Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Стари мајстори

 

Вечерас касно примих дарак за лаку ноћ од моје драге пријатељице, спот на коме се смењују слике старих мајстора са балова а прати их заносна музика „Другог валцера“ из „Свите за оркестар“ композитора, безмало нашег савременика, Дмитрија Шостаковича. Уместо да ме ове очаравајуће слике и још чаробнија музика понесу у слатки сан, разбудише ме свог, те уместо блаженства које носе, осетих ненадани жал за временима којих више нема (не онима из мог детињства, младости, прошлости уопште), већ за оним чаром којима су могли само стари класици да нас хипнотишу, узнесу, понесу, заведу да патимо за оним што немамо нити ћемо икада имати. Мојој драгој пријатељици зато овако одговорих (нека ми не замери, а  не замерите ми ни ви који ово у ове ситне сате читате):

Предивно! Кад год бих видео црнокосу и мушкарца у униформи на овим сликама, видео бих Наташу Ростову и Андреја Болконског, улазио и сам у кадар, поистовећивао се са Болконским, њихао се подијумом, витлао са Наташом, а она би у вртњи, опијена, повијала главу уназад, очи би јој сјале, руменели се образи, дах кидао више од узбуђења него саме кретње... Било је то време ратова, али надасве љубави, праве, болне и оне узлетеле, од које пуцају груди, не ретко и смешаних осећања, очајне жудње и страха од неиспуњења. Све ми се чини, нико није умео да воли толико искрено и тако дубоко као што се волело тада. И још ми се чини да из генерације у генерацију љубав – она исконска, чиста, искрена, којој се предаје мисао, тело цело, проткана уздасима, дрхтајима, бѝлом које час грува, час неми – све више бледи, тоне, престаје да буде она љубав која жари образе, преврће снове, гужва јастуке, која немирима испуњава ноћ, јутро, дан цео… не предаје се, али узмиче пред огољеним сексом, бруталношћу, најприземнијим нагоном сирове путености, безосећајношћу у односима, извитопереним перцепцијама подстакнутим халуциногеним супстанцама, распаљеним бруталним сликама животињских односа којима нас бомбардују данашњи филмови, површношћу којом се пишу данашње књиге... Зар дрхтаје љубави да налазимо само у „љубићима“ над којима уздишу уседелице а пишу их исте такве, као и у песмама очајних домаћица изневерених нада којима нам затрпавају „друштвене мреже“ по интернету? Зар само у филмовима из златног доба Холивуда, у старим француским филмовима са обавезним несрећним крајем, или старим италијанским филмовима протканим социјалном бедом да тога има? Где несташе они вајни песници који нас уздизаше, који нам душу оплемењиваше? Староградске песме више нико не свира, још мање пева. Стискавац се давно више не игра. Лаку ноћ.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Дана 22. новембра 2023. на македонском књижевном порталу "Крајбрежје" појавио се преведен текст "Стари мајстори" аутора Бранимира Перића уз свесрдно ангажовање преводиоца Татјане Маженковске. Текст на македонском можете прочитати на адреси https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ и упоредити га са изворним текстом на српском језику.

Страница књижевног портала "Крајбрежје" на којој је објављен на македонском текст "Старите мајстори" Бранимира Перића (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)