Илустровао Бранимир Перић |
Ружа
Била је то најдивнија питома ружа у целом крају. Ширила је своје латице још од раног праскозорја. Извијала их је пут сунца умивајући успаване листове кристалима росе. Нико није могао проћи а да, очаран том лепотом, не украде бар дах њеног мириса, или не закити себе њеним пупољком.
Сунце је пекло из дана у дан, суша притисла, земља пуцала. Ружи као да то није сметало: и даље је цветала.
Пролазили су људи, много људи. Људи је мирисали. Нико да се сети да је напоји, јер и њој је суша била.
Пуцала је све више земља, жарило је сунце. Ружа свеједно није престајала да мами својим мирисом иако је, ту и тамо, већ почела да се суши. Нико на то није обраћао пажњу. Пролазили су и даље људи, и даље је брали, и даље је не заливали.
А једнога дана ружи је порасло трње.
КРАЈ
© 1972, 2023 Бранимир Перић
Ništa lepše ne pročitah, samo bih dodala da rastu na divnim travnjacima ali u zapuštenim fabr. dvorištima u blizini stanica za prevoz, zatrpane đubretom ali lepe, čak prekrasne i mirisne….
ReplyDeleteХвала ти анонимна читатељко. 🌹🍷 Волео бих да ти знам име. 🥂🖖
ReplyDelete