Две цркве и њихове порте

 

Пре неко вече обилазио сам детињство: порту око цркве Лазарице у којој смо трчали крос, у којој ми је била основна школа, у којој се налазила фискултурна сала "Партизана", испред сале фудбалско игралиште на мале голове, а иза ње кула Цара Лазара (кулу смо тако звали, не француски, странски како је данас прекрстише они који се стиде сопственог језика: "Дон Жон"). Кула Цара Лазара је била и љубавничко место. У њој смо се крили кад играмо жмурке, у њој смо налази неке чудне луфт-балоне, које су блесавци међу нама надували. Фуј!

Следећег јутра, већ сам се пентрао по брдима изнад Дрењака на Копаонику и за контраст снимио црквицу на чуки. Подно ње, у удолини, лежи село Ливађе. Црквицу су сељани зидали годинама, најмање десет пута дуже него цар Лазо своју дворску, Лазарицу. Прошле године су је завршили. И она има порту, али нема кулу са луфт-балонима. Уместо куле има застакљену бараку склепану од дасака. У њој се сваке суботе, кад ништа не улове, запијају домаћи ловци и певају, а углавном ништа не улове. Њихово арлаукање се чује јаче од црквених звона. Док није црквица направљена, знали су да се запију на гробљу. Свашта да помислиш. Срећом по њих не лове ноћу. Срећом не користе ни луфт-балоне.

© 2026 Бранимир Перић

 

 

Шетање домаће животиње

 

После седам дана вратили смо се из Београда у наш Дрењак. На њушци Раје, мачора моје госпе, нова огреботина Комшија који га је хранио док нисмо били ту, каже да му је свраћала нека више бела него црна мачка. Мисли да је то можда мајка од млађаног Рајиног другара, Кмеке, кога сам пред први снег скупио лопатом са пута. Биће да је ипак у питању мачор, јер Раја се са мачком не би тукао. Пало би вречање, посебно пред зору, од кога би се комшији дигла коса на глави. Комшија и комшиница поричу да их је, док нисмо били ту, ишта будило. Моја госпа не крије задовољство. Огреботина је несумњиви доказ да Раја није педер.

Комшија је чекао да се ми вратимо, па је сад он на кратко отпутовао. Моја госпа, ено је, већ пола сата шета на повоцу њиховог кућевног пса (да запишне понеко ћоше, жбун, точак од аута и другом комшији, који зими није ту, двориште пођубри). После ће куци, пре него што га врати у кућу, блатњаве шапе влажном марамицом да обрише и, ако је почела киша, крзно осуши пешкиром да мокар „не зебне“. Њеном Раји тако нешто није потребно. Њему је мајка „родила бунду“, а зима му је испод бунде навукла непромочиву подбунду. За шапе ће већ сам да се побрине. Уосталом, сачекаће он на симсу кухињског прозора док се та шетња не заврши.

Ово са шетњом комшијске куце је танте за бупе. Тако се ми комшије из Дрењака узајамно помажемо: хранимо и шетамо домаће животиње ономе ко није ту. Добро је што нам сличну помоћ не тражи и комшија са брда. Он горе, осим преживелих мачака и ловачких паса, има краве, кокошке и понеко свињче.

Кад већ поменух свињче, ни госпин се Раја у погледу хране не разликује много. Откад се овде време из минуса променило у плус, као да је из глади изашао. Какав год да је, нек ми је госпи жив и здрав, макар се и у свињче преметнуо. Госпа ће бити задовољна, а задовољан ћу бити и ја. Задовољство не само да се преноси него се и увећава – кад затреба.

© 2026 Бранимир Перић