Причу илустровао Бранимир Перић

Нана-Мева

Како ствари ненадано нестају из живота. Не остављају за собом ни најмању сенку. Сећање на људе бледи, ликови се губе, ветар времена их развејава, а кад их се ипак сетимо, заболи што то више нису јасне слике. 

Нана-Мева! Драга старица која је мом оцу била као мајка. Није од ње ништа остало. Можда једино кости дубоко под земљом.

Куће једва да јој се сећам. Кроз маглу видим кујну са земљаним подом. На средини је стајао велики сто.

Код ње је становала нека девојка са села. Ишла је у учитељску школу. Била је са мном добар пријатељ, онако како се одрасли праве да су са малишаном. Вероватно сам јој био досадан онако љубопитљив и знатижељан, али то није показивала. Често ме је преслишавала скраћеницама као ОУН, КПЈ, АФЖ (или је то можда за школу вежбала).

Да волим нана-Меву научио ме отац, јер је и он волео, иако је према њему била строга. Није га тукла али се ње једнако бојао као да јесте, још од дана кад је са дванаест година дошао у њихову кућу да шегртује. Бринула се о њему и штитила га као нарогушена квочка која раширеним крилима брани пиле од околине.

Кад год бих дошао у ту плесњиву кућу, чекала ме је топлина и нежност баке чије је пиле напустило гнездо. Пријатно ми је било код ње, осећао сам се домаће. Није ми било гадно да се послужим слатком, да једем кифлице које спреми. Деца се гаде од старих баба. Ја нисам био такво дете, био сам пиле нана-Мевиног пилета.

Ту су били и шкрипави звуци виолине будуће учитељице. На њој сам самоуверено извлачио „задивљујуће“ тонове. Како ли су само нана-Мева и „учитељица“ могле да ме слушају, не знам? Волео бих поново да узмем у руке ту виолину. Слух не може да се поправи, али за осећај држања виолине у рукама слух није потребан. Као Бранко Ћопић кад је на телевизији показивао како је у школи свирао виолину, притискао бих једну жицу, а гудало вукао по другој и био срећан. Баш сам се распилавио.

Нана-Мева. Не могу пуног лика да јој се сетим, слика ми бежи. Оно што видим не знам да ли је стварно, или је рупе попунило сећање које не признаје да се не сећа. Дотерана дама, седокоса, накарминисана, напудерисана, отмене рукавице, дамска црна фес-капица на глави са мрежицом испред очију. Око подлактице виси црна старинска ташница. Од кад јој је брат подлегао батинама у затвору, црнину није скидала.

Ишла је одсечним, скоро младалачким кораком, као да некамо жури. Кад сам мало порастао и већ ређе код ње одлазио, сретао сам је испред баште данас срушеног хотела „Париз“. Раширене руке радосно би ме загрлиле. Пољубила би ме обавезно. Нисам волео да ме одрасли љубе, али сам дечачки трпео због оног што следи. Црна ташна се отвара, скоро свеле руке брчкају по њој. „Нека пара“ коју ми пружи обично је била три пута већи износ него што ми други дају. Добра нана-Мева!

Није плакала (иако су јој сузе ишле), није грцала (иако би ридала од туге), док ми је показивала по ко зна који пут собу мајстор-Луке, њеног „браце“, родољуба, мученика, кога у затвору до смрти пребише. Показивала је његово бројно ордење и ленте части, похвалнице, захвалнице, обућарско мајсторско писмо, дипломе и награде, кревет на коме је спавао, старински ормар још увек пун његових одела. Показивала ми је и огледало са унутрашње стране крила. У њему би се „браца“, пре него што крене у град огледао. Дуго потом стојимо нана-Мева и ја испред отвореног ормана и ћутимо. Мрачно је у соби. Тамнину стварају дебеле завесе навучене преко малих прозора. Нана-Мева чека да се „браца“ још једном огледне. Затвара ормар тек кад он са горње полице узме шешир.

Нана-Мева! Горда старица које више нема. Колико само таквих драгих бића више нема! Nos habebit humus.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Песму илустровао Бранимир Перић

Ходање по жици

Над понором жица а на жици ја
Шта ће се збити стрепи ли ко
Понор видим, са друге стране не
Чика ли ико ход мој
Пружа ли ми изазов
Или то саму себе чикам ја
Грла промуклог од чекања

Зашто сам горе
Кога кушам
Себе или ледене жице клиз
Стварно чији је изазов то

Не гледај птицу, не слушај њен зов
Птице су само да ти мисли скрену
Не гледај понор
Лаж о даљини крије он

Прати ли ме ико
Стрепи ли уместо мене моју бол
Шта побогу над понором тражим тим
Да га пређем очију скритих
Или храброшћу својом прикријем лет
Плаши ли ме више самоход
Или незнање о амбису том

Питања
Питања
Питања су варалице
Жица је струна
Варалица удицу крије

По равном да је разапета жица
Другом бих махала уместо себи
И да паднем
Руке би ми те блажиле пад
До наспрамног краја песма би била
Не као сада јаука пој

Смелости где си
Страх ми од тебе остао само
Храбрости бар делић ми врати
Да наставим над понором самоход
Или пре хода још на равном
Нечијим рукама да се дам

Страх ме је страха
Над понором жица зна пући
А на равном се под жицом измаћи тло

Буди се!

© 2023 Бранимир Перић

Песма може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање ове песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је једанаеста песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом).

Песма је објављена у књизи песама Бранимира Перића, "Нестанак струје", КК21, Смедеревска Паланка и Suza Dream, Брзеће, 2024.

Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Стари мајстори

 

Вечерас касно примих дарак за лаку ноћ од моје драге пријатељице, спот на коме се смењују слике старих мајстора са балова а прати их заносна музика „Другог валцера“ из „Свите за оркестар“ композитора, безмало нашег савременика, Дмитрија Шостаковича. Уместо да ме ове очаравајуће слике и још чаробнија музика понесу у слатки сан, разбудише ме свог, те уместо блаженства које носе, осетих ненадани жал за временима којих више нема (не онима из мог детињства, младости, прошлости уопште), већ за оним чаром којима су могли само стари класици да нас хипнотишу, узнесу, понесу, заведу да патимо за оним што немамо нити ћемо икада имати. Мојој драгој пријатељици зато овако одговорих (нека ми не замери, а  не замерите ми ни ви који ово у ове ситне сате читате):

Предивно! Кад год бих видео црнокосу и мушкарца у униформи на овим сликама, видео бих Наташу Ростову и Андреја Болконског, улазио и сам у кадар, поистовећивао се са Болконским, њихао се подијумом, витлао са Наташом, а она би у вртњи, опијена, повијала главу уназад, очи би јој сјале, руменели се образи, дах кидао више од узбуђења него саме кретње... Било је то време ратова, али надасве љубави, праве, болне и оне узлетеле, од које пуцају груди, не ретко и смешаних осећања, очајне жудње и страха од неиспуњења. Све ми се чини, нико није умео да воли толико искрено и тако дубоко као што се волело тада. И још ми се чини да из генерације у генерацију љубав – она исконска, чиста, искрена, којој се предаје мисао, тело цело, проткана уздасима, дрхтајима, бѝлом које час грува, час неми – све више бледи, тоне, престаје да буде она љубав која жари образе, преврће снове, гужва јастуке, која немирима испуњава ноћ, јутро, дан цео… не предаје се, али узмиче пред огољеним сексом, бруталношћу, најприземнијим нагоном сирове путености, безосећајношћу у односима, извитопереним перцепцијама подстакнутим халуциногеним супстанцама, распаљеним бруталним сликама животињских односа којима нас бомбардују данашњи филмови, површношћу којом се пишу данашње књиге... Зар дрхтаје љубави да налазимо само у „љубићима“ над којима уздишу уседелице а пишу их исте такве, као и у песмама очајних домаћица изневерених нада којима нам затрпавају „друштвене мреже“ по интернету? Зар само у филмовима из златног доба Холивуда, у старим француским филмовима са обавезним несрећним крајем, или старим италијанским филмовима протканим социјалном бедом да тога има? Где несташе они вајни песници који нас уздизаше, који нам душу оплемењиваше? Староградске песме више нико не свира, још мање пева. Стискавац се давно више не игра. Лаку ноћ.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Дана 22. новембра 2023. на македонском књижевном порталу "Крајбрежје" појавио се преведен текст "Стари мајстори" аутора Бранимира Перића уз свесрдно ангажовање преводиоца Татјане Маженковске. Текст на македонском можете прочитати на адреси https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ и упоредити га са изворним текстом на српском језику.

Страница књижевног портала "Крајбрежје" на којој је објављен на македонском текст "Старите мајстори" Бранимира Перића (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)

 

Изгубили смо Шубару

Данас смо у дубокој жалости. Весна цео дан плаче, сва се надула, а мене боле руке од копања. Нема више нашег мачка, нашег Шубаре. Сахранио сам га у дну Дрењака. Неко га је ноћас убио колима на кривини изнад нашег насеља. Није нам јасно шта је тражио на путу кад никад тамо не иде, а тек никада тамо где су нам јавили да су га видели да лежи мртав. Ово  је трећи мачак за којим тугујем. Први се родио истог дана кад и ја. Убио га је мој теча из пиштоља јер му је ноћу крао канаринце из кавеза. Други је био мачак Марко, зифтано црни шмекер из Војводе Путника 76. Тај се није бојао никога и никог сем нас није пуштао да га помилује. А онда га једнога дана једноставно није било. Кажу, кад мачке и пси осете да им се ближи крај, одлазе далеко. Наш Шубара није имао потребе тако нешто да осећа. До самог мрака се јуче играо са децом, дозвољавао да га носају и даве, пуштао и њиховог куцова.

Умро је наш Шубара. Тако га је Весна од миља назвала; као, претила му да ће од њега шубару да направи ако није послушан, јер био је сав као шубара Дејвид Крокета, не само по боји, чак је и дабровски реп Дејви Крокета имао. Деца тугују, не могу да верују. Долазе и по ко зна који пут нас питају да им испричамо како је погинуо – као да ми то знамо и као да они знају шта је то кад неког нема више. Ишли су гроб да му траже.

Више ни једном мачету ни куцову нећемо дозволити да нам Дрењаку приђе. Викаћемо на њега, јурићемо га метлом. Боље да остане гладан него да га више нема. Зар не осећају да овде четвороножни мезимци трају само једну сезону. Где им је онај урођени инстинкт којим непогоде предсказују? Неће вала ниједан псић ни маче, ма како умиљати били, ни зрно из наше руке више да окусе. Просућемо у поток сву ону храну коју смо купили да хранимо несрећнике које бездушни двоношци из кола у наше насеље убаце. Кад бисмо имали срца. Кад би се могло измерити да ли је теже да га не нахраниш, да га не поспеш прашком против бува, не кљукаш таблетама против глиста… или да га више нема кад напуни седам месеци као наш Шубара. Да ли се човеку срце више цепа, кад га раздиру уортачени сажаљење и људскост да јаднике збрине, или му се више цепа кад ти мила, длакава створења прирасту за срце и под кожу уђу, а онда ти једнога дана јаве да су их видели онако како су нашег Шубару видели? Нема таквог кантара.

Дан жалости је ипак мало. Наш Шубара заслужује више. Кад би и то, колико ће срце крварити, могло да се измери кантаром.

КРАЈ 

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича Изгубили смо шубару објављена је у Зборнику 4 награђених и одабраних песама и прича са четвртог међународног књижевног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Прича "Изгубили смо шубару" награђена је на четвртом међународном књижевном конкурсу Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Волим

Волим

волим живот
волим песму
волим цвеће
волим плаве
волим очи
волим твоје

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.