Писмо мајци ми није дало ноћу да спавам

Ко је отворио извор суза?

Још га не могу зауставити...

Ко ће загрејати болне груди,

Ко ће поделити дубоку њихову бол?

Никоме нећу рећи,

Сакрићу сузе од свих.

Ти –  нећеш их никад видети!

Без тебе сам тако сама...

Ето –  север ти је покрио гроб...

Моја чежња лети тамо!

А мене живот као суви лист разбацује

Около и не престаје да се руга – –

Лежим без сна у хладној зимској ноћи,

Ти спаваш... Мама! Ти спаваш...

Звезде трепере... гасе се... трне њихов сјај...

Видиш ли моју љубав? 

Спаваш... Мама, зар ти није хладно?

Какви језиви снежни кревети!

Отопићу бели снег љубављу,

Немој ми рећи, мама, да прекасно је!

Дозволи да ти се привијем уз груди,

Да љубим вољене очи...

Спаваш ли?.. Какав бесконачан сан!

Ко ће ти рећи шта ми је у срцу? – –

Дувај још јаче, оштри ветре,

Осуши сузе – ледом!

Толико сам плакала и толико патила с тобом,

Нико није знао колико је болно – –

Ко ће зауставити тај извор чађи?

Ко ће овде утешити сироче срце?

Ветрови милују –  цепају ми груди,

Браћа и пријатељи сви пате...

Лакрима

Из књиге „Жеђ“ литванске песникиње, монахиње Марије Катилиуте Лакриме, Виљнус, 01.03.1963.

Са литванског, компарацијом превода са других језика, препевао Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена преводиоца и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.