Оћеш раки'цу

Илустровао Б. Перић користећи слику коју је креирала вештачка интелигенција Dall Е 3

Oћеш раки'цу

 

„Перићи! Пошта!“, опет под прозором топао глас нашег поштара. Кад год дође нудим ја нашег поштара нешто да попије: кафу, пивце, раки'цу обавезно, али се овога пута преварих. Не позвах га онако како се у овом крају, отворена срца позива на чашицу свако, близак или непознат, род, комшија или путник кога су случајност или нужда натерали да ти до куће дође или кроз имање прође. Уместо да поштару кажем: „Хајде на раки'цу!“, ја одвалих по градски: „Oћеш раки'цу?“ Разлика је огромна! Они у граду таквим формалним, безличним, хладним позивом („Oћеш раки'цу?“, или „Oћеш кафу?“, или још уопштеније и најгоре „Oћеш нешто да попијеш?“) нуде пиће свом госту, молећи бога да овај не прихвати. Пропустиш ли да препознаш отуђеног грађанина како позива на пиће, сачекај да видиш да ли ће госту, кад попије прву чашицу досути другу. Буди сигуран да ће и то учини питањем које почиње са „оћеш“. За разлику од грађанина, овде где смо ми намерника нико не пита да ли хоће још, већ му се без питања досипа. Кад је госту чаша пуна и домаћиново је срце пуно.

„Извини,“ исправих се одмах и позвах чика поштара на пиће додајући већу срдачност гласу: „Улази, бре, унутра, има и пивце, и пита тек испечена!“

Касно. Човек се захвали. Повредио се човек. „Извини, имам још гомилу поште да разнесем, а подне већ прешло!“ Окрете се и оде, не стигох ни да га поздравим. Посрамих се. Би ми криво. Стеже ме нешто у грудима. Толике сам године међу њима, а отуђени грађанин из мене, ето, искочио. Сам себе сам изневерио.

Исцепах омот пакета, уместо, као што имам обичај (и волим) пажљиво да одлепљујем селотејп у који је пошиљка упакована. Љутњу на себе због своје срамоте према поштару искалих на омоту. Осетио сам већ био под прстима да је у пакету књига. Шаље је Крајински књижевни клуб из Неготина. Зборник „Песничке руковети 2023“. У њему је моја песма „Понедељак“ коју сам написао још у пубертетским данима (из којих, по речима моје госпе, нисам ни изашао). Кад сам је госпи прочитао, дочекала ме питањем које ми увек поставља кад је малтретирам читањем неког од својих рукописа: „Признај колико је сад био стар дечак од кога си то украо?“ Понекад узмем неки свој стари рукопис па га преправљам, дајем му нову душу, или просто побољшавам глазуру. Био је стар двадесет и једну годину, морадох да признам. Није ни чудо онда што је песма сива (добро да није црна; мада ће се сигурно наћи неко ко ће је и оцрнити). Из ње избија осећање безвољне досаде која је само корак од очаја. Такву врсту досаде по правилу имају пубертетлије кад изгубе циљ (као да га неко од пубертетлија па има – једини им је циљ да балаве за женскама, али то није циљ, већ потреба). Зачудо (зачудо за мене, вечитог пубертетлију), тог „балављења за женскама“ у овој мојој песми нема, барем не отвореног. У ствари има, јер шта је друго пубертетска досада него кад немаш за ким да балавиш?

Отворих књигу и вишеструко попиздех.

Страшно мрзим кад аљкавци у зборницима не поређају по нечему ауторе (или бар дела), макар по азбучном реду. Лењи су, или не умеју да направе индексацију и уз ауторово име ставе на којој је страни његова песма, прича, или шта му већ објављују. Мораш да читаш имена свих аутора, или да листаш књигу од корица до корица док не дођеш до свог имена и свог дела, а оно на педесетој страни!

Друго што попиздех би то што нису уопште регистровали књигу у Народној библиотеци! Нема ИСБН-а ни броја ЦИП каталогизације! То ти је исто као да је илегално штампана. Очигледно им било жао пара за регистрацију. Јесте да књига има 106 страна и да је штампана у само двеста примерака, али су за њу добили 63.000 динара. Толико их не коштају штампа и поштарина заједно ма је на двеста адреса послали, а нису! Ко ми не верује нек провери!

Треће и највеће пиздење оставих за крај. Песму у књизи су ми унаказили! Послао сам им је са строфама. Строфе се, као што знамо, раздвајају празним редом. А у књизи? Кам ги строфе? Нема ни једне! Све стихове су сабили. Песма је изгубила ритам, дах, смисао, као први писани примерци Курана који нису имали самогласнике те се у њима иста реченица могла читати на разне начине, добијала оно значења како је читач схвати. Тако је сад и са мојом песмом. Савремени неготински куранци, поизбацивали су јој све размаке између строфа па је можеш тумачити и наглашавати, а тиме јој и мењати смисао, како ти се наврне.

То што су корице књиге једнобојне и без ичега сем слова (тамно су браон ко мртвачки сандук), нимало ми не смета, не смета ми ни што књига није штампана ћирилицом, али унаказивање моје песме, то не опраштам! С разлогом је мени мој другар, емеритус проф. др, недавно ударио шамарчину, а ја га свеједно не послушах иако надасве ценим његово мишљење: „Бране, видим петљаш се и даље са којекаквим конкурсима. Знаш добро шта мислим о зборницима и алманасима. Занимација за књижевни врбопуц и пензосе који су изненада открили невероватан књижевни дар. Јебеш то, брате. То си одавно превазишао, а ако волиш да те тако јебу, настави да им шаљеш зарад списатељске сујете. Напиши, брате, књигу, одавно ти говорим, и дај је озбиљном издавачу. То је једино што има смисла (ако ишта има смисла данас). Схвати ово као мој искрен и добронамеран савет.“ У праву си, брате, емеритусе! Преварило ме је то што су и позициони и опозициони медији писали нашироко о њиховом конкурсу. Не сећам се да је иједан други био толико рекламиран. Навукох се, шта друго да ти кажем. Ако нисам онда, слушаћу те од сада, обећавам. Ти си за мене не емеритус, него емеритус еверитус. (Исто му обећање дадох и прошли пут кад ме ошамарио.)

Дође ми сад некако још више криво што сам драгом поштару понудио пиће оним ниподаштавајућим „оћеш раки'цу“. Није ни чудо што је помислио да желим да га се курталишем. Немогуће је да сам у том тренутку имао прекогницију о неготинском куранству у књизи па ме јед унапред обузео.  Уместо поштару, треба то рећи Крајинском књижевном клубу. Грешка би била да се два пута узастопце погреши. Зато, ево, рећи ћу и њима: „Оћеш раки'цу!“ Никад више, мило моје. Позвах и вољену Бисеру да припомогне и печатира моје обећање. Надам се да је и емеритус еверитус тиме задовољан. Воли и он Бисеру, знам, а воли и раки'цу, наш је човек. „Ајд, сврати на једну!“

 КРАЈ

ПС: Песма „Понедељак“ се налази на страници:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/11/blog-post.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.