Сладуњави мирис отмене даме

Јуче касно поподне, после осам месеци добровољног избеглиштва, прошетах неколико километара Београдом. Ужелео сам се пролећног, опојног мириса отмене даме у белим рукавицама. Овде где сам се изместио из Београда, мириси су разноврсни, оштри, штипају нос и надимају груди. Мириси су то пољског цвећа. У Београду ти се од његових мириса спава. Клоне ти глава. У њему не мирише цвеће ливада, ливада ретко овде где има, а и ако их има, зарасле су у коров у коме се пољско цвеће гуши, болује, једва разазнаје. У Београду мирише цвеће из крошњи, високо са грана, надмено као сам Београд, а сладуњаво, просто осећаш шећер у устима од толике густине сладуњавости. Јуче је мирисао багрем. Гушио је чак и мирис кестенова. Где год кренеш беле се гроздови висећих звончића, просто видиш како се мирис из њих излива и натапа ретке шетаче, њихова одела, крзна зубатих љубимаца на повоцу или без повоца. Идућег месеца мирисаће липа. Опет ће се Београд купати у опојној сладуњавости, опет ће од мириса Београда да ми се спава. Нека. Пробудиће ме моје планинске ливаде кад се будем вратио.

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.