Нона Марија се покајала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Сутрадан пошто се мајка породила са Едијем (Eddy), отац је морао на посао. За изостанак неколико дана узастопце, а не бити сам болестан, добијао се отказ. Мајка је остала сама са малом децом и тек рођеном бебом. Мени је било једанаест година, довољно да схватим колико је изнемогла. Тата је на време писао њеној мајци, нона Марији, послао јој био и телеграм, али она није дошла. Љута је била на оца. Избацио је био из куће кад му је рекла да је дете њеног сина син директора и да га зато не тера да јој гланца ципеле као што је мене свакодневно терала. Љутина је била јача од љубави према властитој кћери и мајчинског нагона да јој се нађе око порођаја.

Онако измучена вишедневним порођајем, мајка је устала из кревета и рекла ми да наложим ватру и ставим доста воде да се греје. Захватио сам неколико пута воду из цистерне и напунио судове које ми је рекла. Док се вода грејала, из спаваће собе сам изнео у двориште гомилу крвавих чаршава и другог рубља.

Замотана у неколико шалова мајка је почела прати. Прало се тада са даском. Даска се стави у корито, наслони се на стомак, а онда се рубље преко ребрасте површине даске сапуња и трља. Просто. Само што те после данима боле и крста и руке.

– Mama dame che mi lavo! Мама, дај да ја перем! – молио сам је.

На моје цвиљење одговарала је ћутањем. Прала је и плакала.

У неко доба чуо сам топот коњских копита. Погледао сам преко зида који је ограђивао наше двориште. Фијакер!

– Forsi xe la Nona! Можда је нона! – рекао сам с надом мајци.

Као да ме није чула. Није ни главу подигла. Прала је и даље са оно мало снаге што је још имала у себи. Једино што су јој сузе још јаче текле.

Фијакер је стао испред наше капије. Из њега је сишла нона. Била је обучена у тамно-сиву хаљину. Имала је и шеширић на глави.

Фијакериста је овога пута скинуо само један кофер. Исплатила га је и ушла у двориште. Кад је видела мајку како пере, потрчала је.

– Нинице, моја! – узвикнула је с мешавином прекора, саосећајности и покајања. Још ми и данас одзвањају у ушима те њене речи, једине две које је икад изговорила на хрватском. Од та три осећања смешаних у њеном узвику, не знам који је требало да буде искрен. Желим да верујем да су била сва три, јер ипак, родила је ту ћерку: мајка која роди не може да не осећа бригу за своје дете. А та њена ћерка је у том тренутку управо увијала један од чаршава и цедила га. Подигла је своје измучено и исплакано лице, подигла поглед према њој и једва чујним гласом рекла:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ако се не удаљите одаламићу вас овим да ћете одлетети тамо одакле сте дошли! Где сте били кад сам вас звала, кад сам вапила: „Мајко, дођите, помогните ми!“

Али нона није устукнула. Ухватила је чаршав, боком је почела да је гура и потискује од даске. Онако изнемогла, мајка није имала снагу да јој се одупре. Узео сам је за руку. Плачући заједно са њом, одвео сам је у собу и помогао јој да легне у кревет.

Нона Марија је напољу наставила да пере а ја сам се вратио и наставио да захватам и доносим воду.

Пре њеног доласка, због тога што мајка није могла сама, неколико дана нисам одлазио у школу. Оправдао сам то уверењем које је набавио отац, не знам ни од кога ни како.

Увече, кад се отац вратио с посла и угледао у кући нону, лице му је добило такав израз као да је видео авет.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Шта тражите овде? Где сте били док вас је ћерка звала?…“ – излио је из себе сву огорченост која му се накупила. Глас му је просто режао од љутине.

Кад је чула оца, а нарочито такав његов глас, мајка је устала и молила га да се смири.

Зачудо, овога пута, за разлику од претходних кад дигне нос, нона нити је шта рекла, нити је отишла да се закључа у моју собицу из које ме избаце док је овде.

Све се, срећом, завршило само на томе. Нона је остала, а тата се надаље трудио са њом да има што мање посла. Живот се полако враћао у нормалу. Изузев неколико пута кад сам стизао из школе. Мада, кад је нона у питању, и то је била „нормала“. Почевши од капије до улазних врата затицао сам „постројено“ неопрано посуђе: тањир, кашике, кутлачу, шерпу, виљушке, лонац, итд. Не могу да тврдим да је „постројавање“ било баш тим редом, али знало се да сам ја тај који је морао све то да покупи, однесе у судоперу и опере. Мајка се још опорављала од порођаја па смо је сви у кући, колико год нам је то допуштала, штедели. Иако је нона била ту, наставио сам да обављам главнину кућних послова уместо мајке, као и пре нониног доласка, укључујући и прање судова. Нони није пало на памет да ме у нечему бар одмени.

То са „постројавањем“ прљавих судова, почело је да се дешава кад се мајка била довољно опоравила да је могла на дуже да борави ван куће. Најчешће кад је ишла у продавницу, или да набере нарамак суварака за шпорет, или суботом у Монфалкон да сачека оца како би у граду покуповали што им је потребно (тата је суботом примао плату; тад је радио до тринаест часова). За то време су са ноном у кући остајали трогодишња Естер, тек рођени Еди и, никако не могу да се сетим да ли и Егле, или је у то време била у санаторијуму. Дешавало би се то ко зна докле да се нисам пожалио родитељима. Онда је престало.

Нона се код нас задржала до иза Нове године. Од нас је отишла, као што је то увек чинила, мало у Горицу код сина, одатле се враћала возом за Трст, а од Трста бродом у Пулу. 

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча".

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 34-36.

 

Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33

Гланцање нониних ципела

(Одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Године 1938. завршио сам пети разред основне школе. Дошло је лето. Естер је већ имала три године. Убрзо пошто су Егле пустили из болнице стигла је нона Марија.

Кад год је долазила код нас, а углавном је то било лети, нона Марија је са собом вукла два кофера. У једном се налазила одећа, а у другом су биле спаковане саме самцијате ципеле! Утолико је то било необичније јер преко лета је ципеле ретко кад обувала: носила је углавном папуче. Но, без обзира на то, моја је дужност била да их сваког дана гланцам.

Једнога дана, сестра Егле и ја смо седели у сенци великог ораха испред наше куће. Гланцали смо нонине ципеле. Нас двоје смо волели да проводимо време заједно. Радим ли нешто што би могла и Егле, одмах се прихватала да ми помогне. Била је вешта у гланцању ципела. За разлику од мене, умела је да гланца повлачећи четку у оба правца: и напред и назад. Код мене је то ишло само напред. Чим покушам уназад, дрвени део четке ми удари у ципелу и четка ми испадне из руке.

У току гланцања Нона је имала обичај да нас обилази и контролише како радимо. Тако је и сада било. Дошла је и стала изнад нас. Загледала је сваку од ципела, а онда је уперила прст у један пар:

– A queste daghe la patina! Ове да намажеш ималином! – рекла је заповеднички.

Прекинуо сам гланцање и подигао поглед према њој:

– Ma, nona, ieri le iera bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darghe la patina? Ма, нона, јуче су биле добре, нисте их носили, зашто данас да их мажемо?

Нона ме је строго погледала и одбрусила:

– Fa come che te digo, e no sta risponder! Уради како сам рекла и не причај!

Истог момента сам бацио четку и ципелу коју сам држао и скочио на ноге.

– Nona, la sa cosa: o via Lei, o via mi! Знате шта, нона, или одлазите Ви, или ћу отићи ја! – подбочио сам се и викнуо љутито.

То што сам рекао и начин како сам рекао нону је страшно увредило. Окренула се и брзо колико су јој папуче дозвољавале, отишла у своју собицу и закључала се. (Заправо, била је то моја собица. Морао сам да јој је уступам кад год је долазила. Још један разлог што је нисам трпео.)

Мајка је била у кујни. По држању ноне, која је протутњала поред ње не погледавши је, закључила је да се напољу нешто десило. Изашла је из куће и упитала шта је било. Сестра јој је све испричала. Од љутине мајки су избили црвени печати по лицу. Без речи ме је дограбила за руку и увукла у кућу. Била је већ почела увелико да се шири од нове трудноће (носила је мог брата, Едија), па се осим додатне зајапурености још и задихала. Дохватила је са напе изнад огњишта врбов прут „који уједа а коске не ломи“ и засвирала по мени. Ускоро сам био шаренији од зебре. Предвече кад је отац стигао с посла, испричала му је шта се збило. Сад је на оца дошао ред да ме и он мало „подучи“ лепом васпитању. Извукао је каиш из панталона, па ти је она мајкина јутрошња свирка врбовим прутом дошла као увертира – отац је каишем одсвирао главни концерт.

Након што се на моју задњицу спустио и последњи такт „кончерта гроса“, отац је сав црвен у лицу „од свирке“ отишао и покуцао на врата собице иза којих се закључала нона одакле целог дана није излазила:

– Mamma, la versi la porta! Мама, отворите врата! – позвао је.

Нона није одговарала. Отац је шутнуо ногом врата. Викнуо је да ће их развалити ако сместа не буде отворила. Тек онда је откључала врата, али их није отворила: само их је мало одшкринула. Крила се иза њих.

– Cosa xe? Шта је? – упитала је с друге стране.

– Ma, nona, ieri le ieva bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darge la patina? Добро, мама, када идете у Горицу код Карла, да ли вам Ђино гланца ципеле? – упитао је отац. Глас му је подрхтавао од срџбе коју се трудио да угуши. Ђино је био мој брат од ујака, старији од мене осамнаест месеци, Карло је био његов отац, нонин средњи син.

Да је нона Марија тог тренутка прећутала одговор, или бар нешто друго да је рекла уместо оног што је рекла, не би се догодило ништа, отац би се после неког времена смирио и све би се завршило на томе (пар дана би нас само моје пруге и модрице, док не нестану, подсећале на мамин „кончертино“ и очев „кончерто гросо“. Али нона је изговорила то што је изговорила и десило се што се десило:

– Gino xe fio de un diretor! Ђино је син директора!

Људи моји, да сте само могли видети мог оца кад је то чуо! У делићу секунде нестало је све крви из његовог лица: побелео је као креч. Провукао је руку кроз одшкринута врата и нону дограбио за оковратник. Извукао је бесно из собе и заурлао:

– Fora de sta casa finche mi no la go butada for a son de piade in tel cul! Напоље из ове куће, напоље док вас нисам шутом у дупе избацио!

Мајка је притрчала. Ухватила је оца за рамена. Молила га је да се смири. Знајући га, колико је био љут била је сигурна да би своју претњу остварио.

– Ciameme el tassi! Позовите ми такси! – рекла је нона кад јој је отац најзад пустио оковратник.

– Non dubiti lo camero! Хоћу, хоћу, не брините! – одговорио је отац.

Нона се повукла у собицу, а отац и мајка су почели да скидају шоље за кафу и млеко са напе која је надвисивала сеоско огњиште. Вадили су из њих ситниш што га је мајка одлагала кад јој остане од куповине. Отац се потом запутио у село да телефоном позове такси станицу. Такси станица се налазила у варошици Ронки, око пет километара далеко од нас. Кад је добио везу и кад су примили поруџбину и рекли му оквирно време кад ће такси стићи, напоменули су да ће морати да плати за вожњу ноћну тарифу, пошто је већ било прошло шест сати поподне, а од шест креће ноћна тарифа. Отац је одговорио:

– Vi paghero non solo la tariffa notturna, bensi anche la settimanale, o mensile, solo venite e portate la via dai miei occhi! Платићу вам не само ноћну тарифу, већ ако треба и недељну и месечну, само дођите да је одведете одавде!

Такси је стигао око двадесет часова. Нона је већ била спаковала кофере. Изашла је из куће без поздрава. Није нас ни погледала. Ушла је у такси с носем подигнутим у небо. Отац је њене кофере пренео до таксија и пошто их је возач ставио у пртљажник, платио је возачу унапред за вожњу. Уместо да то буде ситнишем напабирченим из шоља над напом, платио му је папирним новцем. Кад је оно отишао да телефонира такси станици, замолио је гостионичара да му укрупни ситниш. Срамота га је било да као какав просјак таксисти даје кованице.

– Eco, maestro, questo xe per el servizio, i la porti e la scari gi a „Ronchi Nord“! Ево, маестро, ово је за вожњу, а њу – показао је палцем уназад на нону – оставите на станици Ронки Север! – рекао је и пружио таксисти новац. Остало му је било нешто ситниша који се није могао укрупнити па му је дао и то. – La bevi un bicer de vin quando che el finira el turno, de piu no go. Попијте чашу кад завршите смену, више немам да вам дам!

Чим је такси пошао, отац се вратио у кућу. У кући је владала атмосфера као да је неко умро. Мајка је седела за столом, одсутно је ишчачкавала прстом нешто из стола што није ни постојало. Тихо је плакала. Отац је пришао огњишту и једну по једну празну шољу враћао назад на напу. Ређао их је у линију тек да се нечим упосли. Остали смо били потпуно без пара. У том тренутку у нашем дому није се могла наћи ни кованица од пет центи. Сестра Естер је била мала да би нешто схватила, али је зато Егле плакала заједно са мамом. Нисам се усуђивао да се померим: ћутао сам завучен у најтамнији угао собе и трљао своје пруге и отеклине, а имао сам их више него зебра и тигар заједно.

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© 2025 Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у часопису "Београдски круг кредом, број 26, март 2025. Београд, на странам 47-50

Предња корица часописа "Београдски круг кредом" бр. 26

Сарма из експрес лонца

  

После ко зна колико времена нашли смо на дну замрзивача кесу са две замрзнуте сарме. Познао сам их. Биле су то оне које је мајка кувала у експрес лонцу. Мрзео сам из дна душе кад их тако спрема па их две по две у кеси замрзне да се нађу кад из неког разлога не буде имало шта друго да се једе (увек та стрепња да зла времена могу доћи). Мрзео сам у устима укус раскуваног пиринча из њих.

Седим сам за столом. Разледио сам их, подгрејао, сипао у тањир. Моја госпа ћути. Имамо шта друго да ручамо, спремила је. Зна да волим њену кухињу. Кад ме је видела шта радим није више била гладна. Устала је од стола. Разуме.

Рука ми као олово тешка. Захватам први залогај прекуване сарме, стављам га у уста. Покушавам да прогутам, али не могу. Грч у грлу. Кнедла. Сузе се котрљају. Гутам на силу. Тако бих волео да мама тај грч прокува у експрес лонцу.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Постање

 

– Не застајкујте, децо. Не смете да станете. Идемо. Крећите се.

– Али, мама?...

– Без „али“. Зар да нас стигну? Никако, мили. Не клоните. Гледајте шуме. Само још мало. Морамо издржати.

Вукли су се с напором, тетурали, гегали незграпно на реповима, упорни су били да истрају. Слутили су морање. Морање је било ван њих, истовремено дубоко у њима. Као и тежња. Слутили су и њу. Осећали су како навире из прасећања, сувише јака, сувише снажна да би јој се одупрли. Није било другог начина, није било бољег начина сем да се што даље доспе, да им се побегне.

– Хитрије, децо.

Кретали су се као у сну. Сивило је прожимало околину и њих саме. Толико је било мрачно да једни друге нису видели. Назирали су само контуре, наслућивали облике, али се нису распознавали. Није ни било потребно да се распознају. Тајанствено чуло им је означавало пут, усмеравало постојање.

Тискали су се једно уз друго, јурили напред. Додиривали су се перајима да се не погубе.

Гробна тишина око њих. Мук. Птице се не чују. Ни цврчци. Чак ни стругање репова по опалом лишћу. Само метални звон кад крљушт дотакне крљушт.

Тишина им помаже да назиру. Боље се усредсређују у њој. Гледају неким унутрашњим чулом које нису очи. Бескрајна пространства врлети и гора пред њима. На обзорју голети и шуме. Шуме стрче као хриди. У тами се најбоље нестаје и најбоље настаје. Бистар поглед смета. Нестајање се не види. Ни преображавање.

– Зар тако мора бити?

– Мора, сине, мора. Хитро само, већ се лакше крећемо. Свикавамо некако. Не смеју нас стићи. Сам знаш шта би то значило.

– Али, мама, ја не могу више без воде. Хоћу воду, мама, воду!

– Смири се, мили. Заборави на воду. Они су тамо. Вода нам одузима вољу. Бежимо од ње. Што даље. Хајде, децо, не застајкујте. Морамо успети, рођени моји.

Знали су добро да ће им без воде бити тешко. Знали су колико би било погубно да је поново осете. Још од оног часа кад су је се одрекли. Зато их мати води високо у брда. Тамо нема воде. Горе су сигурни. Упркос шкрга које се у празно отварају, упркос оштре и резовите боли у њима. Срећом па се у шкржним наборима сачувало влаге. Колико-толико. Влага умањује бол. Само да истрају, да поново не чују сабласни зуј, да га се ослободе заувек. Нека и јаче боли после, нек се губи свест. Истрајаће, макар више никад не осетили воду нити њено умилно струјање шкргама, преливање преко крљушти, миловање пераја.

Ох, кад би. Само још једном. Још једном да бућну. После би лакше. Али не би. Слуте да не би. Урезано им је у свест. Не би више могли без воде. Они би дошли. Зујање би дошло.

Нека дође. Само воду да осете. Још једном да је осете.

 

⁕⁕⁕

 

И зазујало је. Протресла их је дрхтавица, силна, несносна. Зазујало је убитачно. Више њихових глава. Горе. Тамо где лете и траже их.

– У шуму, децо, у шуму! Бежите, бежите! Једино нас шума може спасти. Под грање! Под грање!

Јурнули су колико су могли да јурну. Нису могли много. Зујање је било прејако. Бол у плећима је била прејака. Зујање што опија. Шкрге су им без воде. Љуљају се омамљени. Провлаче кроз шикаре. Бауљају као гуштери. Улећу у шибље. У мрак. Замичу. Мрак је добар. Зујање није добро. Слуте га све ниже. Слути и оно њих. Изнад реже гране. Све ближе. Бар шкрге да не боле. Вода да је у њима. Кап воде само. Суво. Сасушено. Корито реке без реке. Кад би поново потекла. Слаповима низ крљушти. Брзацима жустрим. Наквасила би грло. Напојила шкрге. Испунила наборе. Једног зла би се спасли. Зујање нек остане. Нек их стигне. После и тако неће ништа бити важно и сад је тама.

– У грмље, децо! Скачите! У грмље! Котрљајте се! Провлачите! За мном, децо! За мном! Не смеју нас стићи! Не сада!

Дивно! Дивно! Како умилно шибају гранчице. Роса је у њима. Прекрасно. Роса хладна, драга роса. Голица шкрге. Љуби их мокрим пољупцима. Жуди већу воду. Што пре до воде. Што брже. Зујање није важно. Не слушај га. Заборави. Вода је важна. Ни табу није важан. Прекрши га. До воде стигни. Вода је главна.

– Не, децо! Не тамо! Вратите се! Зар заборављате? Не вуците ме! Слушајте: зуји још увек! Даље од воде! Бежите! Знате шта нас чека! Не идите! Никако води! Децо! Децо!!!

Залуд. Не чују резове табуа што им вришти свешћу. Ни зујање. Ни мајчин очај. Вапаје. Ништа. Сва чула се преметнула у мирис.

Тло је постало каменито. Не шушти лишће под њима. Али мирише! Камен и мирис. Најлепши мирис. Увлаче га у ноздрве. Ох, како мирише. Милује плућа. И шкрге. Наравно шкрге. Због њих и хрле.

– Вода!!!

– Не, децо, не! То је клопка!

Застадоше на ивици стене. Неодлучно. Али само за тренутак.

– Децо!!!... – крик јој се изгуби у мокром пљускању.

 

⁕⁕⁕

 

Усправљена на репу мати је стајала до пола у води. Гледала је под собом то усхићено, безглаво бацакање деце и плакала. Све да је изгубљено. На домаку циља пропало.

Деца пливају у круг, јуре се, преврћу пресрећна. Крљушти им бљескају. Извијају се виртуозно, роне до стакленог дна клопке. Тá вода је њихов свет, а не не знам шта. Макар је било само у клопки, на дну клопке. Врте се у круг, јуре једно другом реп, искачу, прскају се. Дугуљасте рибе у своме царству, безбрижне. Нек сад и пропаст света стигне, све им је једно. У води су!

– Хајде, мама, зарони. Види, види како пливам!

Зурила је тужно, укочена и нема. Сузе се скамениле. Усахле. Кад би се и сама у камен претворила. Очај, патња, немоћ.

Не предај се. Не предај се. Не губи наду. Спаса увек има, шаптало је у њој. Предање се јављало из подсвести.

Као кад се икра баца, просу јој се одговор. Задрхтала је. Решење је испливало.

 

⁕⁕⁕

 

Зазујало је поново. Овога пута звуком од кога се крв леди.

Деца су се направила да га не чују. Пливала су нехајно у круг, сустизала једно другом репове. Прскали се.

Зујање се појачало. Претворило се у шкргут, шкргут се распукао у рику. Сабласан подивљала, зазвеча стакленим зидовима клопке. И деца подивљаше. Унезверена престадоше да пливају. Јека им се упијала у кости, продирала у мозак, грчила тело, цимала их, тресла. Страх у њима није више био обичан страх. Губили су главу.

Појурише према зидовима. Залетали су се у стакло мислећи да га главом могу пробити. Жудели су пространство, жудели слободу. Јецај им је постајао цвиљење. Планине су тамо, шуме! Морају се извући. Спас је напољу!

– Мама!!! – кричали су углас.

Одустали од пробијања, јатили су се око мајке. Лакше је одустати. Мати ће помоћи. Мати увек помаже. Кад не може бар их грли и стиска уза се. Увијали су се од бола и цвилели.

Бука није престајала. Кроз воду се још јаче чула, помамна, незајажљива. Продирала је у нерве, загађивала болом сваки делић тела, несносна.

– Мама!!!

 ⁕⁕⁕

Морала је да се усредсреди. Лице јој се изобличило од напрезања. Схватила је потпуно. Није било касно.

– За мном, децо! Следите ме!

Залетела се у стакло па јурнула назад, поново се залетела и опет вратила, ритмично залетала и враћала. Деца су је панично следила. Одбацивали су се са њом реповима о зидове.

– Само тако, мили моји! Само тако!

Вода се у клопци љуљала. Љуљала се и клопка.

Заборавили су на звук. Он и тако није јењавао. Само су се чула заситила. Навикли су се на њега као на неминовност.

Вода се претварала у џиновски талас, од кога се клопка на крају преврнула. Стаклени зидови су се разбили у хиљаде комадића.

Земља је упијала расуту воду жедно и незајажљиво. Деци више није била потребна.

 ⁕⁕⁕

Долазили су свести лагано као да се буде, један по један, а ипак сви одједном. Звук се сасвим изгубио.

Обазрели су се. Зачудо, могли су да се виде, не као пре. Гледали су се и чудили. Шкрга је нестало. Такође пераја и крљушти. Наоколо је и даље било тамно, само су они светлели. Беласала се танана кожица, нежна и као снег бела. Низ рамена им се сливала улепљена коса: текла је у густим бокорима. И руке су имали. И ноге. Наги и бели. Зурили су у ту своју белину не верујући. Низ лице су им текле сузе, праве, кристално прозирне. Најзад, најзад! Наги и бели.

– Децо, још није све готово!

Зачули су негде одозго њен глас. Нису је видели. Као док су се пробијали кроз грмље, слутили су само њено постојање, њен нејасан обрис у тами околине.

– А, зар ниси и ти, мама?...

– Не, сине.

– Али?...

– У реду је, не плачи. Тако је морало бити.

Показала им је руком риболике облике разбацане свуда унаоколо. Кад се клопка превртала ти облици су их избацили из себе. Нису се зачудили што јој руку не виде. Ћутећи, још увек малаксали, довукли су се до својих бивших тела. Стајали су над њима немо, као да им одају пошту, али без осећања. Равнодушно су им посматрали последње трзаје. Шкржни прорези су се риболиким облицима отварали и затварали све спорије и клонулије. Ширила се бескрајна тишина, као кад су у брда били кренули. Сада некако другачија, не више злослутна.

Риболики облици престаше да дишу.

– Још није готово! – однекуд су им стизале поруке, удаљене, а ипак разумљиве. Мати им је говорила. Нису је чули, чули су само одјеке њених речи у свести, јасно разабирали.

– Баме, ти си најстарији, ти почни.

 ⁕⁕⁕

Почео је. Знао је добро шта треба да чини. Није размишљао откуда му то знање. Бацио се на најближи облик, шчепао га и добро загризао. Као да је увежбавао, чинио је то сасвим сигуран где треба да уједе. Информација се налазила дубоко у његовој свести, још одавна, осећао је то. Не само у његовој. Сва су је деца поседовала. Загризла су и она. Свако своју рибу, свако свој рог. Без рога ништа.

– Човек се постаје тек кад се рог поједе!

Бам га је откинуо и сигурним трзајем прогутао. Рог му је запарао утробу. Од јачине боли се савио у клупко и зајечао.

– Не клони, сине. Човек се постаје болом!

Бацакао се и сам као риба. Рог га је резао на кришке али се он упорно састављао. Варио му је тврдоћу љутим соковима, смекшавао га. Осећао је његову све већу клонулост. Није га више онако сигурно резао као у почетку. Залетао се и остављао изнутра бледе и квргаве ожиљке. Малаксавао је.

– Без ожиљака се не постаје човек!

Смирио се и истопио у њему. Нестао је као да није ни постојао.

– Још није готово!

Схватао је и сам да није. Пришао је утихлој риби. Прислонио је усне тамо где је зјапила шупљина од рога. Повукао је добро устима. Одвратна горчина му је јурнула у ждрело. Пожелео је да одустане. Није се дао. Стресао се и наставио да вуче.

– Без горчине се не постаје човек!

Испио је све. Извукао је из рибе сву опорост, до последње капи. Обрисао је надланицом уста и скочио чио и гибак. Сви су скочили чили и гипки. Телом им је струјала снага, неслућена, силовита. Осећали су је у костима, продирала им је у срж.

Бам је победоносно погледао доле у равницу и пожелео да ускликне, али се није огласио. Прасећање се противило ликовању. Постао је човек.

– Мама, а где си ти?!

Окретао се око себе тражећи је погледом. Није је видео. Није је чак ни осећао као пре. У свести се задржала једино слутња њеног постојања. Био је човек.

– Децо, ја вас остављам. Ви сте сада људи. Мајка вам више није потребна.

– Мама! – крикнули су очајно за њом.

– Тако мора бити, децо моја. Не плачите. Тако мора бити...

– Мама! Мама!!!

Није их чула. Оним чулом које се постепено дегенерисало, Бам успе да наслути како њеног обриса потпуно нестаје. Бледела је и стапала се са дрвећем. Уплела се у крошње и потекла рекама. Један њен најдивнији део зарумени небо и утихну. Није је више било.

Осећао је у души празнину, несносну. Немо је блудео према хоризонту покушавајући да ухвати последњи трачак њеног постојања. Плакао је.

 

КРАЈ  

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Постање" је објављено на порталу Kratkeprice.net. Тамо је можете читати кликом на линк Бранимир Перић: Постање | KratkePrice.net