Умирем полако

Умирем полако,
гаснем као сутон, истрошени дан,
као свеће догорело влакно,
дим сам у стању још само да дам.
На згаришту ватре пламен,
остављен да дрхти и за огњем сања
и пепео што се развејава,
једва да то сећа на негдањи сан.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ветру сличан кад кроз гране свирне,
кад се из даљине снажно,
сав у ненад
и кроз сулуд сручи.
У немиру нико
и пространству свико,
грањем спутан албатрос Бодлера
узалудан пушта крик.
Немоћ је та у коју се цури
чим бескрају угледа се крај.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ја у коме сви горостаса виде,
недостиж далеки и пркоса хрид,
подивљале снаге набујалу реку,
пред собом што ваља и добра и зла,
оног који уме и све му се може,
усправнога хода,
мржњом и љубављу распаљени бик.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
уверен да боље је тако,
да не трнем брзо, другом да је лако,
бар тугама бескрајно да светим се себи
ту подвалу правим.
У сутон позни кад избледе сени
све постаје страшно.
У том светлу само да ме виде људи.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
а нико испод да гвирнуо није
и нико праву истину да зна,
да душа ми крхка паукова мрена,
склона чак и дашку да се дâ.
Пружати нежност
у њој још тиња,
све друго,
невиност детињства и љубави дах,
умиру полако.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца текста и постављање линка на овај блог одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књиизи песама Бранимира Перића, "Нестанак струје - горке песме", КК21, Смедеревска Паланка и Suza Dream, Брзеће Копаоник, децембар 2024. стр. 69-70.

Песма је објављена пре тога у часопису "Сребрни вијенац", година IV, број X, СПКД Просвјета, Сребреница, децембар 2024, стр. 20-21