Сарма из експрес лонца

  

После ко зна колико времена нашли смо на дну замрзивача кесу са две замрзнуте сарме. Познао сам их. Биле су то оне које је мајка кувала у експрес лонцу. Мрзео сам из дна душе кад их тако спрема, па их две по две у кеси замрзава, да се нађу кад из неког разлога не буде имало шта друго да се једе (увек та стрепња да зла времена могу доћи). Мрзео сам у устима укус раскуваног пиринча из њих.

Седим сам за столом. Разледио сам их, подгрејао, сипао у тањир. Моја госпа ћути. Имамо шта друго да ручамо, спремила је. Зна да волим њену кухињу. Кад ме је видела шта радим није више била гладна. Устала је од стола. Разуме.

Рука ми као олово тешка. Захватам први залогај прекуване сарме, стављам га у уста. Покушавам да прогутам, али не могу. Грч у грлу. Кнедла. Сузе се котрљају. Гутам на силу. Тако бих волео да мама тај грч прокува у експрес лонцу.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.