Ђурђевак

Више никад код ње да одем нећу, никад, заправо ни тад – чак ни на погреб!

Голуб у грудима гугуче. Идем и цупкам, букет стишћем. Ђурђевак се разбехарио у мојој руци, мирише. Више летим него што ходам. Кликћем. Где прођем – река, опојна срећа, што од мене, што од цвећа. Поскакује клинац који клинац није. Пролеће у руци мирише. Све око мене мирише. Одзвањају кораци. Трчим, трчим! Кад кликћеш, није лепо кликтати сам, најпролећније је кликтати са неким кога осећаш да ти припада.

Капија, поплочана стаза, басамаци. Дрхтај у грудима. Притискам кваку. Закључана врата. Притискам поново. Зелене завесе на прозорима. Немогуће! Знала је да ћу доћи!

Опет звоне кораци. Тротоар. Део супе у мом грлу. Зелене завесе ми пред очима. У мени плач. Идем, а као да не идем. Кораци ми тешки, груди ми тешке. Цвеће да бацим? Гледам у земљу, не смем у небо, пашћу. Стежем зубе. Букет да изгазим смерно па ни зелено, ни бело, ни мирис, ни лепо, само каша? Нећу. Дижем главу, очај је диже. Кораци јече.

Поглед ми звера. Лепоту тражим, девојку осмех. Кораци звече. Најлепшу иштем, девојку за пример. Кораци звоне. Цвеће да јој пружим. Корачам по тротоару, ван тротоара, по трави, па по расквашеној земљи, хладом дрвореда ватру да стишам.

Опет сам на тротоару. Одјеци звонки, одјеци мукли. Расхлађена ми је глава, не и душа. Настављам. Одлука иста. Узалуд. Најлепше нема, све ругобе ходе.

Стара мисао. Букета да се отарасим.

Цвеће се не да. Зрачи, да ли белином више, да ли мирисом страсти. Све би да чини само да га не бацим. Пролеће је у мојој руци на муци, мирише.

Прешао сам улицу. Стаза ме води до зграде. Испред улаза степенице. Лифт шкрипи. Излазим. Опет једна врата. Не она. Друга. Друга жена. Ecce femina! Радост јој на лицу. Руке ми стеже. Срећа се не скрива. Цвеће блиста, пролеће блиста. Букет на њеном крилу. Мирише. Мирис нас опија. Све је јачи. Смех и срећа. Пупољ. Стан се пуни дахом неизмерног.

Кад кликћеш, није лепо кликтати сам, најпролећније је кликтати са неким, са оним кога осећаш блиско, макар на тренутак, макар и само тада када ти је кликтају потребан. Године нису важне.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Ђурђевак" је објављена у часопису за културу и уметност, "Неказано", бр. 14, Међународно удружење књижевних штваралаца и умјетника „Неказано”, Бар, новембар 2024, стр. 93-94