Силом поштар или како сам постао штрајкбрехер

 

Хумореску илустровао Бранимир Перић

Силом поштар

или како сам постао штрајкбрехер

Овога пута нисам чуо драгог чика поштара под прозором како дозива: „Перићи! Пошта!“ Уместо његовог веселог гласа, зазврја ми кућевни телефон. „Овде управник поште, добар дан!“ Пресече ме преко пола. Да се чика поштару није нешто десило кад ме управник лично зове?! Никако да се отресем оних времена кад су нам из поште само тужне вести стизале. Телеграм нам је био најмрскија ствар коју ником нисмо желели. Ил' ти је неко близак „отпутовао“, или ти је стигао позив за војску. Како год обрнеш, оба су да ти се стегне грло. Срећом па телеграми изумреше. Тужне вести се сад на други начин саопштавају, осавременили смо се. Уместо да ти чика поштар на моторчету донесе телеграм, за оне најрођеније цимну те мобилним ближњи (ако их имаш, или даљњи, ако ближњих немаш); за оне који ти нису најрођенији бипну ти и ближњи и даљњи електронску поруку, а за оне који ти нису ништа, а на неки начин су ти значили ( „селебрити“ углавном), затрпају те огласима преко друштвених мрежа и пријатељи и непријатељи (у стара добра времена у те сврхе користиле су се бандере). Ето зато искључујем мобилни са мреже кад пођем да спавам. Нек умире ноћу коме се умире и нек је будан онај коме се не спава. Себично?

„Не није му се ништа десило,“ умирује ме управник. „Само је са осталим поштарима у штрајку. Ових дана коље за пастрму па није згодно онако масних руку да разноси писмиће. Штрајк му дош'о ко поручен. Није морао да узима слободне дане нити да отвара боловање. Двадесет девети новембар, традиционални свињокољ, само што није – десет дана горе доле не значе много (сем свињама). Биће чварака за све. Него, ако бисте били тако љубазни, упалите кола и дођете до поште да подигнете пошиљку – ево је код мене на столу, стигла је Постекспресом. И понесите триста динара за поштарину.“

Из Сокобање су ми још пре две недеље јавили да су ми послали пошиљку. Значи зато је путовала толико дуго! Штрајкују и сокобањске чике поштари. Мора да је пословодство Поште унајмило штрајкбрехере кад се и нама овде у планини докотрљао Постекспрес. Само су причекали да се накупи довољно писмића и пакета за овамо да што мање штрајкбрехера плате. Са овим штрајком који већ подоста траје није им лако. Није ни нашем управнику лако. Све сад мора сам: да је у пошти и да разноси писмиће истовремено. Дупликаторе наука још није измислила да сам себи буде близанац. Уосталом где си ти видео управника да ради. Не иде, брате. Разумем га потпуно. Зато упрегни оне којима су пошиљке упућене да раде уместо тебе (то јест уместо поштара који пастрми) – нема ти друге.

Хајте молим вас, шта сте ме одмах напали! Не кудим ја нашег управника. Душеван је то човек. Ето, понудио се да ми дотури ту пошиљку чак до бензинске пумпе на излазу из села да не морам до поште – да поделимо посао, вели, пумпа ти је таман на пола пута. Каже, са' ће му пауза (кућа му је прекопута пумпе), па кад већ иде на доручак (а доручкује код куће), толико може да ми учини. Фала ти, управниче, ки брату. Немо' ми се баш толико секираш. Кад већ палим кола за тај километар, упалићу их и за два до поште, само ти на миру једи, не д'о бог да те и трба заболи. Кад после доручка видиш да се нешто у пламену зауставља пред твоју пошту, знаћеш да сам стигао. Боље да теби изгори пошта, јер ако плане пумпа, будем ли са упаљеним колима, како си ми препоручио, отишао до ње по своју пошиљку – изгоре нам пола села.

Кола се ипак не пале тако лако. Сачеках један сат – толико сам рачунао да ће управнику бити довољно да поједе доручак што му је мама спремила – па одох до поште да донесем себи пошиљку.

„А, ти ли си тај штрајкбрехер!“ сачекаше ме испред поште два намргођена поштара (који не кољу свињу). Уплаших се сад стварно за своја кола. Мора да су гледали пренос преко ТикТока како њихове колеге из Београда разговарају са представницима Владе па се и они напалили – заврћу рукаве.

Срећом осмехнуше се. „Шта си се удроњ'о! Знамо да ни теби као пензионеру није лако. Ми чекали двадесет година да нам дође до грла, а ви, пензоси, шта ви чекате? Барем ви не мора да страхујете од штрајкбрехера! Нема тог штрајкбрехера који би за вашу цркавицу брехеровао.“

Стварно, имају људи право. Као пензионери нисмо ти ни за штрајковање. Али зато можемо да будемо штрајкбрехери, што се из приложеног види. Ко није уз власт нека топи маст. Замишљам нашег чика поштара, кад му буду причали за ово, како ће уз казан да се зноји. Све ми дође слатко (то јест слано) на његов ред.

КРАЈ

ПС: У пошиљци коју сам себи донесох нађох књигу „Зборник 4“ са награђеним и одабраним песмама и причама на четвртом међународном књижевном конкурсу удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање. И не само књигу. Уз књигу нађох и похвалу за награђену причу коју су ми у овој књизи објавили (додуше беше „лечка“ изгужвана, јер штрајкбрехери су штрајкбрехери због пара, не да би били пажљиви). Ако вам се чита проза (прича је кратка, чика Милентије, не брини! – овај ми чика Милентије баш утерао страх у кости), ево је на мом блогу. Кликните на линк испод и отвориће вам се.

БРАНИМИР ПЕРИЋ, онај који сам: Изгубили смо Шубару (branimirperic.blogspot.com)

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.