.

„Наравно да ћу те пустити, добри мој Кае, макар се и не вратио. Заслужио си то. Али како ћеш кад кану ниси направио, а ми их немамо?“

„О, хвала ти, рангатира, до неба ти хвала! Нека ти Рехуа, што светлост са неба нам шаље, дâ вечито здравље! Стварно имаш добро срце. Да, у праву си. Немам кану. Али и да га имам, далек је то пут. Одвикао сам се од веслања за ово време колико теби служим. Руке нисам сигуран да би ми издржале. Да се бавим поврћем и храним китове то још могу, али да веслам неколико дана без престанка… Него, би ли ти мени дозволио да на Туту-нуију одјашем до мојих и да се на њему вратим?“

Тинирауа нешто прободе под витим ребрима. Да не тражи овај превише? Али не имаде куд. Рече Каеу, онако љубазно како лепо понашање његовог племена налаже, да нема ништа против, чак штавише и сам је помишљао да му то предложи – што наравно није, али се код лепог понашања дозвољавају ситна заобилажења истине како се саговорник не би лоше осећао. „Крени кад год будеш желео,“ додаде и окрете се да се што пре удаљи како Кае не би приметио колико му је тешко. Није имао срца ни да погледа свог драгог Туту-нуија, кога неће видети ко зна колико дуго док се с Каем на себи или сам не врати.

 

Следећег дана, кад је Тинирау дошао до затона, Туту-нуија више није било. Мрежа, која је штитила затон од грабљивица и китове спречавала да се не разбеже, била је подигнута. Нестала су и друга два кита која је у затону чувао – без мреже ништа их није задржавало. Љутну га Каеов немар што мрежу није вратио по изласку из затона, али Каеову заборавност приписа његовој узбуђености због скорог виђења са децом и друговима.

Сачекао је неколико дана колико је проценио да ће Каеу требати на киту до свог острва да стигне, проведе тамо неколико дана и на Туту-нуију се врати назад.

Прође и недеља дана. Тинирау већ поче да брине. Кае није било, а није било ни самог Туту-нуи у случају да је Кае одлучио да се не врати.

Данима је још узалуд стојао на највишој стени острва и осматрао пучину југоисточно од Мотутапу, у ком смеру је претпостављао да су Кае и Туту-нуи отпловили.

Осмог сумрака након недељу дана од њиховог одласка, пред залазак сунца закрвави се небо – спремала се олуја. Ваздух се умири. Умири се и море. Не прође много а одонуд одакле је Тинирау очекивао Туту-нуија и на његовим леђима Каеа, поче слаб ветар да дува. Ако сланост мора доноси, знао је Тинирау, промениће убрзо смер и прећи у тајфун. Ако не мирише ни на шта, проћи ће без невремена.

Тинирау се није померао са стене. Ширио је ноздрве и у њих увлачио мирис ветра покушавајући да препозна шта их чека. „Сланости није било. Добро је,“ помисли. Таман да се задовољан окрене, сиђе са стене и врати се у село, учини му се да у ветру осећа једва приметан мирис нечег знаног. У првом тренутку није препознао о чему се ради, или је његова подсвест одбијала да се суочи са истином. Раширио је ноздрве још више како би већом количином ваздуха појачао осећај, а онда се ухвати за срце. Црна га слутња обузе. Препознаје то једва приметно штипање у ноздрвама, препознаје! Траг је то дима, нема сумње и још два помешана мириса са њим: мирис печеног меса и мирис изгореле масти.

„Није ваљда!“ крикну.

Мириси, ко зна одакле преко мора донети, незнатно се појачаше. Да, нема сумње, неко пече кита и топи његову маст!

„Туту-нуи!“ завапи Тинирау. „Туту-нуи, мој драги тохора!“

Није имало потребе да се убеђује у супротно, није му се учинило. Био је то мирис печеног китовог меса кога се из младости добро сећао. Најео се и напекао китовине док су још пловили морима и морским животињама се хранили.

„Кае, проклетињо! Платићеш ми својим животом живот Туту-нуија! О богови, Ранги-нуи, небески оче и ти Папа-туа-нуку, мајко Земљо, заклињем вам се, нећу се смирити док Кае не буде својом главом платио издају. Овим рукама мојим ћу му пресудити, а онда ћу га појести као што је он појео мог Туту-нуија! Целог ћу га појести, заклињем вам се!“

Скрхан од бола скљокао се на камен и зарио лице у дланове горко ридајући. Мирис топљеног сала и печеног меса се изгуби, а уместо њега ветар промени правац и донесе сланост. Ипак ће бити олује.

  

Чувај се жена које играју

Тинирау није дуго остао на камену изнад мора тугујући за својим вољеним китом, Туту-нуијем. Кад га прође први талас очај и срџба се врати, сиђе одлучно у село и сазва племенски збор. По његовом, од беса изобличеном лицу и крвавим очима, барем они старији саплеменици подсетили су се зашто су га за рангатира, свог поглавицу били изабрали. Вратио му се стари ратнички пламен и жеђ за крвљу непријатеља. Међутим, кад Тинирау позва племе да се крене у поход и преврне море у потрази за подлацем Каеом који је убио и појео Туту-нуија, нико од ратника не иступи, чак се и не покрену. Само су тупо гледали у земљу не желећи да сретну његов разјарени поглед. Копља су одавно заборавили да држе у рукама, стара су се распала, а нова, нова им се нешто не мили да праве и крв проливају за тамо неког кита, ма био он и рангатирин љубимац. Зар да напусте ову благодет од изобиља (и ленчарења) и да моле богове да се живи и читави врате?! Жао ми је, рангатира, али ништа није вредно толико да се удобности одрекнемо, мислили су у себи.

Виде Тинирау шта се дешава, подиже према небу свој мере, своје поглаварско знамење од жада – и завапи:

„О, богови, ако сте мене казнили, зашто кажњавате мој народ и ратнике ми племена у бабе претварате! Зар овако стар морам сам у освету, сам подлаца правди да приведем?!“ Онда спусти мере и разочарано се обрати племену: „Зар у вама, вода тече уместо крви? Где је нестала она храброст коју сте пре доласка овде имали? Зар вам врабац у срцу борави?!“

Погнуте главе се и даље нису дизале.

„Зар тако!??“ врисну из гомиле, Хинаури, Тинирауова жена, лица црвеног од срџбе. „Мужа ми остављате на цедилу, срамоте једне?!!“ Изјурила је испред гомиле и стала поред Тинирауа. Гледајући у жене викну да је свака чује: „Цуре, хоћемо ли овим бабама да покажемо како се част племена брани?! Која од вас иде са мном?!“

Жене иступише све до једне, и старе и младе, и дебеле и танке. Призор прелеп то беше.

„Идемо с тобом!“ викнуше углас.

Мушкарци су и даље гледали у песак под ногама.

Хинаури понос груну у лице и сунце наде је озари.

„Не можемо све, девојке. Мора неко и о племену да се брине, видите у шта су нам се мушкарци претворили! Биће нас довољно десет за ово што сам наумила.“

То рече и не чекајући потврду издвоји пет својих најбољих другарица и четири своје најстарије ћерке.

Тинирау није могао да верује! Понуди се да и он крене са њима, али Хинаури одби.

„Остани,“ каза му. „Селу си потребан. Видиш да нема других мушкараца да га бране,“ показа презирно главом на погнуте главе. „За нас не брини, довешћемо ти Каеа, буди уверен. Ниједна од нас неће страдати. Ти онда ради са њим шта ти је воља!“

 

Хинаури и жене не кренуше одмах. Хинаури их прво поведе у увалу иза рта да тамо на миру вежбају ратничке вештине, тако су бар мушкарци мислили и тако је Тинирау мислио. Хинаури је међутим имала друге планове на уму.

Кад су се увериле да их нико од мушких не шпијунира, иако су знале да од срамоте то и не би, Хинаури скупи групу око себе и рече:

„Чујте, девојке, ево шта сам смислила. Кад се будемо искрцале на Каеово острво и стигнемо до његовог села, пошто не знамо како он изгледа, јер га сем Тинирауа нико није видео, али знамо да има кварне и крњаве зубе, морамо, са њим и његовим племеном не да се тучемо, јер ће нас лако савладати, жене смо, него морамо их некако навести да се смеју не би ли, кад у осмех уста развуку, по зубима препознали Каеа. Ево плана,“ Хинаури се заустави за тренутак да узме ваздух. „Сећате ли се како су се наша деца, оно онда кад је Мауи долазио, ваљала од смеха на његово измотавање? Е, то ћемо исто и ми да радимо испред Каеа и његових. Ногама ћемо да трупћемо, по грудима и мишица да се лупамо, језик преко браде докле може да извлачимо, ругаћемо се, дрхтаћемо длановима као да нас грозница тресе, ходаћемо савијених ногу у коленима, задњицом мрдати и драти се избечених очију.“

Све што је говорила, Хинаури је истовремено примером показивала.

„Можемо ли ми то?“ упита их кад заврши.

 „Можемо!“ одговорише жене углас.

„Кад је тако, хајде наступ да увежбамо,“ рече Хинаури и заузе позу за Мауијев плес, повијајући у коленима раширене ноге.

Вежбале су до касног поподнева, пуних очију суза од смејања једна другој. Нарочито је сузе изазивала Моа-Момона, Дебела-Моа. Кад би завртела своје гузове, жене су се хватале за стомак и ваљале се по песку од смеха.

„Хајде, Момона, хајде поново,“ чикале су је другарице и поново од смеха падале.

Приближи се и вече, Хинаури их посла на спавање, јер сутра им треба рано поћи. Како, то још нису знале, али су веровале Хинаурином обећању да ће сутра знати.

Кад је дан освануо и жене су мужевима својим и деци својој пре поласка доручак спремиле, скупи се опет храбра десеторка у оној истој ували иза рта. Хинаури скиде са врата бакину вилицу коју јој је Мауи дао, заврте је испред себе и поче да изговара бајалицу речима које су јој тог тренутка падале на памет, мислећи усредсређено, како ју је Мауи саветовао, на оно што је желела да се деси:

Албатросе бела птицо

долети нам огласи се

какво око у тебе је

вреди л' ишта увери ме

 Не прође много а огромна крила засенише сунце. Одозго се криком огласи бела птица. На запрепашћење Хинауриних дружбеница, разумеше шта то кричи.

„Реци, Мауијева сестро најмилија, шта те мучи, која ти то загонетка овог јутра прозрачнога мира не да?“

Хинаури подиже главу и што је могла јачим гласом како би је албатрос на тој висини чуо, запита Мауијевог пријатеља да ли је уназад неколико дана, лебдећи над морем видео можда главатог кита кога јаше човек? Ако га је видео, куда су пловили?

Албатрос одговори да је видео. Пловили су према острву на коме живи племе Попохорокева.

„А знам и шта је с китом било,“ настави птица не чекајући да је Хинаури пита. „Јахач га је терао да приђе уз обалу, овај се противио и испуштао толико страшан писак, да умало од јачине његове нисам изгубио оријентацију и у море пао. Знао је да је око острва плитко море пуно коралних спрудова и да се на њих лако може и кану насукати, а камо ли кит. Међутим, јахач, кога одавно знам као Каеа, злог чаробњака из племена Попохорокева, убоде кита у само њему знано место и кит, без своје воље, зађе у корале и на први већи спруд се насука. Али ту није крај. На обали су Каеа сачекали његови из племена. Запалише ватре на обали и данима до касно у ноћ око њих играше све док кит није од глади толико онемоћао да су га без бојазни могли докрајчити. Исекли су га део по део, запалили и друге ватре и на њима маст китову топили, месо пекли и у сласт га јели.“

„Хвала ти, хвала драги пријатељу. Тинирау је тачно погодио шта је са његовим Туту-нуијем било. Имаш ли савет како до тог острва најбрже да стигнемо? Кануе немамо, а и да их имамо, ипак смо ми жене да бисмо толики пут веслајући превалиле, јер претпостављам, до тамо се мора много дана путовати?“

„Да, Хинаури, Мауијева сестрице,“ одговори албатрос. „Кануом би морале бар десет дана да пловите. На киту би то било много брже, само што ја не видим китове у близини. Осим оног на коме је Кае јахао, видех тог дана још два која за њим из затона изађоше, али та два су већ пола кугле земаљске одавде далеко. Кит на коме је Кае јахао, својим писком их је упозорио па су се и они и остали китови од опасности удаљили. Но, не растужуј се. Обрати се Хине-Моани, богињи мора, можда ће она имати решење за вас.“

Рекавши то, албатрос крикну кратко у знак поздрава и одлете.

За све то време Хинаурине дружбенице су само гледале једна у другу широм отворених уста, у неверици да се пред њиховим очима и ушима дешава то што се дешава. Таман да уста своја затворе, кад Хинаури поново заврте бакину вилицу. Овога пута шаптала је другу песму:

Дуни ветре, ветре дуни

морску богињу узбуни

да је питам како ићи

камо хоћу где ја стићи.

 Као одговор, однекуд иза њихових леђа ветар заиста дуну, пролете им кроз косе па се испред њих на песку заврте у круг. Спустио се на воду, заталасао је, и у ковитлацу, пенећи море, јурну према пучини. Таман да га из погледа нестане, кад се вртлогом врати назад према девојкама, подижући око себе увис запенушану воду. А у вртлогу, свиленим плаштом огрнута жена – косе јој се вијоре, а хаљина у смеру вртлога увија и за тело прилепљује.

„Звала си ме, Хинаури? Шта могу за те учинити, кћери?“

Хинаури се не збуни, него Хине-Моани брже боље о чему се ради објасни и овако заврши:

„Молим те за помоћ, Хине-Моана, како да се пребацимо до тамо где су тохора Туту-нуија, који је под твојом заштитом, Кае и његови из племена Попохорокева на превару убили и печеног појели. Мој га муж, Тинирау, жели жива како би га за недела казнио.“

„Разумем. Казнила бих га и сама,“ рече кроз ветар и капи Хине-Моана. „За то што је урадио постоји само једна казна. На жалост, у завади сам са богињом подземља, Хине-нуи-и-те-по, јер сам без њеног допуштења одвлачила зле људе који ми децу убијају у црнило својих дубина, где је за Хине-нуи-и-те-по превише тешко да се завлачи и себи их одатле у подземље одвлачи. Да се не бисмо даље свађале, обећала сам јој да ћу припрему умрлих за пут на Хаваики, где их преци чекају, препустити њој. То ми, наравно, не забрањује да другима помажем да чине оно што сам Хине-нуи-и-те-по обећала да нећу ја. Зато, ево, овако ћемо. Послаћу вам фаи, највеће моје раже, да вас преко мора пребаце. Фаи ће вас пренети до острва Попохорокева, тачније до обале испред највеће куће њиховог села, Те-тихи-о-маноно, где ћете оног ко је убио љубимца мужа твојега, а моје дете, наћи. Уз помоћ амајлије, ти и девојке испредите довољно јаке ланене конопе. Њима се, кад фаи стигну, свака за своју фаи добро вежите како вас, кад ваша фаи зарони, море не би са ње збацило. Фаи ће вас чекати док не ухватите злога, и назад вас на Мотутапу вратити. Ти, Хинаури јаши на највећој од њих, пошто је једино она толико снажна да може истовремено тебе и злога носити. Имај довољно конопа уза се да и њега за фаи вежеш. Пазите на уроне. Ваздух узимајте кад ваша ража изрони, задржите га док не изрони, па га изнад воде брзо испустите и удах нови направите.“

То рекавши Хине-Моана се удаљи у вртлогу пене и ускомешане воде па тамо негде сред пучине, у воду утону. За њом и ветар умину.

Цуре се више нису чудиле чудесима које је производила Хинаури. Нису ни имале времена за то. Сложно се бацише на извлачење влакана из стабљика лана и, уз помоћ бакине вилице и Хинаурине бајалице, исплетоше довољно чврсте конопе који ће их за раже привезане држати. Кад своја плетења завршише и ка мору се окренуше, у мору су их већ чекале њихове фаи, машући црним троугластим крилима. Предводила их је највећа међу њима. Уместо црних, имала је седефаста крила, која су се дугиним бојама као у пауе, шкољке коју зову „морско уво“, на сунцу пресијавала. Хинаури је знала да то није обична ража већ управо Фаи-тере, Зачарана Ража, Чуварица Мора. Али о том неком другом приликом.

Хинаури и њене дружбенице уђоше у воду и узјахаше фаи. Ланени коноп су им провукле испод врата и везале се за њихов леђа.

„Идемо,“ командова Хинаури.

Фаи-тере зарони прва, за њом и остале раже. Кад су поново изрониле било је величанствено видети јато црних крила како се извија пут неба, прелеће десетине метара воде, а онда се као црне стреле забадају у море како би под водом ухватиле замах и избациле се још даље. Девојке су кликтале од радости и развученим осмесима делиле радост једна са другом. Не знаш шта је било величанственије у том лету над водом и под водом, црна крила или црне развијорене косе девојака на ражиним леђима.

Није прошло ни пола дана, а њихова армада већ је прелетела коралне хриди које су опасивале Каеово острво, Кад угледаше колибу какву до сада нису виделе нити могле да замисле да толико велика постоји, знале су да су их раже довеле испред саме Те-тихи-о-маноно, куће у којој станују Кае и његови из племена.

Ратници Попохорокева, чувши на обали девојачку цику, искочише из куће са копљима у рукама. Зачудише се кад на обали видеше десет мокрих девојака које су очигледно управо из мора изашле. Хинаури и цуре су се држале за руке и ходале према њима смејући се на сав глас. На тридесетак корака испред копљаника, Хинаури им кроз кикотање довикну:

„Шта бленете, никад нисте видели путујуће цуре које плешу?! Е, сад их видите! Плешемо за храну, само за храну! Ако вам се наш плес свиди, даћете нам да једемо па идемо даље на острва друга и за њих да плешемо.“

Не чекајући одобрење збуњених Каеових другова, стадоше сложно да изводе Маиуов плес. Трупкале су пред њима снажно, раширених ногу, пљескале се по грудима и бутинама, ходале повијених колена, плазиле им се докле год су могле језик да извуку и савију преко браде, тресле длановима као да им шаке имају дрхтавицу, урлале и бечиле очи на њих. Затечени, ратници Попохорокева беху најпре на опрезу, а онда један по један стидљиво, па све отвореније почеше да развлаче лица у осмех. Кад је Моа-Момона завртела гузовима, испустише копља, отворише уста и зацерекаше се из гласа – ухватили су се за стомак и пали на песак ваљајући се од смеха. Умало се и играчице саме не засмејаше. Јер кад Моа-Момона заигра, можеш само да умреш, дах губиш од смеха.

Хинаури је само то чекала: вилицу је баке спремну већ држала у руци. Повуче се мало иза леђа играчица и заврте вилицу шапћући успављујућу бајалицу:

Иако за спавање није
спавање ми снагу пије
слатко се предајем сању
спаваћу ноћу и дању

Где је који од племена Попохорокева на песак пао, ту је дубоким сном и заспао. Још док су играле, Хинаури је међу њима уочила човека са крњавим зубима – није могао да се уздржи а да се на Моа-Момонин гузоврт и он не насмеје. Није изгледао онако стар како га је Тинаури описао. Напротив, био је витак и мишићав као остали његови саплеменици. Тинирау јој је био рекао да је Кае тохунга, свештеник, та да као такав влада магијом. Дакле, на Мотутапу, њиховом острву, то се само у старца био прерушио. По бразготинама по лицу и телу које му је Туту-нуи направио кад га је оно валом заједно са колибом на оштре стене бацио, такође га је познала. Чини могу да исправе само оне бразготине које саме направе, друге не.

Брзо су га одвукле до мора и попеле се на своје раже. Хинаури је дуплим конопима учврстила себе и њега за Фаи-тере. На њен знак раже загњурише и јурнуше пут Мотутапуа.

 

Сутрадан, пошто је Ра већ увелико бацио своје зраке на воду и земљу, дејство Хинаурине бајалице на Каеа преста. Кае дође себи и кад схвати да више није на обали испред Те-тихи-о-маноно, већ везан за жртвени стуб на Мотутапуу, стаде да вришти и да се отима. Знао је шта га чека. Кукавице се увек отимају и вриште кад их ухвате, јер су свесне својих недела. Везаних руку није могао да примени неку од својих мађија и ослободи се, а и паника је чинила своје.

Хинаури и девојке су још синоћ селу испричале како су успеле да преваре племе Попохорокева и отму Каеа. Морале су данас да понављају причу. Такође и не једном да приказују плес којим су Каеа навеле да покаже зубе. Људи су се ваљали од смеха, нарочито кад је Дебела Момона вртела гузовима. Ходали су и сами савијених колена, лупали се по бутинама и мишицама, истезали језик, бечили очи. Најчешће испред Каеа. Добацивали су му, ругали се, показивали задњицу.

Трајало би то ко зна докле да Тинирау није ушао међу њих држећи у руци ритуално копље. Кае је закричао:

„Не! Одвежи ме. Верно ћу те служити као роб до краја живота. Одричем се магија за свагда. Нећеш се покајати.“

Тинирау, га је саслушао без покрета, ледена лица, а онда му без речи сјурио копље у груди. Наложио је да се запали велика ватра од трупаца које су таласи на обалу избацили. Кад су трупци изгорели и добар се жар направио, скинуо је Каеа са стуба, исекао га на шните као што су Кае и његови саплеменици били исекли његовог Туту-нуија. Посолио је месо па га бацио на жар. Кад се добро испекло сео је да га једе. Пеко га је и јео данима, док од Каеа нису остале само оглодане коске.

Тако је почело људождерство међу морским народима. Нису га почели зли, него добри. Освета је увек била зло, страшно зло. Не светиш се кроз њу само непријатељу. већ и самом себи. Једући непријатеља једеш и себе, део по део, док једног дана не буде више ни тебе ни њега и неки други људи дођу да уживају на острвима на којима си ти уживао док ниси почео да се светиш.

Племе Попохорокева је сазнало ко је отео Кае, такође и како је Кае завршио. Ратови између племена су почели. Племе Попохорокева је напало Мотутапу, спалило им колибе, заробило Тинарауовог и Хинауриног најмлађег сина, Тухурухуруа, оног истог кога је Кае као тохунга, ритуалом увео у свет живих и име му дао. Убили су га, испекли и појели. Онда је Тинирауово племе напало њих, спалило им кућу Те-тихи-о-маноно, поглавицу убили, испекли га и појели. Ратови између племена се наставише до данашњих дана. Само што се племена више не зову племена већ народи, и више се не пеку и не једу убијени, али се зато много гора зверства чине. Ранги-нуи, небески отац на то одозго лије горке сузе, а Папа-туа-нуку, мајка Земља се тресе од плача и своје трешење не може да заустави. Какву смо то децу изродили!? Пружају руке једно другом и вапе да се поново загрле и стегну, сву децу загрљајем да подаве, а онда неку нову да роде која ће бити боља од ових. И урадили би то кад би гаранције било да неће једног дана и та нова деца кренути истим путем.

Што се тиче Мауијевог плеса којим је децу забављао, а Хинаури и њеним другарицама послужио да Каеа наведу да се насмеје, становници Мотутапуа не само да су га прихватили, већ им се до те мере свидео да га њихови потомци у свим приликама и данас изводе. За ратнике је постао ратнички плес, за жене плес опуштања, љубави, завођења, за старце прилика да кости размрдају и привид младости врате, а за децу, за децу још једна игра више. Назвали су га хака, кривоноги, јер плесачи криве ноге кад га плешу.

 

Плес срца

Много година је прошло, и још више кругова албатроса над моаном, од оног дана кад су Хинаури и њене другарице на леђима ража моаном једриле, а после селу лукавство своје плесом дочаравале. Дошло је време садашње. Сећања на славне дане предака наших и богова наших натопише веровања и обичаји дошљака пристиглих преко великих вода. Наше се светковине измешаше са њиним, њихове више почесмо да славимо иако нам ништа не значе, али наше не заборависмо, штавише, како дани иду, све их се милије сећамо и све су нам срцу драже.

 

На аеродрому, симболичног имена Те-ауе-а-Мауи, Мауијев уздах, појавио се један човек, старац боље рећи. Године га стисле или мòре неке. Оронуо, с тугом у погледу, али и искром која му у очима свеједно тиња. Особље аеродрома није могло да га не примети. Ходао је полако, вукући ноге, потпомагао се штапом, док не дође до великог прозора кроз који се писта могла видети и авион који једном дневно слеће, довозећи из престонице пословне људе и друге намернике у ово мало место „на крају света“, како су га његови становници у полушали називали. Наслонио би главу на стакло и дуго, залепљена чела тако стајао, ишчекујући слетање авиона. Кад авион слети, све док последњи путник не изађе, и први до аеродромске зграде дошета, није се померао с места, нити положај мењао. Дешавало се да авион касни, али њега то није од стакла одвајало. Особље се чудило како толико издржава да га ноге не заболе, или да му се бар у ве-це не иде, јер стари људи, познато је, не могу дуго да стоје а ни без ве-цеа не могу дуго. Стари људи да, али не и овај чика.

Траје то, сваки пут како Божић почиње да се приближава, ево већ шесту годину. Неки од аеродромског особља су га знали из виђења. Тахере му је било име. Причало се да је имао сина јединца кога је сам подигао. Жена му је на порођају умрла док га је на свет доносила: одвела ју је Хине-нуи-и-те-по, богиња смрти, да је припреми за Хаваики, земљу предака.

Син му је отишао у престоницу да учи за инжењера. али откад оде ниједном не дође, макар другова својих да се зажелео, ако не оца. Причало се да су се њих двојица посвађали. Разлога за свађу међу очевима и синовима увек има. Кад се у једном хормони буде, а у другом гасну, тако бива. Очеви и синови се свађају, престану да говоре, синови кућу напусте, а после неколико година да их питаш зашто су се свађали, нико се од њих не сећа, повређеност им само у души остала, тупа бол у стомаку, притискају окрутнице, не дају да се опрости, а бар оне да знају шта. Са ћеркама је друго. Ћерке имају мајчински однос према свему па и према остарелим родитељима. Да му је тона ароха, љубав његова, пре него што га је напустила бар кћер уз сина родила, ех!

Недељу дана пред Божић, празник оних који су међу нас дошли, факултети школарце на распуст пуштају. За остале распусте и празнике сину се није надао. Празници су тад кратки да би синови губили дане на путовања, поготову ако им је родни град далеко од места студирања као њихов. Такве распусте користе за провод, а вреднији међу њима испите да спреме. Божићни распуст је довољно дуг.

Тахере сваке године за Божић окити кућу. Уместо јелке, јер јелке овде не расту, на часно место стави велику грану расцветале похутукаве, па се чини као да то кућу изнутра обасјавају црвени пламенови из њених закрвављених цветова. Све се нада, сироти старац, баш тог Божића ће његов јединац, Хеху, прогутати понос и оцу се о врат окачити.

Шеста је година како Хеху не долази, Али срце старо наду не губи. Шеста година је како не зна шта је са њим било, да ли је школу завршио, је ли се запослио, или је улудо стипендију државну добијао па и због тога треба да га се стиди?

Велики распуст почиње двадесетог децембра. Већ тог дана старац је челом наслоњен на стакло долазног терминала иако је мала вероватноћа да се ико од школараца баш тог дана врати. Окитио је он кућу раније, да му не одузме кићење време које је одредио за чекања.

Двадесетог се вратише углавном пословни људи. Двадесет првог беше и младих међу њима. Тахере отпрати погледом првог од њих до аеродромске зграде, па се одлепи од стакла, окрену се према улазу и на штап наслони. Иако га није видео толике године, нити му је син слике слао, никако Хеху није могао толико да се ликом променио да му црте не би међу долазећима препознао. Свеједно је сваког од путника који у хол уђе и ка покретним тракама по пртљаг се запути добро загледао,

Трећег дана већ му је срце почело да игра. Тог или ниједног син ће му доћи. Авај, нада беше лажна. Покуњен, повијених рамена кући се вратио.

Четвртог дана подрани цео сат пре очекиваног времена слетања авиона. Прозор према писти га је чекао и његова масница од јуче на стаклу – нису је обрисали. Наслонио је главу поред ње да охлади чело. Жарили су му се образи. Спарно је било, али не од тога. Да није предзнак? Вентилација у згради добро хлади, а он на себи има лагане панталоне и танку кошуљу – требало би да му чак буде прохладно.

Преко звучника се зачу обавештење да авион касни у полетању двадесет минута. Старог Тахереа то не обесхрабри. Остао је да стоји уз стакло иако је ред од три спојене пластичне столице са наслоном био на три корака од њега. Није ни помишљао да седне и двадесет минута седећи чека.

Авион закасни још пар минута.

Кад је видео жути пикап са знаком „прати ме“ како ротирајућим светлима креће према писти, Тахереу срце јаче залупа.

После неког времена пикап се врати а за њим скрену са писте ка пристанишној згради мали авион са пропелерима. Дорулао је лагано до ње и стао на одредиште за силазак путника.

Срце Тахереу задобова још јаче.

Аеродромско особље привуче степенице за силазак путника до врата авиона. Врата се отворише и први путник стаде на степенице. Тахере задржа дах. Пустио је срце да лупа без његовог дисања.

Путници су један по један силазили и ишли према улазу у пристанишну зграду. Успут су махали навише кад на прозору препознају неког свог који је као и Тахере чекао долазак драге особе. Онда му срце полуде. Из авиона провире њему позната глава. „Хеху!“ хтеде да крикне. Да је неко био крај њега и да је пратио сва његова преживљава до тада и сада израз његовог лица, уплашио би се да, ту на лицу места, од узбуђења не умре. Али Тахере је био старог кова. Преживео је он многа узбуђења у животу. Као војника слали су га тамо где ни непријатељ не би послао свог непријатеља. Пратио је очима сина, како силази, како хода према згради, све док га не сакри трем улазних врата. Истог момента се окрете према почетку ходника одакле су путници улазили. Изу се бос, спусти штап крај ципела и без штапа крену у правцу улаза, сину у сусрет. Ход му више није био старачки, Ноге више није вукао. Ходао је одлучно, чврсто, као некада кад је као војник газио стројевим кораком да преда рапорт.

Син га угледа, застаде, хтеде да му потрчи у сусрет, истовремено и да не потрчи, неодлучан шта да учини. Године су прошле, није очекивао да ће оца затећи на аеродрому. Другачији је сценарио развијао у глави кад се одлучивао да дође и успут, док је путовао. У машти је разрађивао разне варијанте. Видео је себе, прилази очевој кући, корача не стазом, него преко травњака, као што је чинио кад је био мали. Куца на врата, отац му отвара и хвата се за груди. Разрађивао је варијанту и да оца неће затећи кући, да ће испод саксије узети кључ који се за не дај боже ту увек налази, отворити врата и док отац не дође окитити кућу украсима које је са собом за ту прилику донео, а кад се отац врати полетеће му у загрљај пре него што овај успе да реагује. Чак је у једној варијанти било како ће до очевог повратка испећи њихов традиционални колач и мирисом додатно изненадити оца. Али ништа од тога очигледно неће бити. Осетио се некако глупо, као кад је толико пута планирао виђење са девојком и замишљао њихов сусрет, развијао филм могућег дешавања, али се увек десио сценарио који није предвидео. Виде оца како стаје, шири ноге, повија колена, а онда почиње да се лупа длановима по бутинама и мишицама.

Сад је Хеху био тај коме је срце залупало. Ово заиста ни у једној варијанти, ни приближно чак није могао да замисли.

Звук шљапкања по бутинама и мишици скрену пажњу најближима који су у холу стајали и чекали своје да по силаску из авиона уђу у хол. Кад зачуше громки глас из Тахереовог грла, песму коју урла, јер песме се ове урлају, кад га видеше како дрхти длановима као Тане-роре, син богиње лета Хине-раумати, длановима који трепере као ваздух на летњој жеги да задиви мајку, сви у холу се укопаше у месту и окренуше према њему, како они који чекају, тако и они који долазе. После првог изненађења, људи стадоше да прилазе и окружују њега и сина.

Тахере је извијао своје тело, лупао се по грудима, трупкао снажно ногама, изобличавао лице, бечио очи, плазио се. Посматрачи су се трудили да препознају песму коју је певао, али то није била ни једна од оних, традиционалних, које се певају у част важног, значајног госта коме се част указује, била је то песма срца, песма из Тахереовог срца; није је унапред смишљао, него је његово срце тог тренутка текст писало и њему, некадашњем војнику, ратнику тврдом, наређивало да је пева: 

Чекао сам те, сине, чекао вековима,
јер векови су мени године биле,
сви дани оца без сина јединог,
претешко бреме за моја остарела плећа.
Добродошао, сине мој!
Добродошао, сине мој!
Бришем празнине које без тебе скупих,
спајам дан твог одласка са данашњим даном.
Време без тебе није текло,
време са тобом тече,
не од јуче, не од сутра
од сада, сине мој!
Добродошао, сине мој!
Добродошао, сине мој!

Не може се речима пренети како је ова песма звучала док ју је старина певао. Његови стихови су најмање били песма, били су пре крик радости срца које је решило да живи, поново да куца, јер коначно то има уз кога и за кога.

Очи неколико посматрача засузише, не само у жена. Сузе су тихо пуштали да им клизе низ образе и мушкарци. Нико не подиже руку да их брише да не би реметио овај узвишени чин.

Хехе је за то време стајао, знао је шта очева песма значи, знао је да му отац детиње дурење опрашта, да му поштовање исказује, част која се даје само најуваженијим личностима, особама најузвишенијег ранга, а где ћеш узвишенијег неког од детета свог. Укипио се, руке спустио испред себе, шаку ухватио шаком, повио главу какав је ред кад се оваква церемонија изводи и гледао испод веђа без трептаја у очеве очи. Није Хехе био од камена. Све је у њему дрхтало од узбуђења. Дамари очевог срца, кроз песму су дамарали и његовим. Суздржавао се да не заплаче, јер, напокон, он је и даље био дете, очево чедо, додуше чедо које је свог оца оставило без вести о себи толиких година, да ли је жив и каје ли се. Покајао се давно, само што је отров беса био превише горак – дуго је требало да му дејство ослаби. Требало је сасвим израсти, себе прерасти, уместо горчине, љубави и нежности крила поново пустити да те носе. Док то није осетио у себи, није купио карту.

Отац га је подсетио на Мауија који на песку обале забавља децу. Управо овако је Мауија замишљао. Само што Хехеу сада није било до смеха, а ни отац није плесао да би га засмејавао. Хехе, дете које се не смеје, Тахере, озбиљни Мауи. Све се изокренуло. Једино је хака, коју отац изводи, остала иста – хака.

Тахере на крају песме заурла најјаче и подигнуте главе, гледајући у сина, разрогачи још више очи и испружи језик повијајући га преко браде, ругајући се не њему, него опаким сујетама које су коначно побеђене, сујети у сину и сујети у себи.

Посматрачи около запљескаше и усклицима наградише извођача. Они који су тихо плакали, обрисаше сузе.

Син пружи корак и приђе оцу. Ухвати га за руке које су оцу остале да висе поред тела након последњег покрета одигране хаке, стиште му шаке, наслони чело на очево и спљошти свој нос уз његов. Своје наборано чело, охлађено стаклом кроз које је годинама зурио на писту чекајући сина, грејао је Тахере сад синовљевим челом без бора. Осетио је како се кроз тај додир, младост и њему поново враћа. Ратник је одао почаст доскорашњем непријатељу коме су богови поново вратили изглед његовог сина. Непријатељ се побеђује не на бојном пољу, него победом у себи.

Син и отац одвојише чела па се загрлише и дуго осташе у загрљају. Онда се син окрену и позва руком неког отпозади да приђе. Иза његових леђа изађе млада жена са носиљком за беба на грудима из које је вирила црна косица.

„Тата,“ рече Хехе, „упознај своју ћерку коју ниси имао, а желео си је. Ово је моја жена, Аио, Она-која-смирује. Доноси ти на дар не само мене и себе, него и твог унука. Дала му је име Хахоне, Исцелитељ, јер ће нас он, рекла је, тебе и мене излечити од бандоглавости.

„И хоће,“ рече Тахере и засузи. Принео је снахину руку уснама и пољубио је. Саже се, спусти пољубац и на тршаву главицу у носиљци. Из ње извирише два крупна угарка. Тахере се осмехну па пољуби и носић између њих.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловим, не и у целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Дизај корица и колаж на корицама: Бранимир Перић на основу цртежа ража Sunward Art-а,  појединачне раже од Evgeny Turaev, фотографије хака плесача John Lam-а, фотографије Маоркиње Jimmy Nelson-а и Humpback_anglerfish by August Brauer и цртежа бога Тане из сликовнице Twinkl-а

 Вињете: Предговор и поглавља „Како је Тане постао отац људи“, „Мауијева пакост“ и „Чувај се жена које плешу“ – преузето из сликовница Twinkl-а; „Мауијева удица“ – Sophie Blokker; „На Светом острву“ – Lena Nayashkova; „Китојед кварних зуба“, илустрација – August Brauer; „Плес срца“ – кадар из филма непознатог аутора

Ову бајку сам послао пријатељима уз честитку за нову 2023. годину.