Нона Марија се покајала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Сутрадан пошто се мајка породила са Едијем (Eddy), отац је морао на посао. За изостанак неколико дана узастопце, а не бити сам болестан, добијао се отказ. Мајка је остала сама са малом децом и тек рођеном бебом. Мени је било једанаест година, довољно да схватим колико је изнемогла. Тата је на време писао њеној мајци, нона Марији, послао јој био и телеграм, али она није дошла. Љута је била на оца. Избацио је био из куће кад му је рекла да је дете њеног сина син директора и да га зато не тера да јој гланца ципеле као што је мене свакодневно терала. Љутина је била јача од љубави према властитој кћери и мајчинског нагона да јој се нађе око порођаја.

Онако измучена вишедневним порођајем, мајка је устала из кревета и рекла ми да наложим ватру и ставим доста воде да се греје. Захватио сам неколико пута воду из цистерне и напунио судове које ми је рекла. Док се вода грејала, из спаваће собе сам изнео у двориште гомилу крвавих чаршава и другог рубља.

Замотана у неколико шалова мајка је почела прати. Прало се тада са даском. Даска се стави у корито, наслони се на стомак, а онда се рубље преко ребрасте површине даске сапуња и трља. Просто. Само што те после данима боле и крста и руке.

– Mama dame che mi lavo! Мама, дај да ја перем! – молио сам је.

На моје цвиљење одговарала је ћутањем. Прала је и плакала.

У неко доба чуо сам топот коњских копита. Погледао сам преко зида који је ограђивао наше двориште. Фијакер!

– Forsi xe la Nona! Можда је нона! – рекао сам с надом мајци.

Као да ме није чула. Није ни главу подигла. Прала је и даље са оно мало снаге што је још имала у себи. Једино што су јој сузе још јаче текле.

Фијакер је стао испред наше капије. Из њега је сишла нона. Била је обучена у тамно-сиву хаљину. Имала је и шеширић на глави.

Фијакериста је овога пута скинуо само један кофер. Исплатила га је и ушла у двориште. Кад је видела мајку како пере, потрчала је.

– Нинице, моја! – узвикнула је с мешавином прекора, саосећајности и покајања. Још ми и данас одзвањају у ушима те њене речи, једине две које је икад изговорила на хрватском. Од та три осећања смешаних у њеном узвику, не знам који је требало да буде искрен. Желим да верујем да су била сва три, јер ипак, родила је ту ћерку: мајка која роди не може да не осећа бригу за своје дете. А та њена ћерка је у том тренутку управо увијала један од чаршава и цедила га. Подигла је своје измучено и исплакано лице, подигла поглед према њој и једва чујним гласом рекла:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ако се не удаљите одаламићу вас овим да ћете одлетети тамо одакле сте дошли! Где сте били кад сам вас звала, кад сам вапила: „Мајко, дођите, помогните ми!“

Али нона није устукнула. Ухватила је чаршав, боком је почела да је гура и потискује од даске. Онако изнемогла, мајка није имала снагу да јој се одупре. Узео сам је за руку. Плачући заједно са њом, одвео сам је у собу и помогао јој да легне у кревет.

Нона Марија је напољу наставила да пере а ја сам се вратио и наставио да захватам и доносим воду.

Пре њеног доласка, због тога што мајка није могла сама, неколико дана нисам одлазио у школу. Оправдао сам то уверењем које је набавио отац, не знам ни од кога ни како.

Увече, кад се отац вратио с посла и угледао у кући нону, лице му је добило такав израз као да је видео авет.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Шта тражите овде? Где сте били док вас је ћерка звала?…“ – излио је из себе сву огорченост која му се накупила. Глас му је просто режао од љутине.

Кад је чула оца, а нарочито такав његов глас, мајка је устала и молила га да се смири.

Зачудо, овога пута, за разлику од претходних кад дигне нос, нона нити је шта рекла, нити је отишла да се закључа у моју собицу из које ме избаце док је овде.

Све се, срећом, завршило само на томе. Нона је остала, а тата се надаље трудио са њом да има што мање посла. Живот се полако враћао у нормалу. Изузев неколико пута кад сам стизао из школе. Мада, кад је нона у питању, и то је била „нормала“. Почевши од капије до улазних врата затицао сам „постројено“ неопрано посуђе: тањир, кашике, кутлачу, шерпу, виљушке, лонац, итд. Не могу да тврдим да је „постројавање“ било баш тим редом, али знало се да сам ја тај који је морао све то да покупи, однесе у судоперу и опере. Мајка се још опорављала од порођаја па смо је сви у кући, колико год нам је то допуштала, штедели. Иако је нона била ту, наставио сам да обављам главнину кућних послова уместо мајке, као и пре нониног доласка, укључујући и прање судова. Нони није пало на памет да ме у нечему бар одмени.

То са „постројавањем“ прљавих судова, почело је да се дешава кад се мајка била довољно опоравила да је могла на дуже да борави ван куће. Најчешће кад је ишла у продавницу, или да набере нарамак суварака за шпорет, или суботом у Монфалкон да сачека оца како би у граду покуповали што им је потребно (тата је суботом примао плату; тад је радио до тринаест часова). За то време су са ноном у кући остајали трогодишња Естер, тек рођени Еди и, никако не могу да се сетим да ли и Егле, или је у то време била у санаторијуму. Дешавало би се то ко зна докле да се нисам пожалио родитељима. Онда је престало.

Нона се код нас задржала до иза Нове године. Од нас је отишла, као што је то увек чинила, мало у Горицу код сина, одатле се враћала возом за Трст, а од Трста бродом у Пулу. 

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча".

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 34-36.