Илустровано уз помоћ Dall E 3

Сајам 

 

Зира из филма „Планета мајмуна“. Висока, сува као топола после громова, упалих очију и дубоког црнила около. Чинила је и радила све што и други у купеу, са циљем баш као и други: да се покаже, да се истакне, да у њиховим очима више значи.

Нови Сад је био на видику. Прешли смо били Дунав.

Сукња је носила до колена да би задовољила тату, није се цртала да би задовољила тату, није чупала обрве да би задовољила тату, све за тату и због тате. Тата јој није правио сцене што га не слуша кад је зове да оде из „туђег купеа“, јер „треба ускоро сићи“, али је зато сваких двадесетак минута отварао врата и понављао позив. Узалуд, тата!

Пушила је само кад се „огребе“, и то искључиво „кент“. Коса јој је била средње дуга, умашћена, фарбана црвеном нијансом. Сваки покрет јој је био испуњен извештаченим афектацијама. Дубоко је била убеђена да баш њима скреће пажњу на себе. Клатила се на звуке музике као орангутан.

Лице јој је било шпицасто. Имала је танке усне – као да јој је кожа навучена на краставац, па на месту уста затегнута пукла. Ишла је у седму београдску, четврти разред. Путовала је са оцем код деде.

Нови Сад.

Зира се и даље церекала на сваки гег и сваку глупост петорице успаљених петлића.

Нови Сад очигледно није станица на коју је требало она и њен тата „ускоро“ да сиђу.

Псета не разликују кучке. Кучка је кучка, била она са педигреом, или она са стратишта –  главно да је кучка. Хтео сам да је питам зашто упорно хоће то да буде кад је својом глупошћу и наивношћу предодређена сасвим за друго. А и једног од петлића сам хтео да питам уме ли да пева. Онако прћаст и зализан подсећао ме је на Арсена. Црна коса му је била у луку залепљена преко чела. Очекивао сам сваког тренутка да ће устати, разапети жицу изнад наших глава и започети да хода по њој, баш као и Арсен у једном од својих већ заборављених ТВ шоуа, пуном сличних опсенарских трикова, новогодишњих ваљда. Само, превише ми је изгледао неспретан и крхак за то. А и фалио му је Арсенов фрак, цилиндар и монденски штап.

Пушио је. Туђи „кент“ и своју „мораву“. Кад је палио упаљачем, чинио је као да дели карте, енергично. Једино што то није радио по бонтону: „дами“ је палио претпоследњој (у картању нема каваљерства). Последњем се задимила цигарета дебелог милиционера.

Јасно ми је било зашто има толико деликвената у нашој земљи. Ово је изгледа био милиционер само пред претпостављенима. На свом радном месту, у возу од Београда до Новог Сада (станује у Новом Саду), није био ништа друго него део исте ове гомиле несвести и кочоперне тежње за истицањем: као и остали препун тупаве глупости.

Легитимисао нас је по пропису, мислим што се тиче узимања личне карте, гледања у црвену књигу сумњивог садржаја и тражења мог и Аџиног имена у њој. Имена осталом друштву из купеа није тражио у књизи, мада је и њима, реда ради, погледао личне карте. После легитимисања, уместо да је продужио ка следећем купеу, остао је код нас, очигледно привучен, као и присутне ламбе, мирисом женке. Представу са књигом највероватније је и извео да би се пред њом показао. Млад је био и зелен као грана, а препун важности и надутости као угојени врабац са „Зелене пијаце“. Остало у његовом понашању било је све друго само не достојанство и одстојање службеног лица. Све у свему јадан. Срећом, сишао је у Новом Саду. Пушио је и он „кент“ (наравно, не свој) и са момцима је јео поморанџе (наравно, не своје). Хвалисао се познавањем рок и поп састава, аутомобила, фармерица и својих комшиница које су куповале куће продајући шверцовану робу. Распитивао се за бувљу пијацу у Суботици и сазнао да је најбоље ићи тамо у петак. Смејао се и измотавао као да није униформисано лице, а кад смо га Аџа и ја упитали шта је у црвеној књизи, нагло се уозбиљио и строгим гласом нам одбрусио: „То је моја ствар!“

Врбас.

Мршавац поред мене ме је подсећао на брата планинарке из Крушевца, Бишке, са елементима очне физиономије Мићић Анђелке са којом сам се забављао на првој години факултета. Импулсиван тип тек изниклих брка. Држао је „транџу“ у крилима и сврдлао нам уши рок мелодијама. Присутни су падали у транс: цимали су главу и клатили тела. Бирао је само станице „на којима нема Лепаве и сличних њој“ („цајке“ су младима тек касније убризгане). Главни даса за Београђанку. Пред њим се најчешће кревељила.

Сличан је био и онај момак до њега. Типично градско дерле млађег узраста, самоувереног изгледа и наступа. Намерно се трудио да изгледа што уображеније. Свеједно је био довољно глуп да му на Калемегдану, мангупи, старим триком са шибицама, узму десет хиљада, а и довољно наиван да друштву у купеу то повери. Али, кучка је кучка, понекад упали и кад се хвалишеш својом глупошћу.

Личио ми је на мог комшију Ћурета, само што је Ћуре био татина маза, а овај је очигледно био мамина. Осим тога, Ћуре није могао ни пет минута да издржи озбиљно са неким да разговара, а овај је „озбиљно“ гађао флашама кроз прозор светла у ноћи (док ме је „Арсен“ криомице осматрао и ишчекивао моје реаговање). А и Ћуре је једном толико био ганут лепотом девојке која је ушла у аутобус и села до њега, да само што није заплакао, а овај није ни примећивао да „Зира“ није девојка, а још мање да је лепа.

Ми у њиховом добу, чини ми се, нисмо били баш такви. Омладина се мења, макар генерације временски делило само пет-шест година као што је Аџу и мене делило од њих. Рецимо да је то нормално.

„Арсена“ сам питао зна ли да пева, али је он „само путовао са овим гилиптерима“ и био други разред гимназије, а и брата је имао у армији који је тамо машинбравар. Штета, могао је бар нечим да нас забави.

Остали из друштва нису били од неког значаја да се сликар пером њима позабави: били су обични дечаци који ће, надао сам се, једног дана одрасти.

Сајам аутомобила у Београду са кога се ово друштво враћало, морао је изгледа да падне баш кад Аџа и ја путујемо код њега у Суботицу.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Сајам" је објављена у књизи "Гори лила уочи Илина 2024" (Културно просветно друштво "Васо Пелагић", Пелагићево, 2024, стр, 117-120). Књига је промовисана 20. јула 2024. годинена  на XVIII међународном књижевном сабору "Гори лила уочи Илина" у Пелагићеву.