У карантину короне

  

Моја жена устаје пре мене. Није ме ни овог јутра изненадила. Пробудио сам се у неко доба после ње. Чујем из дневне собе дахтање (да нисмо у карантину због короне свашта бих помислио). Устанем, гвирнем кроз врата, а оно, она: укључила телевизор, на телевизору Јутјуб, а на Јутјубу „Fitness Blender“, наравно без тона, јер моја жена и серије гледа без тона – да ме не буди. Дахће моја жена, преврће се по татамију, диже једну, диже другу ногу, диже обе (бог те, значи може!). Лево од ње отворен широм прозор, напољу јутарње (лажем, рано подневно) сунце, а у његовим косим зрацима роји се прашина, длачице, капљице аеросола. Да л' ми то тај лебдећи рој улете у нос, или шта ми већ улете, тек, у једном тренутку кинух једном, па онда опет. Кинух и трећи пут. Кад кинеш једном неко мисли на тебе, кад кинеш двапут, неко те воли, али кад кинеш и трећи пут...

Намах се презнојих. Шта ако није кијавица?!

KRAJ

© 2020, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "У карантину короне" објављена је у књизи најкраћих прича "Жена, пас и ја", Алма, Београд, октобар 2024, стр. 95.

Илустровано уз помоћ DALL E 3

Кратка прича о срећи

 

Од пријатељице из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.

„Ето, среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“

„Да, јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није срећа.“

„Како није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“

„Несрећа је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?

Онај љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му образложим.

„Моја госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема, спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све то залили опуштеним уживањем у Кракову.“

„Па? Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“

„Штос је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“

„Па шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се сасвим опоравити.“

Досадни очигледно не разуме.

„Да, тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна? Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“

„Толико посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива – изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће. Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“

Није теби ништа, мислим се у себи.

„Што си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад објављена да ми олакша боловање.“

На ово моју госпу, изби додатна ватра.

„А да ти не припадне мука од толиких срећа!“

  

КРАЈ

П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Како ослободити земљу од короне

Хумореска

Стани, молим те, нешто ми сад паде на памет. Ако нас саобраћајна полиција преко даха ʼвата да смо цугнули неку, то значи да алкохол преко плућа излази из нас ван? Ако је то тачно, онда он (алкохол), пре него што изађе, мора кроз та иста плућа и да нам прође?! А ако прође, а непрестано нам преко јавних медија трубе да алкохол убија корона вирус, онда то значи да ко цугне неку тај сигурно нема корона вирус, јер и ако га је фасовао, од алкохола у плућима су му сигурно сви корончићи потамањени? Па зар то није решење!?! Ако се на тај начин тамане корона вируси, на исти начин може и цела земља да нам се ослободи те корона напасти! Треба само наоружати саобраћајце са исправним алкотестерима, и у што већем броју их послати на улице, аутопутеве, раскрснице, јавне и тајне гараже… Нека заустављају возила, а у возилима, не само возачима, него и свим путницима нека дају да дувају. Уʼвати ли се случајно возач, или било ко од сапутника без алкохола у крви – марш у карантин! – јер је тај сигурно коронисан, а ако није, потенцијални је преносилац. И ето нама земље без короне циркуса! Остаје нам само онај на који смо навикли.

  

КРАЈ 

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.