Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

 

Ђурђевак

Више никад код ње да одем нећу, никад, заправо ни тад – чак ни на погреб!

Голуб у грудима гугуче. Идем и цупкам, букет стишћем. Ђурђевак се разбехарио у мојој руци, мирише. Више летим него што ходам. Кликћем. Где прођем – река, опојна срећа, што од мене, што од цвећа. Поскакује клинац који клинац није. Пролеће у руци мирише. Све око мене мирише. Одзвањају кораци. Трчим, трчим! Кад кликћеш, није лепо кликтати сам, најпролећније је кликтати са неким кога осећаш да ти припада.

Капија, поплочана стаза, басамаци. Дрхтај у грудима. Притискам кваку. Закључана врата. Притискам поново. Зелене завесе на прозорима. Немогуће! Знала је да ћу доћи!

Опет звоне кораци. Тротоар. Део супе у мом грлу. Зелене завесе ми пред очима. У мени плач. Идем, а као да не идем. Кораци ми тешки, груди ми тешке. Цвеће да бацим? Гледам у земљу, не смем у небо, пашћу. Стежем зубе. Букет да изгазим смерно па ни зелено, ни бело, ни мирис, ни лепо, само каша? Нећу. Дижем главу, очај је диже. Кораци јече.

Поглед ми звера. Лепоту тражим, девојку осмех. Кораци звече. Најлепшу иштем, девојку за пример. Кораци звоне. Цвеће да јој пружим. Корачам по тротоару, ван тротоара, по трави, па по расквашеној земљи, хладом дрвореда ватру да стишам.

Опет сам на тротоару. Одјеци звонки, одјеци мукли. Расхлађена ми је глава, не и душа. Настављам. Одлука иста. Узалуд. Најлепше нема, све ругобе ходе.

Стара мисао. Букета да се отарасим.

Цвеће се не да. Зрачи, да ли белином више, да ли мирисом страсти. Све би да чини само да га не бацим. Пролеће је у мојој руци на муци, мирише.

Прешао сам улицу. Стаза ме води до зграде. Испред улаза степенице. Лифт шкрипи. Излазим. Опет једна врата. Не она. Друга. Друга жена. Ecce femina! Радост јој на лицу. Руке ми стеже. Срећа се не скрива. Цвеће блиста, пролеће блиста. Букет на њеном крилу. Мирише. Мирис нас опија. Све је јачи. Смех и срећа. Пупољ. Стан се пуни дахом неизмерног.

Кад кликћеш, није лепо кликтати сам, најпролећније је кликтати са неким, са оним кога осећаш блиско, макар на тренутак, макар и само тада када ти је кликтају потребан. Године нису важне.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Ђурђевак" је објављена у часопису за културу и уметност, "Неказано", бр. 14, Међународно удружење књижевних штваралаца и умјетника „Неказано”, Бар, новембар 2024, стр. 93-94

 

У карантину короне

  

Моја жена устаје пре мене. Није ме ни овог јутра изненадила. Пробудио сам се у неко доба после ње. Чујем из дневне собе дахтање (да нисмо у карантину због короне свашта бих помислио). Устанем, гвирнем кроз врата, а оно, она: укључила телевизор, на телевизору Јутјуб, а на Јутјубу „Fitness Blender“, наравно без тона, јер моја жена и серије гледа без тона – да ме не буди. Дахће моја жена, преврће се по татамију, диже једну, диже другу ногу, диже обе (бог те, значи може!). Лево од ње отворен широм прозор, напољу јутарње (лажем, рано подневно) сунце, а у његовим косим зрацима роји се прашина, длачице, капљице аеросола. Да л' ми то тај лебдећи рој улете у нос, или шта ми већ улете, тек, у једном тренутку кинух једном, па онда опет. Кинух и трећи пут. Кад кинеш једном неко мисли на тебе, кад кинеш двапут, неко те воли, али кад кинеш и трећи пут...

Намах се презнојих. Шта ако није кијавица?!

KRAJ

© 2020, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "У карантину короне" објављена је у књизи најкраћих прича "Жена, пас и ја", Алма, Београд, октобар 2024, стр. 95.

 Илустровано уз помоћ Dall E 3

Срећа

 
Ко бродић из буре кад стигне до луке
Срећа оном дође ко срећу не јури
Па и момак бајан још бајнијој цури
Око струка сасвим обмотао руке
 
Више нема вала ни пучине црне
На обали цвеће и мириси смерни
Заклињу се свецем да ће бити верни
Од грмена мацан и срдашце срне
 
Дете наше плаво опстало је жена
Прсе јој се стрине и шмрцају тетке
У звезде је кују док убиру цветке
Да их момак сплете око врата њена
 
И већ виде оне, чаробнице старе
Чедо ће још плавље угледати дана
Луткица ко вила и лутак без мана
Трбушчић се пупи, окице се жаре
 
Срећа оном дође ко срећу не јури
Од вајкада било, а вала и биће
Ко другога љуби, том једино свиће
Брод сам укотвио, измакао бури

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Изворник 14", издаавач: "Књижевног клуба 21", Смедеревска паланка. Уредник књиге: Љиљана Милосављевић. Септембар 2024., стр. 25.

 

Песму илустровао Бранимир Перић

Ходање по жици

Над понором жица а на жици ја
Шта ће се збити стрепи ли ко
Понор видим, са друге стране не
Чика ли ико ход мој
Пружа ли ми изазов
Или то саму себе чикам ја
Грла промуклог од чекања

Зашто сам горе
Кога кушам
Себе или ледене жице клиз
Стварно чији је изазов то

Не гледај птицу, не слушај њен зов
Птице су само да ти мисли скрену
Не гледај понор
Лаж о даљини крије он

Прати ли ме ико
Стрепи ли уместо мене моју бол
Шта побогу над понором тражим тим
Да га пређем очију скритих
Или храброшћу својом прикријем лет
Плаши ли ме више самоход
Или незнање о амбису том

Питања
Питања
Питања су варалице
Жица је струна
Варалица удицу крије

По равном да је разапета жица
Другом бих махала уместо себи
И да паднем
Руке би ми те блажиле пад
До наспрамног краја песма би била
Не као сада јаука пој

Смелости где си
Страх ми од тебе остао само
Храбрости бар делић ми врати
Да наставим над понором самоход
Или пре хода још на равном
Нечијим рукама да се дам

Страх ме је страха
Над понором жица зна пући
А на равном се под жицом измаћи тло

Буди се!

© 2023 Бранимир Перић

Песма може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање ове песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је једанаеста песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом).

Песма је објављена у књизи песама Бранимира Перића, "Нестанак струје", КК21, Смедеревска Паланка и Suza Dream, Брзеће, 2024.

Обневидео од мисли

 

Обневидео од мисли

Обневидео од мисли опседнут тобом

Жудња за жудњом разара ми чула

Док зарањаш у вале моје боли

Плаву заставу увис дижеш

Желим те жудњом коју поток ствара

До ушћа ломећи бедра камена

Заливам немоћ шкргутом врелим

Као пастув у зору пушим се сав

Играш се ти струнама моје жудње

Препреден поглед у очима сненим

А ја те волим као жену сваку

Не као ону коју срце жели

 
 
©  Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у зборнику „Синђелићеве чегарске ватре 33“, Књига 33, Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш, Ниш, мај 2023, стр. 164. Песма је изабран за објављивање на 33. Међународном песничком конкурсу Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш. Промоција Зборника је одржана 31. маја на Чегру у оквиру прославе "Синђелићеве чегарске ватре". Песму је песник читао на прослави.

 

Не нисам те заборавио

Не нисам те заборавио
мачје оке црне
поглед туге
трепавице дуге
узалуд крију
плам
 
Не нисам те заборавио
јер први снег веје
видим
ветар поново детињи
шал из недра краде
да се њиме хлади
од тебе врело му је
 
Не нисам те заборавио
сеница ме сети
по симсу заскакута
криви главу дрско
у лице ми се смеје
што дршћем од хладноће
а ко ветру врело ми је
 
Не нисам те заборавио
истрчалу без капута
језиком снег да лизнеш
и дете и жена
ни дете ни жена
кугла ужарена
овај лед не би одледила
врели
 
Не нисам те заборавио
док у мени крика има
не могу стати
за собом
за тобом се освртати
ни кораке одбројати
колико ме од тебе деле
и ка теби воде
истовремено
 
 
© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је седма песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом).