Четрнаестог овог месеца у алманаху
У петак, четвртог августа, 2023. десило се књижевно
вече у кафанчету „Бети Форд“ у Скадарлији, илити што би се у нас помодно рекло:
у арт-кафеу „Бети Форд“ (да чудног ли имена за нас у Србадији). Но, нобл је
нобл, странско лепше звучи него да се нашки каже Белослава Бети Фијакерић или
Чезић, или не дај боже Таљигић (мада би ово последње и имало смисла, с обзиром
да вуче на ону чувену Талију, грчку музу, заштитницу комедије и идиличне
песме); одувек смо се додворавали странцима. Немојте само вештачку интелигенцију
да питате зашто се тако зове. Одговориће вам као и мени да је то „ироничан
назив по имену некадашње прве даме Америка, Бети Форд, која је била позната по
свом активизму и борби против зависности од алкохола и дрога“. Замисли, Бети
Форд која се лечила од алкохола и таблета по престанку мандата прве даме да је
симбол борбе против алкохолизма и то у Србији где је ракија национално
понос-пиће, а крчмарице вино точе! Мада, руку на срце, немам ништа против што
се по тој првој дами Америкe ова арт-биртија и галерија
зове, јер Бети Форд је била са америчког становишта потпуно ишчашена (у оно
време). Била је
природна, нормална особа, некако се понашала нашки, отворена срца – што на ум
то на друм. Боље у сваком случају тако зове него да се зове по некој нашој
извиканој и надуваној, некој силиконки, естрадној „умјетници“ или
исфабрикованој, да не кажем „дипломираној“, које „харају“ данашњом књижевном и
уметничком сценом Србије, а нису ни под прозор да прођу цурама што ове вечери у
18:30, у мемљивом дворишту под липом баште „Бети Форд“ (Зетска 2) дођоше и
својим блиставим и умним стиховима се огласише.
Елем у том „Бети Форд“ уметничком-кафанчету бејах и ја
тог четвртог августа са госпом ми, али не пих ни ракију ни вино, него се
напијах младости на књижевној вечери која је била уприличена у част излажења
„Међаша 1“ првог алманаха поезије у издању Удружења независних писаца Србије.
Зашто кажем да се напијах младости? Зато што су, сем нас два-три метузалема, дошли
да чују поете само млади и то претежно цуре. Цуре су иначе најзаступљеније и у
Алманаху. Од 59 аутора, 38 не бријају браду, односно више од 64% су песникиње.
То није ни чудо, с обзиром да су данас скоро искључиво жене те које читају; логично
је онда да њихова, читањем омекшала душица, осети потребу да се и лирски
изрази, а још већу и другима своја осећања да исповеди (углавном нежна, топла –
она остала искалиће већ где треба и кад дође време за то).
„А од кума…“ у „Међашу 1“, на 72. страни, моја поема „Четрнаестог овог месеца“ – и то на читавих десет страна! Верујем да ју је уредник Алманаха, Иван Деспотовић, одабрао због квалитета, а не зато што му је недостајало десет страна текста да попуни књигу. Шалу на страну, стварно мислим да је песма „Четрнаестог овог месеца“ мајсторски и баш песнички добро одрађена и да би било „греота“, што рекао народ, да је и неки мушки, не само женска чељад не прочита. Одрецитовах присутним дамама (и понеком залуталом мушкарцу међу нама) прву страну од тих десет, уз пропратну беседу. На жалост, слику како зборим моја ми госпа од узбуђења не услика – сва се била напела да нешто не лупим (како већ умем кад ми инспирација надође). Зато молим, ако се десило да ме је неко од присутних ипак усликао, нек благоизволи послати ми на дар то своје сниматељско дело – знаћу да му се захвалим. А ви који пропустисте ово вече под липом (ваљда је оно изнад нас била липа, мада је горостасна), проверите да ли се само хвалишем или је песма „Четрнаестог овог месеца“ заиста хвале вредна.
Ово је линк на коме се да прочитати:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/08/blog-post_6.html.
КРАЈ
©2023 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и
објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1)
да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта
(2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и
објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање
овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
