Дилема

Седим под сунцобраном и читам „Град победе“ Салмана Руждија. Под мојим ногама каменом поплочан део хотелског бара на плажи. Плоче су спајане бетоном. На споју три плоче рупа у бетону. Цело јутро црни мрави покушавају да увуку у њу нешто што не могу да утврдим шта је: дрво, тело пчеле, парче крекера или грисина. Обрћу га, преврћу, врте у круг. Покушавају потрбушке, полеђушке, с једног краја, с другог, вертикално, наглавачке. Дубе на глави, веру се по њему, пењу један на другог. Цело јутро, а ево и подне је близу.

С времена на време остављам књигу, одлазим да отпливам до бова и назад. Проводим са пријатељима по читав сат у води. Вода је топла. Ником се не излази.  Причамо оне приче које се у оваквим, врапчијим ситуацијама причају, упадамо једни другима у мисао подстакнути испричаним, надгласавамо се, смејемо. Врапци или мрави? Ови други су безгласни. Или их ми не чујемо.

Враћам се до бара, седам на своју столицу. Мрави и даље упорни, преврћу у тишини онај предмет неодређеног порекла, окрећу га, усправљају, обарају, никако да га угурају у своју рупу. Жао ми их је. Колико се само сати упорно муче. Узимам гранчицу и помажем им. Предмет тврд, не да се мојој гранчици. Упоран сам као они. Коначно, мени џину, сировини двоногој а рукатој, успева. Предмет неодређеног порекла је угуран у њихову рупу.

Да ли сам учинио добро дело или својим сажаљењем и сировошћу повредио ова сложна и упорна бића? Нисам ли, помажући им, сад запушио њихову рупу и ко зна колико њих заробио унутра, можда им доле и потомство уништио? Да ли треба помоћи некоме ко се мучи сопственим, нејаким снагама да постигне нешто, или му, заправо, тим чином великодушности чинимо непоправљиву штету, злодело чак, онемогућујемо му да осети тријумф победе извојеван сопственим снагама, омаловажавамо му вољу, упорност, понижавамо га?

Остављам Руждија, одлазим да се расхладим и макар у бржем пливању до бова и назад него до сада, примим на себе сопствену покору.

Ветар се разиграо. Таласи и таласићи по њима неуједначени. Пливам женски, удишем при сваком замаху – онако како су ме учили кад сам се као мали лечио морем од астме. Таласића је као мрава, на све стране: скакућу, успињу се, завлаче један испод другог, један преко другог. Још ми је пар замаха остало до бове коју сам нациљао. Одједном, при удаху, уместо ваздуха, талас са мрављим таласићима у мојим плућима! Кашљем као луд, издрах грло, груди ме боле од силине кашља. Примио сам покору. Кашљем свих триста метара до обале, до места где сам ушао. Кашљем и до бара, своје столице и стола на коме сам оставио „Град победе“.

Сео сам. Испод мене нигде оног предмета неодређеног порекла кога сам мравима заглавио у рупу. Види се само црнило од рупе и мрави у њој који се доле тискају, као и други који до рупе довлаче около покупљене мрве од хране. Ко је победио? Мрави или нико? Ја сигурно нисам.

КРАЈ 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.