Уздах
In memoriam Ивану Бекјареву

 

Први април, или девети (нађох да сам и тако забележио). Или можда чак и пре априла, али 1973. у Београду. Подстанарска собица код чика Миће и тетка Љубице Сузић (заслужују и више него да им само име поменем; али о њима други пут). Устаничка 122, зграда „тестера“, четврти спрат (или можда шести – давно је било; и најинтимнија сећања после толиког времена бледе ако се казивањем не обнављају). Поноћ само што није, а мени се очи склапају, трне ми испод капака. Издржаћу. У поноћ, на „Београду 202“, почиње емисија „Мислим на вас, мислите на мене“, води је Иван Бекјарев. Нисам волео „Београд 202“ – баш зато што су га сви волели, што је био култни радио, радио младих. Од рођења сам дувао супротно од ветра. Нисам волео да се поистовећујем са другима. Ни сада то не волим. Живиш кад крчиш сам свој пут. Од тога нема већег узбуђења. Макар те рањавило трње. Њега кад прођеш чекају те цветне ливаде, траве које миришу, бескрај зеленог, неистражено пространство. Ближи ми је био „Студио Б“, јер су му вести биле кратке, а музика уједначенија, смиренија, рођена за сањаре. Игром случаја један од првих гласова који се чуо на „Студију Б“, онога дана кад су се његови таласи пробили кроз етар, био је глас Ивана Бекјарева у емисији „Добар дан“. Тада ми то ништа није значило. Нисам ову чињеницу ни знао док нисам малочас прочитао у Ивановој биографији. Проверавао сам да ме сећање не вара и за „Београд 202“, да можда емисију „Мислим на вас, мислите на мене“ Иван није водио на „Студио Б“.

Управо сам тих дана био купио „Грундигов“ магнетофон (ТК 146) у намери да снимам своју прозу и чујем како звучи кад је други неко изговара. Тај други неко сам био ја. Изванредна особина која ће ми у томе помоћи била је чињеница да свој глас не препознајемо кад га чујемо са снимка. Не личи нам ни на чији, дође некако тањи, туђ и смешан, просто да се човек разочара и помисли, боже, зар је могуће да ме тако људи чују и да им то не смета. А тек мој крушевачки акценат кога ни две године у Београду, проведене на студијама, нису успеле да исправе. Ужас! Хтео сам у земљу да пропаднем од срама. Не могу да верујем да су људи толико фини да ми се не подсмевају! Звучао сам још мало па ужасно као Добрица Ћосић који је и до смрти остао Моравац. Верујем да је и Ивану Бекјареву његов глас изгледао ужасно кад га је први пут чуо снимљеног. Једино што је Иван рођени Београђанин, а имао је срећу да основну школу заврши у Краљеву а не у Крушевцу. Краљевчани причају са мање акцента од нас Крушевљана, јер су одувек (мада не толико као Трстеничани) мислили о себи да су више нобл него остале геџе Моравци.

Борио сам се против сна, јер је иза поноћи у „Мислим на вас, мислите на мене“ Бекјарев бирао за тај дан стихове који су му се највише допали и рецитовао их. Уз тиху пратњу музике у позадини, гитаре најчешће. Гитара је богом дани инструмент да прати песнике ка звездама. Мене, још неоткривену звезду на песничком небу, те ноћи је, гле чуда, открио Бекјарев. Хтедох да прецркнем од узбуђења. Толико сам био затечен да сам шепртљасто, како сам у најави чуо своје име, једва успео да покренем магнетофон. Снимак је зато почињао крчањем (чуло се како микрофон струже док га приближавам радију), а заносни, помало храпави глас смиреног глумца (не верујете да је тај човек могао да буде смирен с обзором на улоге нервозних типова које је играо?), чуо се тек од другог стиха. Хиљаду пута сам после преслушавао траку и увек изнова био љут на себе што нисам укључио снимање чим је емисија почела. Како је само моја песма божанствено и величанствено звучала из његових уста! Као да је нисам ја писао. Некако ванвременска, лебдећа, свеприсутна. Жао ми је што сад не могу да вам је пустим да је чујете. Остала је на магнетофонској траци, а ја не знам никога ко има потребну технику да је отуд пребаци у дигиталну форму не бисте ли је чули у оригиналу, онако како је звучала кад је таква величина од глумца не само одабрала, него и одрецитовала. Таква глумчина ће, уместо на „даскама које живот значе“, наставити да траје кроз снимке серија и филмова у којима је играо, а ја ћу га се сећати приде, кад год будем бацио поглед на своју песму. Зато, ево и вама да је осетите. Не морате уздисати због ње, али за Иваном уздахните: 

УЗДАХ

и да проспу миловање своје
ко кишу да проспу у пролећном пљуску
и капи по земљи да прште
и да звоне дуго, дуго успаванку неку
и да косу ти мрсе у лахорској ћуди
устрептало и танано
и на прстима да ходе
а ти да лебдиш
да разливаш се као
вода што коцку од шећера поји
и да се топиш
и да тонеш у наручју неком
ал’ чему
кад чежња и није чежња
у сновима док само лута

 П.С. Ако неко зна ко може да ми садржај магнетофонских трака пребаци на УСБ-флеш, или одговарајући медиј, молио бих га за адресу. Имам на тракама и других, мени драгоцених ствари. Успомене су као рана на коју се ухватила краста: испод не зацељује, подмукло те испод красте сврби и изазива да је чешаш док не прокрвари.

 

КРАЈ

 © 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.