Илустровано уз помоћ Dall E 3

Неверник и бадњак 

По највећој вејавици и снегу дубоком местимично и до пола бутине, пробијао сам се јутрос и рвао са планином не бих ли насекао бадњак. Ја неверник и бадњак! И то бадњак за две куће под истим кровом, моју и братовљеву. Мали, тек рођени Лука, коме још ни три месеца нема, сутра треба да ми буде положајник – ако се први пробуди. Ако се не пробуди, биће његова мама. Његова мама у сваком случају.

Било је застрашујуће, на граници панике од саме помисли да се могу по оним брдима омакнути низ неку стрмину и смрзнутог нико да ме не нађе док се с пролећа снег не отопи. Истовремено је било и узбуђујуће изазовно пркосити самом себи и времену.

На небу се изнад водила очајна борба. С једне стране, час истањени, час натмурени облаци у бришућем лету, нештедимице су просипали белило по свему живом и неживом. С друге стране, сунце је покушавало да се пробије кроз облаке и сенкама обоји моје трагове, бар повратак да ми улепша.

Немам сламу, мислио сам, а ни доле у селу је нема. Овде ретко ко од сељака сеје жито. Више сеју кромпир. Село се стисло између стрмих падина: нема у тој рупи довољно ни светла ни топлине. Жито сеју они којима су куће више у брдима. Видео сам летос кад сам се шетао: на једној се њиховој њиви златио јечам. Превише би било по овом кијамету да заредим од домаћина до домаћина и молим за сламу. Уместо сламе прострећу сено – сврха је иста. Ваљда ми неће бити проблем испод снежног покривача да наберем сасушене траве.

Разгртао сам снег рукама и чупао најдуже суве влати. Трава је својом бојом и стабљикама подсећала на сламу.

Одхукнуо сам задовољно. Са бадњаком у једној руци и сламом у другој, запутио сам се кући. Биће то ипак Бадње вече као у старим причама.

Штета што је Лука сувише мали да би се моје жртве сећао кад порасте.

 

КРАЈ

© 2015, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Неверник и бадњак" објављена је у књизи "Најкраће приче 2023", Библиотека "Савремена књижевност", књига 491, Алма, Београд, 2024, стр. 62-63

 

Томбола нежна

 

„Tombe la neige“ (томб ла неж – пада снег), певао је на француском белгијско-италијански певач, Салваторе Адамо, а ми то клинци чули, боље рећи „преводили“ у једино што нам имало смисла, „томбола нежна“, јер очеви су нам се у кафанама и адаптираним салама месних заједница цело поподне и до навече коцкали једином у то време од државе дозвољеном коцком – томболом (не рачунајући лото, спортску прогнозу и куповину лозова), док је кроз отворена врата, да привуче што више лаковерних (свака држава живи од лаковерних, углавном), допирао озвучењем појачан глас објављивача извучених бројева. Како нам оно „неж“ ништа није значило, њега смо преводили са „нежна“, да би се слагало по роду са томболом (нисмо ми још били мучени у школама граматиком – то нам је напросто матерњи језик налагао да слажемо па и мени сада). Тако испаде „томбола нежна“. Па и данас, после толико година од детињства, не могу а да Адама не чујем како плаче: „томбола нежна“.

„Томбола нежна“. Први снег ове године! Призор, са слика очаравајући. Још више кад гледаш кроз задихтован прозор како пада, док ти иза леђа у кући пуцкета весела ватрица. Напољу хладно, завија северац, развејава пале пахуље, лепи их по прозору, а ти то не осећаш, теби у души топло, милина нека кроз тебе струји, „томбола нежна“ као у песми.

Али кад си у ауту, а снег се не шали него хвата залет без узимања ваздуха и све сулудије распрскава по шофершајбни измет невидљивих птица са небеса… То већ није „томбола нежна“. Томбола можда, али нежна нимало.

Враћамо се из града у наш вилајет на планини. „Томбола нежна“ се не шали. Пахуље све крупније. Брисачи још мало па ће почети да их слажу са леве и десне стране шофершајбне и да их лупају по белој задњици ко неваљало дериште… Џаба га брисачи лупају. Неваљало небеско, бело дете, не плаче, не плаче из ината, него му, у инат нама који смо у ауту, инат све бујнији – сад нас већ одозго бомбардује големим бабиним јарцима. Кваси најпре њима асфалт, а на мој ужас, ево га, све више покрива средњу траку пута (оних са стране нема, штедели путари). Дебела завеса бабиних јарчева осветљених фаровима већ ме доведи дотле да, ко моја ташта, хватам себе како дувам кроз шофершајбну, не би ли мој дув кроз завесу пут прокрчио, макар нешто испред да видим… И о овоме онај пева?! То ли му је та нежна томбола?!

Ево га! сад пакује по путу један преко другог јарце у непрегледан тепих, најпре у водом натопљену вату, а онда тепих прекрива белином – да те завара да помислиш да испод није вода… Ђавола нежна томбола!

Враћамо се аутом из Крушевца. Вијуга пут уз брдо, косину уврће и истеже, а светла вилајета нашег јоште нема. Одавно прођосмо Радманово. Прође и она склепотина за продају меда и разних „здравих“ производа сељачким рукама зготовљених, на којој пише, „Код пилота“. Нежна томбола, мајке ти?! Два километра са непрестано упаљеним упозорењем на проклизавање и а-бе-ес-ом који, као да плугом оре камење? Баш нежна, нема шта!

Кола миле, брзина друга. А-бе-ес полудео – не гаси се. Забада у асфалт, чини се, челичне куке кроз онај сантиметар белине поврх два-три сантиметра натопљене вате. Мокри ми се. Још и то! Јебʼла вас нежно та томбола! Кад следећи пут будем чуо ту тужбалицу, почећу да урлам не бих ли је својим гласом надјачао само да је не чујем!

На путу нигде никог већ поодавна. Нема другог лудака који по овом кијамету вози. Само чекам кад више ни а-бе-ес неће помоћи. А ми високо у планини.

Кола се заносе у кривинама. Плуг а-бе-ес-а поскакује – испод вате верујем варнице севају упркос води. Наизглед сам хладан као шприцер – да не уплашим госпу. Она, ко да је возим санкама, ко да то аутом клизим по ливади – ништа не примећује! Светли јој екран мобилног, буљи у њега, нешто преврће, типка поруке. У грудима и стомаку ми се све стегло, бубње ми слепоочнице: ем ме јарци нервирају, ем ме та светла са њеног сокоћала која хватам крајичком ока додатно луде и притисак ми дижу. Цупкам у седишту, стежем бутине, грчим прсте у ципелама – што да се смирим, да ме не нервирају светла мобилног и госпа која ван мобилног ништа не примећује, што да заварам бешику како се и моје гаће не би претвориле у натопљени памук и жмрћкањем придружиле вати под точковима.

У ствари, искрено, чувам се да не покажем госпи колико је страшно то што ми је страшно. Боље што ништа не примећује. Женски страх је паралишући. Има двоструки удар. Први удар њих жене доводи у оно стање кад се од комарца види магарац. Уместо бабиних јарчева видела би лавину која се обрушава на нас, а мокрина вате по којој газе точкови наличила би јој да нам је ауто улетео у реку. Чекићање а-бе-ес-а тек би је докосурило: била би убеђена да нам се то у најмању руку откачио ауспух па тандрче по друму (ако се то већ нису точкови одшрафили и само што нису отпали па они тандрчу). Други удар је повратни удар који би мене лупио. Женска паника је једина паника која се не зауставља на њима, већ као најопакија зараза скаче на све око њих, а најпре на мужеве. Заправо, не знаш да ли те то више звекне по глави женина паника (пошто, по женској дефиницији, ти у глави немаш ништа – паника у њој нађе резонантну кутију па, лупајући у празнини твоје шупљине од зида до зида, још више се од јеке празнине препадне, сама себи друкне панику), или ти је од тога што је њу ухватила паника, а тебе то нервира па до те мере побесниш да би самог себе изуједао од муке. Јесте ли видели некад на аутопуту да поред вас пројуре са двеста на сат нека кола која баш и нису бесна? Знајте да је у њима помахнитали муж кога је жена довела у стање из кога су му само два лека: да гас нагази до даске, или њу да прегази, али пошто га је мама васпитала да се женска деца не газе (ногама), бира прву, витешкију солуцију.

И тако, штитећи жену а посредно себе, дошкргута ме мој а-бе-ес до жутих светала испред нашег вилајета. Од проклетих бабиних јарчева га не препознах (властито насеље не препознах!). Тек кад га, орући предњим точковима друм, а задњим по натопљеној вати играјући ситну преперевку прођох, препознадох га по јелама око паркинга. Срећом никог не би на друму па успех оштро да смотам, припомогнут проклизавањем задњег дела (баш онако како сам научио из емисије за возаче, „САТ“, на ТВ-у). Уђох на помоћни друм узаног паркинга нашег царства одозгоре, уместо одоздоле где се улази. Срећом схватих на време да је то наш паркинг, иначе бих возио све до Брзећа.

Моја ти госпа диже главу са мобилног тек кад ми се у том вештом окрету занеше кола и кад је лупила главом у стакло. „Шта, већ смо стигли?!“ Тек тада виде колико је снег нападао.

Остало ми је још само да ауто некако упаркирам забадајући га у гране јела, од нападалог мокрог снега погнуле по путу. Треба места за пролаз направити још неком ако је луд као ја. Још увек не могу да се опасуљим да снег на планини на крају новембра може да те изненади! А само смо на деветсто тридесет метара надморске висине! Ха! Нек се снег надаље нежни и коцка на томболи, али кад ми нисмо на путу.

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Трагови  

Коначно, тачно после месеца дана, сунце се поново пробило кроз крошње дрвећа на врху брда и додирнуло нам дворе. Изашли смо из поларног круга таме и поново ушли у поларни круг хладноће. Знало се то по ноћи, кад су наједном заблистале звезде и дукат од белог злата запловио небом. Јутро је освануло са минус једанаест на нашем прозору, што је значило да га је било најмање минус тринаест у воћњаку, а доле крај потока вероватно и ниже.

Месец дана овде све утоне у зимски, мрачни сан, ледном језом окован. Пркосе му једино воћке танких грана – кроз њих снег само провеје и залуда покушава да се за нешто ухвати – само се у ракљама задржава. Те среће нису борови и јеле и остало горостасно биље: гране им се свиле до тла, притиснуте снегом ничице, срастају са земљом. Није ни остало дрвеће боље среће: пуцају им гране под тешким, вишедневним теретом, ломе се, крше са висина, заривају у белину и из ње само изврнутим крацима стрче – црне се до новог вејања, или чекају отопљење да прилегну.

Зато срце толико игра када сунашцу успе да крошње на брду разгрне и по нашој тераси излије светлину. Дрхти ти све у грудима од погледа на тај грањем преплетени сјај. Не требају ти крила да полетиш: твоји унутрашњи лептирићи на све стране прхте, дрхте грлом, дамарају, успињу ти се до лица, навлаче му осмех, милину, вриснуо би од живота. Једва чекам дан кад ће се сунце подићи толико да нам и у собу бане.

~ ~ ~

Три дана је пре тога вејало као лудо, а онда је треће ноћи престало. Снег је био дубок до колена. Вече без ветра. Мир бескрајни, без звука, чак се ни шкрипа снега под ногама не чује: толико је нападао да шкрип обуће потпуно пригушује. Да није шума планинског потока подно нашег воћњака, била би то права нирвана. А и овако је.

Жуто улично светло све обасјава. Као у сан да смо утонули. Држимо се за руке док корачамо, па застанемо и, занети, несвесно се прибијамо једно уз друго и ко зна колико пута до краја стазе загрлимо, стегнемо, стегнемо и љубимо једно другом усне, не хајући што нам се на хладноћи после пољубаца мрзну. Бајка. Ушетали смо у бајку.

~ ~ ~

Враћамо се према светлу. Пребацам руку преко њеног рамена, а она ме својом обухватила око паса. Стишћем је под навалом среће: да је маче коскице би јој од грцаја моје драгости попуцале. Она се од мог стиска топи, користи руку којом ме је обмотала да се уз мене још чвршће привије. Одједном као да сам у Пецкој улици пре тридесет и три године. Исто су се овако одозго жутела светла: наша прва зима од кад смо се уселили у тек завршену кућу. Исто је била нирвана, бескрајна тишина. Снег је нечујно вејао. Велике као перје пахуље лелујају пре него што се спусте на земљу или нама на лице. Ни дашка ветра. Ни аутомобила на улицама. Само ми с руком у руци. Не идемо никуда. С циљем корачамо без циља. Млади, тек узети. Најлепша ноћ наше заједничке младости.

Подсећам је на то вече и кажем да сам пресрећан што ме овај призор сада, без обзира што не веје, враћа у ту нашу прву, брачну, снежну шетњу. Она обично, кад будим успомене, дода неку своју, прокоментарише, убаци фрагмент свог сећања, или преправља моја; зачудо, сада ћути. Не сећаш се, питам, затечен. Зар женско које зна да ти понови сваки делић заједничког живота, пријатног или непријатног свеједно, чак и онога што је оног дана кад те упознала сањала, сад таквог нечега да се не сећа?! Зар се не сећаш како смо били навукли преко очију капуљаче наших трокараца и како нам је било топло као да није била зима – ја упоран, навалио, на силу бих да јој сећање вратим. Она ћути. Значи заиста се не сећа па не одговара да ме не повреди? Преврћем све своје несташлуке тих дана у свести и покушавам бар једног да се сетим, јер само због тога ако је тај дан пребрисала. Нема несташлука. Или се моја савест уортачила са њеним пребрисавањем? А онда ми спасоносна мисао врати радост: жене све могу да забораве, али мушке несташлуке никада и до крај живота ти их набијају на нос. Значи, није било несташлука! И женама се дешава да понеко сећање забораве, једнако као што и мушкарцима њихова ветре.

Паде ми камен са срца. Поново је привукох к себи. Препричах јој сваки детаљ те незаборавне секвенце из филма свог сећања. Волео бих да се таквих још ко зна колико шетњи понови, ко зна колико истих оваквих вечери које на нашу прву сећају. Хоћемо ли и сутра овако да прошетамо, питам. Она клима главом и трепће својим црним окама које под светлом уличне лампе сјаје сјајније од звезда. Моје драге звездице. Снега никад нема кад је велики минус, знам, али бих волео да и сада, као онда пре тридесет и три године тихо веје, додајем. Поновићемо ово, је л' да, понављам досадно као досадно дете које своју мајку по стоти пут пита исту ствар. Биће сигурно и неко вече кад ће као онда лелујати пахуље и лепити нам се за зажарена лица.

~ ~ ~

Сутрадан сам кренуо у брда сам. Јутро је освануло са дебелим минусом. Али је зато дан био прозрачан. Ваљда се и ветар смрзао од толиког мраза: целог дана није пирнуо, ни највишу грану није зањихао. Док сам забадао ноге у снег сунце ми је грејало леђа, а напред нос цурео од хладноће. Моја драга није пошла –  маце не воле велики мраз – остала је да се греје уз топлу пећку. И боље што није: вратила би се после три корака. Ни мени се није ишло по толиком мразу, али ми је дала подстрек сама помисао да би ми се, када будемо ишли заједно, већ код трећег корака од дубоког снега заморила. Морам да јој прокрчим пут кроз снег и следећег дана поново, по истим стопама да га утабам како не би пропадала, којом несрећом искривила ногу, или се прострла колико је дуга, а после бих ја био крив што сам је натерао да крене, плус што би јој булдожер требао да је из снега вади па бих и за то био крив. Смејем се без осмеха замишљајући ту сцену и грабим уз косину. Пружам краће кораке него што их иначе пружам, јер је моја драга малена, кораци су јој као девојчице, кратки. Скраћујем корак још више како стрмина расте, а кад се смањује пружам их за пола њених стопала дуже. Извлачим ноге из смета и спуштам их вертикално одозго, а онда рупама ивице брижљиво заравњујем да јој снег не би у гојзерице упадао кад их буде из мојих стопа вадила. Дугогодишње планинарско искуство. Али кад су жене у питању узалудно. Оне и најбрижнијим прегнућима нађу ману.

~ ~ ~

Изађох на прву зараван. Преда мном бескрајна белина. Ни назнака да се ико овуда скоро пео. Само ту и тамо заравњени сметови, заобљене ивице насутог снега дуж полеглог жбуња и у снег загњурене гране трнове ружице и другог гранатог растиња. Од мраза шипурци попримили гњилу боју, а непоједене трњине се црне исушене ветром. Идем до стене за арлаукање. Синчић братанице моје мале и ја тако смо назвали стену на коју сам га научио да се вере, а кад се попне, као Тарзан одозго да арлауче. Послаћу му њену фотографију.

Иза стене једва се назиру трагови неке живуљке. Овуда је протрчала кад је снег већ јењавао. Заравнио их ветар. Први знаци живота у белој пустињи. Свака зверка воли за собом да остави траг по коме ће је потомци следити и памтити. Улаже свој напор да би њима сутра било лакше ходање и успињање.

Никад нисам волео да идем путем по коме је неко већ корачао. Бирам стазе без отисака, без трагова, да моји буду први, да се виде, да се људи чуде и диве. Кад за собом не остављамо траг, као да нисмо живели. Живи смо једино ако нас по траговима следе. Лакше је ићи кад ти неко утаба стазу. Не мучиш се да је пртиш. Уместо тога нађи задовољство у проширивању утабаних. Пусти лудама као што сам ја нека нове прте.

Хиљаду стаза да је испред мене, ја ћу ићи између њих. А кад нема ни једне, као сада што их нема, крчићу их за оног кога волим. За највољеније се крче најлепше стазе. Ма колико снег био дубок, ма колико било хладно, осећање среће што ти се вољено биће неће мучити, довољно је да планине прегазим.

~ ~ ~

Моје вољено биће ни следећег дана није пошло. Остала је да кува пасуљ. Не може сад забога да прекине кад је почела. Шта ли ће следећег дана смислити већ се питам. Нема везе. Бар ћу стазу боље да јој утабам. Газим зато по отисцима својих пета јер се побојах да ће јој и мој скраћени корак бити предугачак, па ће морати да се истеже и с напором укорачује у моје угажаје. У повратку сам се јуче по истим стопама враћао, а и данас ћу, да буду што угаженије и мање оштрих ивица. Бринем ја за своју драгу и кад она мисли да не бринем.

~ ~ ~

На врху пропланка нови трагови звериња: дебеле шапе сеоских паса пуштених са ланца (не верујем да су вукови – вукови силазе до ових висина једино кад оштре зиме предуго трају), а ту су и ситне, скакућуће, зечје, и кратке, лисичје, што личе на мачје. Једино птичјих нема: за њих је још превише мразно да по снегу тропрсте утискују. На овој висини нема трагова ни веверица, још мање пухова, а ни мишеви се још нису из рупа својих кроз снег пробили (мада их, заједничке маце нашег насеља, испод снега лако проналазе: свуда око насеља преораном земљом и лишћем снег офарбаше).

~ ~ ~

Трећи дан је једнако сунчан, али за разлику од прва два, први гвир сунца изнад брда пробудио је ветар. Како је дан одмицао све више се појачавао.

Моја драга стала да се облачи за шетњу. Од жена ме одавна више ништа не чуди. Кад се мушкарцу хоће, њима се неће, а кад њему ни до чега није, њима се баш тад хоће. Хтео не хтео морадох и по ветру у шетњу.

Под ногама већ гацаво док не стигосмо до успона уз брдо. Овде моју малену чека стаза већ спремна: трагови моји за њу у претходна два дана утабани. Наравно, нашла им је ману, за разлику од ветра који јој не смета. Кад се зајапури скине капу да расхлади главу, а кад ветар јаче дуне навлачи је преко ушију.

Дођосмо горе и до стене за арлаукање. Да није моја љубљена престала да гунђа, скочио бих на стену и, мајмуна, не Тарзана одозго изигравао. Около се све шарени од трагова: толико их је да више и не знам чији су – све један преко другог, укрштају се, мотају, преплићу са мојима од јуче. Види се да су ми и стопе њушили, ту и тамо се и попишкили. Псећа сорта! Неваљалци неопевани! Откуд им само толико пише да сваки жбун прскају. Да, пиша су њихови трагови. Свако има свој начин како трагове оставља и постојање обележава. Неки трагови трају, други не, неки миришу, а неки смрде. Путеви постања и трајања су разнолики. Моји су трагови написане речи. Пртим их и за себе и за своју љубљену. И за своје читаоце. Такве трагове пролеће не топи. За разлику од оних у снегу. Док се будемо вратили, подно брда ће увелико ојужити. Колико ће се дуго наши трагови на брду задржати, знаћемо кад се будемо поново пели.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Не нисам те заборавио

Не нисам те заборавио
мачје оке црне
поглед туге
трепавице дуге
узалуд крију
плам
 
Не нисам те заборавио
јер први снег веје
видим
ветар поново детињи
шал из недра краде
да се њиме хлади
од тебе врело му је
 
Не нисам те заборавио
сеница ме сети
по симсу заскакута
криви главу дрско
у лице ми се смеје
што дршћем од хладноће
а ко ветру врело ми је
 
Не нисам те заборавио
истрчалу без капута
језиком снег да лизнеш
и дете и жена
ни дете ни жена
кугла ужарена
овај лед не би одледила
врели
 
Не нисам те заборавио
док у мени крика има
не могу стати
за собом
за тобом се освртати
ни кораке одбројати
колико ме од тебе деле
и ка теби воде
истовремено
 
 
© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је седма песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом).