Перната змија

Постоји једна прича испричана давно

давно.

Како ли јој само успе да и у данашњици буде?

У старих Астека и Маја

и индијанских племена многих

бејаше божанство по имену Кетсалкоатл

божанство које није знало ко је

ни шта је

одакле долази ни куда иде

да ли је бог или је човек.

Нађоше само једног дана на обали утопљеника

више мртва него жива

брадатог

бела лица

и вриснуше у страху:

„Перната змија!“

Од тог трена ни сам не знајући зашто

да чудна ли бога

Кетсалкоатл

јер он то беше

поче да учи људе мудрости

да учи их лудости

чинећи добро и чинећи зло

бог и човек

бог добра и зла

и човек-бог у исто време.

А ко је, питање му на уснама било

ко је, питао се непрестано:

„Јесам ли ја неко?“

„Јесам ли овај који сам?“

а одговора нигде

а одговора нема.

Кад смо били деца

деда Раде нас учио много чему

како се игра лопова и жандара

колико се пута у ваздуху треба

нож да окрене док ка мети лети

правио нам лукове и стреле и лимене шиљке

праћке свакојаке, ракљице са жицом

прангије од ексера и старога кључа

што пуцају на палидрвца

учио нас како се лансирају конзерве

пљувањем карабита

змајеви од трске, папирне ракете

и стаклене бомбе од воде и креча...

Али живот као врисак траје

све је лепо док га има

па и некако док ехо главиња.

Више нисмо деца

сада смо ми они који децу уче

и све нам се чини ко да јуче беше

кад на обали спазисмо утопљеника.

„Перната змија!“, вриснусмо у страху

и поклонисмо себе пронађеном богу.

 

Кад је Кетсалкоатлу дошло време

да са овога света крене

затражи сплав да му створе људи

за јарбол везан без снаге

по олујном мору отплови у ноћ

сећање да сретне или обалу нову

на којој ће га поново наћи брадатог

бела лица

уз врисак.

 

Осећамо и сами да се и нама исто пише

бити божанство које не зна ко је

ни шта је

одакле долази ни куда иде

да ли је бог или је човек

бог добра и зла

и човек-бог у исто време.

 

Деда Раде је сваког дана пијан

више се не трезни.

Зашто се опија највећа је тајна

Брадат, бела лица

чекамо само да једног дана

крене са овога света у други свет

другу неку децу мудрости да учи.

Слушамо га како мрмља увек исто

непрестано:

„Јесам ли ја неко?“

„Јесам ли овај који сам?“

а одговора нема.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Светосавски зборник (biblio-knjazevac.org)

Похвалу жирија добио је БРАНИМИР ПЕРИЋ (Брзеће),

за паралелу између мита и садашњости.