Године 2010. некадашњи новинар крушевачког недељника „Победа“ и „Радија Крушевац“, Марија Манојловић, која је током свог радног века оставила неизбрисиви траг у култури Крушевца, бележећи културне догађаје Расинског округа, водила је са мном интервју са намером да га убаци у књигу коју је о Крушевцу и култури Крушевца писала. Једно време се, после одласка у пензију била изгубила са радара јавности. Ми млађи смо је итекако памтили јер је за нас, тек закорачене у књижевности, била својеврсна мецена – није било недељног програма на Радио Крушевцу, кога је водила, а да јој нисмо били гости. Крајем 2009. ми се јавила телефоном, а затим су кренула наша дописивања мејлом. Прво питање из договореног интервјуа са мном дошло ми је у јануару 2010, друго у фебруару, а треће у марту. Имао сам задатака да на свако, натенане и што детаљније одговорим. Међутим, након што сам јој послао одговор на треће питање, са њене стране је наступио неочекивани, ни са чиме најављен мук. Марија, или Мара како су је њене колеге у редакцији звале, поново је нестала са радара. Слао сам јој мејлове, звао телефоном број са кога ми се последњи пут јавила, али она тамо више није становала. Након тринаест година отада, стигла ми је вест да је радар јавности драгу Марију опет ухватио, али овога пута прекасно. Јануара 2023, њен сестрић је затекао у њиховој соби у Врњачкој Бањи: радио је свирао а она заувек уснула.

Молим овом приликом њеног сестрића, било кога од њене фамилије, да пронађу рукопис књиге коју је Марија писала и, без обзира колико је завршена, да је објаве. Знајући Марију, то мора да је као земља јака књига. Штета би било да још једно сведочанство о времену кога више нема, о драгом нам Крушевцу, не буде доступно Крушевљанима и нама, који њену подршку нашем књижевном стасавању не можемо никад заборавити.

Ево, из Маријиног интервјуа, сва три поменута Маријина питања и одговори које сам на њих дао.

Интервју Марије Манојловић са Бранимиром Перићем

Кад чујеш „Крушевац“, шта прво помислиш, видиш или осетиш?

Шта осећам кад помислим или видим Крушевац? Осећам део себе, слатку тугу што се разлива грудима, чини ме живим, грцаво срећним, опуштеним као што једино дете може да буде опуштено на грудима мајке. Крушевац је део мог тела, од њега је моје ткиво настало, ћелије изаткане и сокови убризгани који ме држе усправним, пркосним, нежним, милосрдним према другима и немилосрдним према себи. Родио сам се у њему, растао у њему, удисао његов ваздух и мирисе цветова са његових ливада, липа, вртова, пио воду са његових извора, жвакао хлеб од жита пожњевеног са његових ораница, самлевеног у његовим млиновима, гризао поврће узгајано на околним њивама и у баштама око његових кућа, брстио воће са комшијских воћака, дудова, винограда, у сласт јео печено или пржено месо од товљеника из обора мог деде и обора околних села, стаја, торова, оваца и говеда напасаних по брдима и пашњацима који су га окруживали, пио млеко из вимена његових крава, опијао се љубављу са усана његових девојака, уз образ прислањао њихове дојке, цедио им сокове из бедара, заносио се од њихових и његовог мириса, мириса паркова у њему и нас у њима, ливада, Багдале, Јастрепца, хладио се водом Мораве, Расине, јастребачког и ћелијског језера; све се то мешало у мени у хранљиву кашу, животворну, која се у ретортама природе претварала у моје тело, мој дух, мој карактер; вишак је отуда истицао у речи, бојио беле странице мојим уздасима, осмесима, вапајима, лутањима, тражењима и неналажењима.

Шта осећам кад помислим на Крушевац? Шта осећа човек кад се изненада, подстакнут ко зна чиме, можда и ни са чиме, сети неке своје давне љубави? Распилави се, разнежи, ето то осећа и мрзи све који тог тренутка бану и развеју му слатке слике.

Дух свој списатељски одгајао сам читајући као дете најбоље књиге које су у то време постојале за омладину на овим просторима. Биле су то књиге које је штампала „Зора“ Загреб. Тада су језик њихов и језик наш били исти језик, нису се разликовали, једино ту и тамо понека реч која се говорила код њих, а код нас није, као и то што су причали ијекавски и што су страна имена писали у оригиналу. Е управо сам се у пар речи, које код нас нису постојале, а код њих јесу, заљубио и та љубав, несмањена, траје и данас. Навешћу две: „твар“ и „сплин“. И „твар“ и „сплин“ су ми се увукле у душу, осећао сам их просто физички. „Твар“ је на нашем „материја, супстанца“, али много поетскије звучи и много више стане у речи „твар“ него кад кажеш сувопарно „материја“, или, замисли, „супстанца“. А „сплин“, „сплин“ у нашем језику не постоји, нема замену. Вероватно не би постојао ни у њиховом да га нису преузели ко зна када у изговорном облику из Енглеског, а Енглези из латинског, Латини из грчког, а Грци из санскрита. Сплин на енглеском значи „слезена, јетра“, али и „потиштеност“, „меланхолија“, „зловоља“. У хрватском значи вероватно исто, никад о томе нисам размишљао, али сам га у својој глави, у свом срцу превео и осећао као нешто без тежине, што испуњава ваздух у сумрак, ноћу, пролази кроз све ствари, није „твар“, али упркос томе благо гуши, притиска груди лаганом тугом, сетом, мада и неодређеном, потмулом радошћу, оном за коју кажем да је „грцава“, ако радост уопште може да буде потмула. Шта осетим кад помислим на Крушевац? Управо те две хрватске речи, твар од које сам саздан и сплин који удишем уместо ваздуха. Сад ти је све јасно.

Сећаш ли се прве књиге коју си прочитао, првог одласка у градску библиотеку (где је била, како је изгледала, мирисала), јеси ли са неким поделио те тренутке или си ишао сам?

Библиотека. Црква којој сам се клањао. У њој је живео једини бог у кога сам веровао, бог наде, изазова, бог бескраја, недокучивих пространстава, узбуђења, заноса, бог паралелних светова који постоје мимо нас и упркос нас, бог завођења и заведених, бог свих могућих и немогућих боја, звецкања оружја, Аморових стрела, фијука, шумова којекаквих и свакаквих, бог цвркута, шапутања, гугутања, али и шкргута, бог немира, бог спокојства, милих ствари и оних ружних, кловнова и засмејаних, у љубав занетих и одљубљених, бог делиријума, далеких путовања, плавих бескраја, високих, дубоких, унутар себе и ван себе, бог спокоја, а пре свега и изнад свега бог мириса, мириса хартије, који опија, заноси много брже и трајније него вино. Ко га се једном својски надише, никад се више не отрезни.

Библиотека. Мој први улазак у библиотеку. Никад им нисам опростио што су то старо, светло здање срушили и храм књига преселили у ону бетонску, стерилну зграду, дику соцреализма, у којој и данас чамотиња.

Мој први улазак у библиотеку. Бела зграда на ћошку, прекопута некадашње апотеке „Кедровић“ (ни за зграду „Кедровића“ им никад нећу опростити). Лек за тело и лек за душу један прекопута другог. Наши стари су на све мислили. Високо приземље и спрат. Балкони свуда около. Улазило се кроз застакљена врата на углу. Гледала су преко споменика косовским јунацима, дијагонално у „Лувр“ (ни за „Лувр“ тешко да ћу им икад опростити). Огромна аула, висока. У аули, наспрам улаза, пулт за узимање књига. Под ногама црни олајни патос – најлепши мирис мог детињства (у ствари, ја и не знам да ли је био олајан, и да ли је уопште под био од патоса, али грудима тако одговора да памте). Сасвим у десно, дугачке степенице воде на галерију са књигама. Галерија је изнад пулта, свуда наоколо по ободу ауле. Можда све и није било тако, можда аула није била толико „огромна“ нити галерија смештена изнад ње, ни тако високо, а најмање сам сигуран да је била „наоколо“. Није ми замерити, био сам мали, а малом детету се све чини велико и чудесно; после, кад порасте, тешко га је разуверити да, док није био ту, нико није интервенисао и мењао величине без његовог знања. Била велика аула или не била, била висока галерија или не, олајисан под, па чак и дрвене степенице изнад пулта које воде на галерију, мој детињи поглед на ствари – који је упркос свему остао у мени, дозвољава ми да библиотеку и даље на тај начин видим, и на томе сам му захвалан.

Признајем, у души ми није баш неко осећање да ми је не знам како лагодно док је се сећам. Тешко је објаснити откуд такав трун у души. Овамо библиотеку доживљавам као светилиште, а прва црква у коју сам крочио не доноси ми радост кад помислим на њу. У „новој цркви“ у „Дому синдиката“ (то је она стерилна зграда) већ сам био чест гост. Покидале су се нити везе са првобитним сећањем које су могле да допринесу одгонетању таквог осећања. Старо здање то сигурно не заслужује. Ни свесни нисмо колико је сећања у нама, и њима побуђених осећања, којима смо изгубили копчу са прапочетком. Зато се овако и чудимо неоправданом осећању.

У ствари, кад је то било да сам први пут ушао у библиотеку, заиста не знам. Ветар година је одувао трагове да бих се по њима вратио уназад. Вероватно кад сам био мали, много мали. Можда чак беба, или касније кад сам проходао. Мама је била та која ме је унутра увела. Док нисам проходао довозила ме је у дечјим колицима (зачудо, њих се сећам, била су дрвена, обојена у бело и плаво као креденац; у њима се после возио мој брат), а кад сам проходао, држала ме је за руку, није смела да ме испушта чак ни кад уђемо у библиотеку, јер сам у очима одраслих био досадно знатижељно дете: стално сам застајкивао да нешто погледам, испитам, да се са нечим одушевљавам. Мама је била члан библиотеке и из ње је узимала књиге. Библиотекарке су биле њене другарице или бар познанице. Играле су се са мном, зачикавале ме, забављале док мама бира књиге. Можда их је она ту и запослила. Јер мама је пре мог рођења била кадровик, неко на положају у Партији, задужен за налажење посла радничкој класи. Туђа срећа. Част, поштење и оданост идеалима Партије важнији су јој били од свега; и од живота. Због тога је њен отац био инкасанта (чак су и тад постојала мање понижавајућа и више понижавајућа радна места) – наплаћивао је рачуне за ђубре и воду, уместо, као други очеви важних другова и другарица, да је добио неко, другу и другарици примереније место. Главно да јој нико не замери и да даје пример другима. Моја мајка је припадала врсти која је добровољно напустила Рај, у знак саосећања и некакве унутрашње потребе да се нађе изгнаницима које је разљућени Бог из Едена истерао и на патње осудио. А дека је био последњи председник УРС[1]-ових синдиката у Крушевцу пре него што их је влада старе Југославије укинула (четири месеца пред немачку окупацију), дакле имао је, по партијским мерилима, итекакве заслуге и оправдања да буде нешто више од инкасанта, али моја мама је била каква је била.

Заиста не умем да објасним зашто ми је тај нејасни грч у грудима кад год угледам у сећању себе како сам прошао кроз застакљена врата и закорачио у хол старе библиотеке. Ослободио сам га се тек кад је библиотека пресељена на први спрат ледене зграде „Дома синдиката“. Стару зграду сам волео, а немам лепих сећања везаних за њу. Нову сам сматрао све само не лепом, а уживао сам међу рафовима књига у њој. Парадокс. Живот нам је састављен од самих супротности. Вероватно нас та неусклађеност и покреће. Парадокс као горивна ћелија. Да није супротности били бисмо биљке, везани за тле на коме нас је ветар судбине као семенке разбацао, чак и мање покретни од биљака.

А која је била прва књига коју сам из те и такве библиотеке узео? Из дубине сећања два прста подиже сликовница „Петрица Керемпух“, прерађено и за дечји узраст приређено, поетско, кајкавско и ко зна какво све још не дело Мирослава Крлеже. Таман посла да није била на обичан језик преведена, да је остала у оригиналу и са називом какав јој је Крлежа дао, „Баладе Петрице Керемпуха“. Баладе. Ни кајкавци тешко да у њој могу шта разумети, а камо ли деца, јер је Крлежа у њу риме слагао скоро измишљеним језиком и дијалектом. Као такву, критичарима ништа лакше није било него да је прогласе за врхунско дело југословенске књижевности и једно од најбољих самог Крлеже уопште. Критичари, ем не читају дела о којима пишу, ем у развоју нису одмакли даље од детета, иначе не би у критикама хвалили себе и своју „филозофску мудрост“ више него несрећног аутора кога сецирају.

После је дошла трилогија Јосипа Вандота о алпском пастирчету, Кекецу, који са својом другарицом Мојцом и верним псом ускаче из једне згоде у згоду. Наравно и то је било штампано као сликовница, срећом само као једна, приређена за предшколски узраст. Замисли да су направили три сликовнице! Ко да чита три књиге.

Након „Кекеца“, по питању књига и библиотеке имам рупу у сећању. Све док рупу нису величанствено попуниле две читалачке дике и поноса, брату и мени до дана данашњег најчитаније књиге. Биле су то „Бајке из целога света“ и „Долазе нам ласте“ Чика Јове Змаја, обе издате у библиотеци „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. У то време о одгајању деце у Србији бринуле су се издавачке куће ван Србије. Ваљда је тако било и у другим републикама Југославије. Кад смо се много година касније селили из родитељског дома, умало да се брат и ја нисмо посвађали због те две књиге. Пала је љутња, не могу да кријем. Ја сам хтео да понесем са собом „Бајке из целога света“, али је и брат хтео – да је чита деци, изговарао се. Хтео је додуше и „Чика Јову“, али се за њега није толико џапао. Друга се браћа свађају око имања, а нас двојица смо се посвађали око књига. Као и код имања, и овде су родитељи били криви. Родитељи су увек криви, и кад од тебе испадне човек, и кад испадне нешто што нису желели да испадне. Све што се куповало и уносило у нашу кућу, било је заједничко. Вероватно под утицајем Руса и њихових колхоза. А кад је све заједничко, није ничије, свако налази првенства за себе. Ето крви. Срећом, брат и ја се нисмо потукли, јер би то био први рат у историји због књиге! Рипли да не верује.

Тврдња да су „Петрица“ и „Кекец“ биле прве књиге које су на моје име узете из библиотеке, долази отуд што се релативно јасно сећам њихове величине и изгледа корица, мада за садржај у њима то не могу рећи. Али, баш док ово пишем, осећам и сумњу. Нешто се из даљине буни и казује ми да се варам. Јер откуда да тако јасно звуче у мени и да се тако јасно сећам дивних стихова Бране Цветковића, „А ви ко сте, драги госте?“, или још звучнијег одговора: „Млад комарац танка струка, такозвани Зуји Зука“? Мора да је „Зунзарина палата“ била моја прва позајмљена књига, јер је немамо у својој библиотеци ни мама, ни брат, ни ја, а не сећам се да смо је икад и имали. Ништа ме друго не асоцира на њу осим стихова које тако јасно памтим, као и то што наједном осећам силну потребу да је поново нађем, да је што пре нађем и привијем на груди, ту драгу, најмилију књигу мог детињства, на коју сам, о очају, до овог тренутка, ето, потпуно био заборавио! Но, захваљујући интернету, ево, налазим је! „Креативни центар“, ко би други! Хвала ти „Креативни центру“ што си је се сетио и поново, после „сто година“ допустио да и нова деца у њој уживају (ако уопште буде деце која ће у књигама данас хтети да уживају поред интернета – наше благодети и наше кôби). Хвала и Симеону Маринковићу што је направио „Креативни центар“. Сви ми желимо да и друге очи, а нарочито очи наше деце виде и у маломе доживе оно што смо ми у њиховим годинама доживљавали, ако је могуће и да то доживе на што приближнији начин. Само упорни заслуже споменик, јер су реализовали своју жељу.

Искрено, не верујем да сам иједну од својих првих књига сâм читао: ни „Петрицу“ ни „Кекеца“, а ни „Зунзарину палату“. Читала ми их је мајка. Ваљда њима и није била сврха да их сâм читам и да се сад сећам њиховог садржаја после толико година, него намера мајке да ме на књиге навикне. За разлику од њих, садржаја првих купљених књига, прилично се сећам: „Бајки из целога света“ и песми Чика Јове Змаја. Не зато што сам био већи, нити зато што сам их заиста читао. И њих ми је најпре читала мајка. Најдубље нам се урезују речи које се изговарају, кад нам их други говоре, много дубље него кад текст очима усвајамо. Ко зна колико је пута садржај тих пожутелих страница ишчитаван. Мора да смо и ја и брат били мајци досадни као стенице тражећи изнова и изнова да нам чита исту бајку. Нарочито смо јој се пењали на главу са „Запећком Ивањушком“. Добро, де, и са „Баш-Челиком“, али је „Баш-челик“ била за наш детињи укус превише дугачка бајка да бисмо је са стрпљењем одслушали до краја. Мајка мора да је зеленела од наших захтева, али је све стојички подносила. Кад имаш циљ ништа није довољно мукотрпно да би те одвратило. Малтретирала је и она нас. Терала нас је да понављамо као папагаји „Лењог Гашу“ (ваљда да не бисмо били лењи као Гаша). И неке друге поучне песме нас је терала да учимо напамет. Нарочито нам је била мрска: „Пре и после јела треба руке прати…“ Сваком је детету мрска. Било је и других сличних, васпитних малтретирања и досађивања. Кад дубље размислим, мора да се мој брат зато и борио да му остану „Бајке…“, а не Чика Јова Змај.

Прекидам. Нећу даље да копам по сећању, јер ми, ево, навиру и други стихови, и друга једнако топла сећања. Не, сигурно је било и других првих књига. 

Да лепо мислиш, затим говориш и склапаш све то из душе у реченице, у књиге, или преливаш другоме у лице, не може тек тако. На страну дар, али оно што даје неко с ким си нарочито волео да причаш док си стасавао јесте незаобилазно. Ко је теби причао најлепше приче? Чији глас и данас можеш да чујеш?

Питање је једноставно, али одговор није. Јер сви очекују да кажеш: „Деда ми је причао приче, ко би други!“ Сви истог часа, у гене нам од давнина још увуклим се убеђењем, већ призову пред очима ону чувену слику из чика Јовине песме: „Узʼо деда свог унука, метô га на крило…“. Лепо те виде како те деда посадио на крило, како се с времена на време уноси у причу и заборавља, па са том истом ногом, на којој се врпољи његов мезимац, поцупкује: „Пуц, ожежи... Немци на мосʼ, а ми под мосʼ... Сатерасмо Турке у буљуке... Шљиве родиле, а снег до колена...“

Не, ниједан од мојих рођених дедова није био тај који је распалио моју будућу књижевничку машту. Један ми је деда живео далеко, виђао сам га једном годишње, а тад кад сам га виђао није био способан да прича, јер је био од среће пијан што смо му дошли; само је чучао седећи на петама, гледао у нас и плакао. Од њега ми је остало једино сећање на мирис тек помуженог и прокуваног млека, једно од оних очајних сећања које нас мучи целог живота потребом да исти осећај поновимо. На жалост, као што то увек бива са најјачим осећајима које је детињство утиснуло у наше памћење без могућности брисања – „никад више, мило моје, никад више, готово је“. Изумрле су краве које такво млеко дају, а ни крушка више не баца хлад онакав какав је бацала док сам под њом седео на високој столици, за такође високим столом, ја малени шврћа и сркутао то млеко незаборавног мириса. „Никад више, мило моје…“

Други деда је па био стално пијан да би некад био довољно трезан и могао да ми прича приче. У то време, све деде су стално биле пијане, а све бабе просипале за њима клетве кад у кафану пођу. Једино се сећам две приче које ми је причао, једна је била о томе како га је крај Мораве јурила змија и како се спасао бацивши своју капу испред ње, у коју се змија умотала и престала да га јури, а друга је прича била о томе како се опет спасао, али овога пута да не заглави преко Албаније: преварио је свог оца и рекао му да настави са војском, очас ће га стићи, само да купи два сомуна, а чим је замакао за ћоше, клиснуо преко првог плота. Те приче су сувише биле танке да би ме подстакле на неко иоле занимљиво писање. Од њих, тачније од ове друге, добио сам једино потребу да покушам да уђем у траг свом, на путу преко Албаније несталом прадеди. Сатима сам на Зејтинлику ишчитавао имена погинулих, смрзнутих, умрлих од болешчија, глади, или на други начин отргнутих од света живих, у узалудном покушају да међу њима нађем неког са прадединим презименом и именом, Ђукић Јеремија. Сем буквице коју је неки прадедин друг донео по повратку кући мојој прабаби, од мог прадеде ништа друго није остало. Можда је прабаби прича и испричана, али је она није пренела својој деци, а можда је прича била шкакљива, наљутила прабабу, можда неки мој рођак сад хода Грчком, Италијом, Африком. Ко зна… Гле, а ја рекох да ми дедине приче нису књижевничку машту распиривале! Никад не реци никад, говорила је моја мајка.

Дођосмо и до ње, моје мајке. Мајка је била та која ми је приче причала. Од оца није било вајде. Он је зарађивао за хлеба. Али те приче које ми је она причала само су кривиле моја сопствена сећања. Заправо више не знам шта су моја изворна сећања, а шта су слике мајчиних прича које су се у њих уселиле и измениле их. Не знам да ли се то сећам оног што сам стварно доживео, или се сећам оног што ми је мајка причала. Не могу да разлучим чија сећања бораве у мојој глави, чија осећања преживљавам док их се сећам, своја или мајчина. То што ми је мајка причала нису биле приче које распаљују машту, које праве од неписменог писменог, од дечака који не уме да каже „р“, писца коме теку речи, а маште ваљају воде осећања и претварају их силине казивања. Биле су то само приче о детињству, смешним и не смешним догађајима, згодама и незгодама у којима сам био главни актер. Нису ни имале другу сврху сен да спрече заборав из тог доба на нас двоје, мене и моју мајку, и још понеког успут, брата, оца. Уосталом, сви родитељи причају деци такве приче, небројено их пута понављају пред свима, деци постају досадне, дојаде им, беже од родитеља, тетки, стрина, баба и деда само да избегну поновно и поновно, исто причајуће малтретирање. Против чијег се то заборава родитељи боре, свог или себе у дечијем?

У ствари, твоје питање „ко је теби причао најлепше приче“ радије бих изменио и поставио га другачије: „Које су то личности чије је постојање и делање највише допринело да се моја књижевничка машта распали, а са пламеновима похрли моћ да ми речи врцају у висине?“ Много је људи који заслужују да их поменем тим поводом. Али две звезде сјаје над свима њима, прате ме од детињства. Један је деда Раде, коме и није име Раде, него Бранислав, а Раде надимак, али сам то тек сазнао кад је умро, кад сам му видео умрлицу причвршћену рајснадлама за тарабе. Други је мој теча. Први ми је распалио жеђ за догодовштинама, авантурама. Њему треба да захвалим што никада нисам престао да будем дете, што сам као дете непрестано осећао досаду ако се не крећем, ако не путујем, ако се ништа не дешава. Други ми је машту научио да се претаче у речи.

Деда Раде је био муж сестре мог рођеног деде (оног кога је јурила змија и који се бекством спасао смрти у Албанији). Био је заиста деда, стар, необријан, седе браде и седе косе, наборана лица, ижвакане коже на врату, пијан стално као и све деде тог времена. Није био деда само кад се са нама децом играо. А играо се сваког дана. Није био тад ни пијан ни стар. Учио нас је свакојаким ђаволијама и играма. Нарочито је волео са нама да се игра лопова и жандара. Није нам причао приче. Није имало потребе да их прича. Сваки тренутак са њим била је прича. Не мораш да слушаш приче да би постао писац. Нису речи једине те које производе речи. Производе их и дела. Дела која распаљују машту. И оживљавају дете у теби.

За разлику од деда Радета, мој теча је причао приче. Додуше, као децу нас је забављао и на други начин, али за ову прилику, важне су његове приче. Теча је био звезда за себе. Боље рећи, моја највећа звезда, најсјајнија звезда мог детињства па и читавог живота. Звезда без мана, звезда која исијава само врлине. Од његових прича вртело ми се у глави. Као кад гледаш филм који те упије свог, у кога се занесеш – сатима после не можеш да га избришеш из главе и да га се ослободиш. О течи сам написао роман. Заправо, у роман сам преточио његове приче. О деда Радету нисам написао роман, вероватно га нећу ни написати. Написао сам само једну песму, „Перната змија“. У њој сам га упоредио са богом индијанаца Јужне Америке, Кетсалкоатлом. А роман о течи ћеш, надам се, ускоро читати. Фали ми још пар глава да га завршим. Али се и без њих бојим да је предугачак. Већ има преко четири стотине страна. Можда би требало да га поделим у томове? Теча то свакако заслужује. Његов живот тешко да је само за једну књигу. Мој теча Италијан. Ернесто Путиња. Децу привлаче само необичности. Обичне ствари су за обичне људе, за одрасле. Деци треба подстрек, подстицај да порасту. Деца расту кроз машту. Кроз пределе које нису видели, кроз људе које никад неће срести, туђе хероје, туђе мангупе, туђе враголије. Никад се дете не може да задише толико од трчања као што се задише и расколачи очи док слуша хипнотичке приче старијих. Још и ако има среће да му је тај старији странац као мој теча, да му причањем дочарава пределе необичне, далеке, које бујна дечја машта још додатно боји… Ех, машто, Пегаз је сувише обична животиња да бих и ја на њему летео. Мени треба нешто јаче, луђе. То луђе теча ми је дао. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Или Ернест, како су га сви у Крушевцу звали. Талијан. Мој теча.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

---

[1] Уједињени раднички синдикати