Беседа о три књиге поезије Радомира Батурана

Представљање опуса Радомира Батурана у крушевачкој библиотеци

19. јуни 2025. у 18³⁰

  

Батуран и ја се знамо још од краја седамдесетих. Заједно смо основали Књижевну омладину Крушевца, популарни КОК, заједно смо у дворишту његове таште прочешљавали културна збивања, његову и моју прозу. Пред своју породичну сеобу у Канаду написао је рецензију за мој роман. А за све то време нисам имао појма да пише и поезију! Затечен сам био кад сам видео да му је прва збирка песама, „Нити наде“,  објављена десет годину по нашем упознавању!

НИТИ НАДЕ (Багдала, Крушевац, 1987)

Мало је супруга које имају ту част да им супруг, писац, не само посветом, него и уводном песмом, посвети збирку песама и још, своју изабраницу, кроз песму изједначи са уздрхталом брезом а, нама, читаоцима се исповеди да је она и извор и ушће његове среће. 

Читајући ову збирку тек му сад верујем кад је рекао да и он и ја само својим женама можемо да захвалимо што смо опстали и писци постали, јер друге нас, овакве, накриво насађене, бандоглаве, не би трпеле, а још мање бодриле да успемо на путу којим смо кренули.

Кроз своје песме сабране у овој књизи Батуран кратким стиховим слика оно што се између жене и мушкарца дешава у додирима и недодирима, чежњама и вапајима, блискости, растанцима па поновним сусретима. Не само да слика, него и као да камером снима.

У следећих пет стихова из песме СУСРЕТ, састављених од пет глагола, његова песничка камера снима љубавни чин:

Уздисати
врискати
дрхтати
јецати
и стати.

Песнички нагон је из Батурана стихове почео да истискује још тамо где је стасавао, где је школу учио, па где је војску служио и на клупама у парку прве косе девојачке мрсио. Те раније песме су изражајне, идиличне у опису родног краја, сеоског амбијента, ливада, шума и камена, као и амбијента града у коме је студирао. Ни̂ти су то које га трајно везују за родну груду, проживљену младост, за све оне никад ишчилеле слике из сећања. 

Уме Радомир и кафанске песме да пева кад га љубав изневери. Добро би бар некој од тих песама дошле ноте. Нарочито онима у којима пева да у чаши гаси свећу своје љубавне среће. Песма га из пораза остављености вади. Трезни га од мамурлука изневерене љубави. Иако са горчином, он се мири са судбином, прихвата стварност, као у песми ПОМИРЕЊЕ.

Бура је прошла. Очај бјесомучни.
Замијени мртвило, беживотност нека.
У трбушини пуко мјехур жучни
и нема више шта да се чека.

Надаље у књизи прàви отклон од љубави, постаје пророк, библијски заоденут очајем у шта се човек претворио. Читајући његов СУМРАК, видео сам га у црној мантији, необријаног, неочешљаног, очајног: са високе хриди, изнад свег човечанства, са великим крстом дигнутим изнад главе, упућује клетве отрежњења човеку. Очајан је Батуран због људског посрнућа па у СУМРАКУ каже:

И живот оставља
трагове
којим се трага
за човјеком.

Раде се у својим стихованим преиспитивањима зна да поигра речима. У песми МИ ЉУДИ, мисли прелама и од сваке речи прави стих. Мисаон је то стих, разумљив, а болан, као и Батуранова жуч због овдашњег човека што је болна:

Љубав
и клица
Дјеца
и радост
Игра
и суза
Будућност
и нада
Срљање
и пад
Човјек
и рад
Полет
и слад
Љубав
и жудња
Нада
и кад се страда
Патња
и кад се воли
Завист
и кад смо људи
Ми људи
Да ли смо?

У последњем циклусу, Батуран се поново враћа свом родном крају, поново постаје импресиониста – слика стиховима као у песми БРДА: 

Сједим на кршу. У камењару.
Природа свира серенаду у молу.
Вјетрине пушу. Овце блеје.
Кукавица кука.
Обронци Маглића у сјени,
Ишарани снијегом.
Вучево у тами.
Само моја брда обасјана сунцем,
Оивичена борјем страшног кањона.
Чекају вече
Пожудно ждерући сунце.

Као и сви што за родном грудом бол болујемо, ни Батуран, после толико година од кад је испод дрвеног крова родитељске куће у свет отишао, са одласком се није помирио, а ни са собом. Напуштена кућа му симболизује земљу. У песми ПОД СТАРИМ КРОВОМ пева: 

У ковитлац вјетар вије.
Јавор бије о кров старе куће.
Ноћ одмакла. Све што живи сније.
Само болник у одболу бдије.

Очајан је Батуран због свега у шта се све претворило и човек сам себе изневерио. На крају своје збирке у песми СКИК не испушта крик, неко скик, а зна се ко скичи – само животиња у ступици:

Скичи, народе мој,
Скику је свико твој пој,
Скику јуначком,
Од торбарске главе
До Ћеле-куле
Од скика са коца
До мука Шумарица.
 
Скичи, народе мој,
Кад ти запрећу огњиште.
Зубом закољи.
Скичи за живот бољи
Од скика до скика...

 

ДАМАРИЦЕ (Прометеј, Нови Сад, 2014)

За разлику од прве књиге, ова књига је писана екавицом, што је и разумљиво, јер песник, од досељења у Крушевац до њеног издавања већ 40 година живи међу екавцима.

Књигу почиње дефиницијама: поезије, песме и лепоте. По њему, под лепотом су крила поезије. У песми ПЕСМА каже: 

Песма је душа моја
Песмоштовче брате
Преливена у душу твоју
Ритмом звуком речи срца

У циклусу СА МОРАВЕ, у коме сам очекивао да ћу наћи лирске мотиве смираја које поглед на Мораву доноси, песник на њеној обали не налази спокој, толико га ране расточене државе, грамзивих и проданих душа боле. У песми МОЈА ЈЕ ЗЕМЉА ЋУП-ФИРМА БИЛА, земљу пореди са глиненим ћупом: 

Моја је земља ћуп-фирма била
Пуна дуката медом заливених
Из које руку вадио није наречени
Белосветски мангуп друмовник
Морепловац и зракопловац несврстаних
А ћупо-фирмоломац у нашој кући црној

Притиска га безнађе, очајан је због распарчане земље и братоубилачког рата и расточења које је у сваком од тих парчади наставило да буја, па у песми ПРЗНИНА БЕЗНАЂА овако пева: 

Иде рат
Попуцале нити наде
А безнађе зацарило
Сиромаштво понизило
И небо се проломило
Ничу партијице ко печурке

У поеми МРАК ЈУЖНИХ СЛОВЕНА, већ нариче: 

Неправда се стонозила
Лаж се саблазнила
Безнађе се стомножило
Празнина се стовампирила
Мрак се стомрачио 

У песми ДАМАРИЦЕ ЗЛА по којој је збирка названа, до клетве је очајан, обраћа се утемељивачима нашег етноса: 

У сну су ми закуцале
дамарице зла
Бију у теме
у потиљак
у слепо око
Бију у срце
Дамарице
 
Земљо моја древна
Граде мој стони
Небеснице
Лазарице
севају ли дамарице старе
 
Подвижници
Косовски јунаци
потомци вам сад губе Косово
и книнско и равно
боле ли вас дамарице нове
 
Светлости Светости
Кнеже
Лавро
Отачаство
курири најновији
поткопавају вам темеље старе
 
Пеку ли вас дамарице зла

У циклусу СА МОТАВЕ, иако у Канади, Батуран се мислима враћа свом родном крају и родној кући, али и непресушној боли растакање земље и људи у њој, злу које народу овом душмани доносе.

Кућа му опет симболизује земљу. Своју родну кућу у песми КУЋО МОЈА ОРОНУЛА овако оплакује: 

Кућо моја оронула
Ноћас сам те сањао
 
Твој јужни зид пуко
с обе стране
уздуж ћошника
 
Само што куцнух
старачким штапом
он веселник сруши се на ме
 
И више ока не склопих
од немира и бола
у души
 
Једва из ноћи изађох

Врхунац песниково очајање достиже у поеми НАС СВУДА УБИЈАЈУ: 

Нас свуда убијају
у балканским подвизима
поведосмо и суседе
у слободу
а они нас оптужише
слободом их поробисмо

Нека Батуран није ништа друго написао, само ова антитеза „слободом нас поробише“ довољна је да му обезбеди олтар међу песницима, мислиоцима.

У циклусу САМОМРЗИТЕЉИ песника боле расејања, лажи и поклонство странцима којима је народ издан.

Притворне вође
притворни попови
притворне судије
 
А народ пуст
а народ гладан
и го и бос
 
Притворност и лаж
притворност и страх
притворност и очај
 
А народ преварен
а народ уплашен
поробљен и протеран

 Па у песми СРАМОТНИЦИ ПОСЛЕДЊИ додаје: 

Док амбасадори туђи и шпијуни
Отаџбином вршљају и владају
Богате се и ждеру муку народну
Срамотници последњи

У циклусу ТИШИНА И ЛАРМА Батуран сучељава две антиподе стања људског бића: с једне стране свакидашњег човека, поданика и властодршца, а са друге човека који је пронашао себе у себи, свој унутрашњи мир. Дубокоумна је Батуранова строфа у песми ИСИХИСТА којом дефинише исихисту, човека смирености, досегнуте нирване: 

Силази у истихију бити
Па тек онда делати
Мења себе а не свет
Све друго је утопија

А онда Батуран човек, не Батуран песник, додаје на крају те песме строфу која дефинише и њега самога:

Бори се духовно и телесно
Непрестано и неизвесно
Против страсти раздртости
За слободу личног чина

Из последњег циклуса ИСКОН издвојио бих само једну песму, чисто да са њоме продрмам моје учмало причање, а и вас. Реч је о песми ДВА НОБЕЛОВЦА ЗА ДВЕ СИСЕ: 

Понесох два нобеловца
за распуст да прочитам
Ал сретох Цицмилушу
у доловима пивским
 
Седосмо да се одморимо
међу доколенима белим
На једног Нобела њена
на другог половина моја
 
Цицмилуша уздише
од умора ил искона
А сисе набрекле играју
пред грчом стуба човечјег
 
Да не полете у небеса
ухватих обе сисе
Поваљасмо доколен
низ страну цветну
у страсти још цветнијој
 
Све до гомиле на дну долине
докотрљасмо се у клупку
Она за зовом искона жене
Ја за стубом човечјим и сисама
 
Јурећи за сисама у доловима пивским
Заборавих нобеловце светске

Ето, уме Батуран и животодавне песме да пева, не само оне што гуше а служе му да се накупљене горчине ослобађа.

 

ЛЕЛУЈИ (Прометеј, Нови Сад, 2025)

После 11 година од ДАМАРИЦА, ово је Батуранова трећа збирка. Књигу је поделио на седам певања, испод наслова сваког је поднаслов преузет или уобличен из уводне две песме ЛЕЛУЈИ и ЛЕЛУЈАЊЕ које су уједно и окосница збирке.

Кроз ову збирку Батуран настоји, што је, уосталом, и кроз сва своја писања настојао, да нађе мир у себи и са собом. То казује последњом строфом ЛЕЛУЈА:

Лелуја душа у човеку,
лелуја човек у магли
и тражи Бога у свему,
иште Мир и Слободу.

Батуран се игра са ритмом, што се најбоље види у његовој песми ЧОВЕК И НЕЧОВЕК: 

Нити сам ја
нити си ти
нити смо сви
изникли у човека
ил' нечовека
 
Само сам ја
само си ти
само смо сви
постали јагњад
ил' вучине.

Батуран пише и молитву, али не успева да се уздржи, да и кроз њу недостојнима и нељудима не лупи пацку.

Ретко у којој његовој песми да не провејавају дубока осећања према родној груди, нашем етносу, језику и писму. Песмама протестује, упозорава, позива на отрежњење. Пати због декаденције, отупелости духа који нас је вековима водио да се боримо за очување својег и себе на своме. Пати због предаје, понизности, због оног што смо постали, а никад били нисмо. Позива на отрежњење, као у песми НАРОДЕ МОЈ: 

Народе мој, не дај своје њиве,
ливаде, винограде и воћњаке,
подземне воде и надземне шуме.
 
Народе мој, не дај своје очи
и крвотоке:
језера, реке и потоке.
Не дај своје источнике,
земљу, воду и ваздух.

Очајан је због опустелих села, вештачких језера која су прогутала ливаде и оранице, због свих оних места где смо били а више нас нема. Песма МЛИНИШТЕ то најбоље илуструје: 

Кућа још има,
празних,
и штала,
разваљених.
Нема ни људи,
ни блага,
домаћинског
 
Све је изумрло:
и одјек секире из Омара,
и оштрење косе са Урвеника,
и блека и рика са бунара.

Читав сплет песама је исплео о напуштеним селима свог завичаја. Сву бол своју песничку у тај сплет је уткао.

Као и сви које је одвукла туђина пати за земљом прадедовском. Овде му је остала Морава, тамо га је сачекала Мотава. Реке обе а не разликују се само у једном слову. Песма СА МОРАВЕ И МОТАВЕ то упечатљиво казује: 

Са Мораве и Мотаве
дамарица стално бије
са Мораве рођеније
са мотаве туђеније.
 
Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
две сте гује са два континента
засврдлане у дно душе моје.

[...]

Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
Све пребродих ил премостих
ал немогах уздах међу вама.

Одвучен у туђину, дочекује пензију, враћа се у Србију, лета ту проводи. Жена у Канади останула, деца се по свету расула, унуци са њима. Сам без њих, а пре свега без вољене, песмом ЗАШТО ЖИВИМО ОДВОЈЕНО, О ДРАГАНА дозива је и пребацује јој: 

Зашто живимо одвојено,
о драгана,
у старости,
ти у Канади, ја у Србији?
 
Деца су нам у Европи,
поскитана и одрођена.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?
 
Зима је и у сред лета
без тебе
одвојеном и усамљеном.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?

Последње певање у књизи посвећује својим потомцима, двојици унука и трима унучицама. Сваком деки-песнику, унучићи су најлепше песме које је испевао. Одломак који следи је из песме МОЈИМ БЛИЗАНЦИМА: 

А Неца, враголанко,
говори и када ћути,
погледом птица
кад се раскопрца.
 
Анђелчића два
на дединим рукама
прстиће заплићу
у дедину браду и наду.

  

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У свакој од ове три књиге Радомир је управо оно што је одувек и био: човек који воли своју земљу и свој народ и који би све дао да том народу буде боље и да међу другим народима коначно заузме место које му припада. Да се не би сам борио, посејао је по свету своје потомке, а они ће се даље расејавати и љубав његову преносити. Ако буде среће, неки ће се и овде населити и путевима свог деде кренути.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Прозор с погледом на небо

 

Пишем ти са аутобуске станице, из аутобуса, једног па другог, са дугих улица пуних опушака и прљаве хартије разнесене ветром. Пишем ти са свих оних места где сам био сâм и где ћу бити: са терасе окренуте према реци, у реду где миришу виршле, поред канти за ђубре удубљен у ускотечност, из масних говорница што базде на покварене зубе и задах из уста. Пишем ти и са клупе у парку док крај мене пролазе младе маме и вуку деране које све на овом свету интересује: и зашто руже више не цветају, и зашто парк нема крила па да могу мало да лете а не само да се ту шетају, и шта ће оном чики онолики бркови, да није он то ставио свилу од кукуруза па је само нагаравио, а сме ли мало да га чупне; због чега је небо тако високо и хоће ли моћи да га дохвати кад порасте. Мама, њему се пишки, пишки му се, мама!...

Бити сам у овој самоћи није толико страшно, али бити сам тамо где никог не познајеш, чак ни продавца новина на улици, ни чистача ципела, ни ону старицу дрхтаве руке што проси, ни возача аутобуса бесног на све семафоре на овом свету и ко их измисли, не познајеш ни пекара код кога сваког јутра купујеш бурек, иако си једном у њему нашла парче цигле. Овде нема ни једне особе која би ти могла рећи добар дан. Па и да те опсује, онако пријатељски, да те пошаље у материну, ако треба, и ћушку да ти да, и то ако треба, а не само да овако наизглед ћути и трпи док га случајно газиш у гужви, као да ти то хоћеш, као да ти је посебно стало до гажења, па те још после презриво и са омаловажавањем гледа и мерка. Ни мало те не би зачудило кад би и нож његов у пупак подмукло забоден осетила...

Све је ово сан, одвратни, подли сан, покварен као гирице из далматинског ресторана док покушаваш увече да их једеш. Отровала би се да није вина. Добро је што за сном долази јава. Једино у сну знам да нисам па ме то толико и не боли. Не ваља кад након лепог сањаш ружно. Истина увек воли да уједе. А најгоре је што сам и у том сну сâм. Једино је тама са мном. Чак и кад звезде почињу да губе свој сјај и стану лагано да ишчезавају са неба, мени не свиће. Кад петлови у целом свету откукурикују крај ноћи, овде се не чују, овде их заправо и нема.

Док полако, бунован, али већ румен од реске јутарње свежине, корачам улицама, непрозирним и мрачним, до пола испуњених маглом, а од пола смогом што се нечујно увукао у плућа и трује ми и тако затровано тело, знам да си једино ти крај мене, скоро да могу да осетим у ноздрвама онај танани мирис пољског цвећа и сунца како се шири из твоје растурене косе уснуле на мојим грудима. Могу и да те позовем ако хоћу, да потрчим с тобом, да се смејемо, бацамо каменчиће у воду, да зачикавамо фоке и доводимо до беснила папагаје у зоолошком врту, да терамо мајмуне да скиче и врече као да их неко дере, и да кликћемо, да вриштимо пресрећни, све док нас нека жена не сретне на улици и шокирана не запита: „Дечко, јеси ли луд? Да те нешто не боли?“

Пробао сам марихуану. Кажу да се после ње човек осећа дивно, да тоне у свет магичан и нестваран, у коме му је само лепо и ништа га не тишти. Можда, рекох, али мени је од тога било мука и повраћао сам. Више је никада нећу пробати. Дрога је за оне слабе духом, ја морам да издржим у овој пустоши и да чекам док заувек не будеш дошла. Јер чему да је узимам кад знам да то и не би била ти, већ само јетка визија твог негдашњег, божанског постојања. Овако бар верујем да је лакше, мада није тако. Тешко ми је непрестано да слутим твоје постојање крај себе а да ту ништа не могу, иако си скоро на дохват руке, једним покретом да те додирнем, да те привучем и никад, никад не испустим. А онда, кад моје руке полете у празно, кад загрле корпу за отпатке уместо твог тела, кад се насмејем говечету са рекламе за супу: осетим ужасну горчину преваре и недостижности, неку неодређену бол, кошмар несталности у глави. Као да намах постајем свестан свега, видим овај страни град, његове пусте улице мокре од јесењег пљуска, натруле плотове и мачке што цвиле из мрачних подрума пуних влаге и пацова, видим чудне, помало шашаве људе како непрестано некуда журе, као да беже сами од себе, попут мрава, на све стране, сустижу се и престижу, пентрају у аутобусе и задихани силазе већ на следећој станици. Посматрао сам их са чуђењем, изненађен, нисам ни приметио да и сам почињем да бежим.

Јуче сам посетио звездарницу. Желео сам да могу да те угледам телескопом као, уосталом, и друге звезде што се лако дају спазити на небу, трепераве и далеке, да ти махнем, да ти пошаљем пољубац, да те видим како сањалачки склапаш очи и шапућеш кроз плаве увојке нежније од додира лахора сплетеног у коси. Зурио сам дуго, занет и чакнут, али сам само успео да видим сунце како умаче прсте на заласку у реци и како се бљеска сјајно и мистично, попут дечјег балона испуштеног из руку што се подигао и чика дечаке закачен у крошњи, или се пак надмено спустио доле те се љуљушка на води и цери поцрвенео и надут. Залазак је увек лако видети, теже је сачекати свитање: треба дуго да седиш будна и спремна и не дозволиш очима да те преваре, да се склопе и утону у сан баш онда када сунце руди. Сутра ћу опет ићи да га гледам.

Однекуд чујем звук гитаре, далек, али јасан. А можда то и није гитара. Можда се то само ветар игра са лишћем и прелудира по огољеним гранама више моје главе. Хладно ми је. Покушавам да се загрејем мислећи на тебе. Тако ми је зло у овој самоћи. Спопадне ме језа и неки нејасан страх, потмуо и диваљ, а ако није он, ту је зебња. Учини ми се понекад, док лутам кроз ову пустош, да га могу избећи, да могу да га преварим, иако узалуд покушава да ме шчепа. Зато никад и нисам на једном месту. Непрестано тумарам улицама, без циља, без смисла и повода, ходам, или трчим, возим се у трамвају са његовим заглушујућим тандркањем, па опет ходам, или опет трчим. Тако из дана у дан, из часа у час, без престанка. Ноћ је моје постојање.

Тишина ме убија. Највише мрзим празнике због ње. Кад нема људи у граду, она се разгоропади, буди ме још у праскозорје, завлачи се у сваки делић тела, у сваки нерв. Узалуд затварам уши да је не бих чуо: неминовност се не може избећи. Малопре сам дошао у искушење да скочим с моста само да бих могао чути пљусак - бар нешто да чујем. Умало нисам. Затворио сам очи и сви су путници мислили да спавам. Ти си у белој хаљини седела крај мене, држала ме за руку и тихо звала. Шта – рекао сам. И аутобус крену. 

КРАЈ

© Бранимир Перић

Написано на основу писма које је мој брат Града писао девојци.

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је 1974. откупљена на конкурсу „Политике“, и објављена у њој у броју 21895 од 18.09.1974. године. Награду (100.000 динара) поделио сам са братом.

Прича је објављена у збирци прича „Алказар“, аутор Бранимир Перић, Багдала, Крушевац, 1980. 

 

Вест Културног центра Крушевац о промоцији књиге „Дах у огледалу“ Б Перића

ПРЕДСТАВЉЕНЕ ЧЕТИРИ НОВЕ КЊИГЕ БРАНИМИРА ПЕРИЋА

 У Белој сали Културног центра представљене су четири нове књиге аутора Бранимира Перића: ДАХ У ОГЛЕДАЛУ, приповетке и књиге поезије ДУГА, НЕСТАНАК СТРУЈЕ и ЈАБУДАКАНИЈА.

Аутор , иначе пореклом Крушевљанин, оснивач Књижевне омладине која је започела своје постојање баш у згради тадашњег Дома омладине, а данашњег Културног центра, приредио је присутнима у сали целовит програм састављен од читања делова из књига, видеопрезентације и присећања на време и догађања који су обележили његово узрастање као писца... Уз то, реч о књизи ДАХ У ОГЛЕДАЛУ имао је рецензент др Радомир Батуран. Уредник и водитељ програма је Јелена Протић Петронијевић.

 

 

 

Концепт Јелене Протић Петронијевић вођења промоције "Даха у огледалу" у КЦК

Четири књиге које су пред нама вечерас остварио је Бранимир Перић од почетка до краја, не само као аутор, приповедач и песник него их је креирао и визуелно, дигитално, графички... Као и видеопрезентацију, плакат ове промоције, у некој новој ренесанси савременог живљења, повезао је човека од речи и човека од технике уз још неке особине које су га натерале да се позабави стваралаштвом ове врсте и да то подели са публиком, читаоцима, пре свега и пре свих осталих...

Вечерас ћемо се боље упознати са књигом прозе ДАХ У ОГЛЕДАЛУ, а биће речи и о књигама поезије које су се појавиле непосредно пре поменуте, или су само мало старије, пар месеци. Наслови књига поезије из којих ћемо чути одабране песме су: ДУГА, НЕСТАНАК СТРУЈЕ, ЈАБУДАКАНИЈА.  То је поезија која поставља питања, често реторичка, на која већ постоји одговор, али се олакшава душа, дели се сумња и са другима, са непознатим пријатељима и ближњима који ће ући у књигу као позвани или  неочекивани гости у кућу... Али то је изазов који можда води до истине, до смисла и спознаје... Свет се боље упознаје ако своје искуство разменимо са неким, макар и са читаоцима...  Песничка игра речима, кованице нових речи, граде сопствени стил аутора у којем има и сатире и лирике и дисовског бола и романтичарске слутње...

Када се окренемо књизи Дах у огледалу, књизи приповедака, наилазимо и на графичке, сликовне најаве, наилазимо на један систематичан, целовит приступ стварању дела, на уловљене снове, путовање у прошлост, експеримент са улажењем у различите димензије времена и простора, игру, непрестану игру речима, необичним обртима разговора међу јунацима прича, апсурдним ситуацијама, незаборавним епизодама из детињства које нису дешифроване до краја, као што нису ни емотивни сусрети, вибрације међу људима, међу заљубљенима у којима свако ипак плови својим бродом... Откривање тајне човековог бића јесте мотор- покретач ових прича... Суочавамо се са сликом човековог пораза јер га време увек надигра, али писцу остаје могућност да се игра до краја, а читаоцу остаје да прати ту игру и да потражи нешто препознатљиво у њој али и да открије нешто ново, у чему је вредност сваке прочитане књиге која нам је задржала пажњу и која нам је пробудила радозналост.

Пошто се и ми вечерас надигравамо са временом, нећу да читам биографију аутора, само ћу скренути пажњу на то да је пореклом из Крушевца, одакле је             потекао и започео школовање. И то да је био зачетник, један од оснивача Књижевне омладине, што је важан податак за многе од нас који смо се као млади ту окупљали, читали своје радове и имали прве јавне наступе као песници... Бранимир Перић нас је подржавао и критиковао, како-када је требало... што је било корисно, а сада знам и да је то незаборавно искуство.

 

Питање за аутора, оно најважније питање: Како су настајале ове књиге?

Колико је инжењер, технички ум утицао на писца?

У паузи кад ниси објављивао, претпостављам да си припремао, акумулирао садржај и  сакупљао мотиве ових књига?

О неукалупљенима

 

Све је више неукалупљених. Додуше одувек их је било. Број им је могуће исти, али их, због друштвених мрежа, сада чешће примећујемо. Кураж им, иза виртуелног штита, даје осећај сигурности у усамљеничком исукивању мача. Велика је ствар бити заштићен свемогућим штитом физичког недодира: витлање мачем је твоја слобода. У сваком тренутку можеш да обришеш коментар на своје објаве оних који ти иду на живце, или да остављаче коментара из круга својих виртуелних пратилаца заувек одстраниш блоком, као што је Браца Душка Радовића обрисао лава који стоји на три ноге, слуша на три ува и гледа са три ока (није те брига што си, са становишта обрисаних, управо ти тај троноги, троухи и трооки, не лав, него шугава мачка).

С обзиром на толико бујање и умножавање неукалупљених, које нам ово време све обилатије дарује, питам се све више и све чешће, зашто се неукалупљени, кад их је већ толико, не укалупе са другим неукалупљенима и не створе сопствено, не острво, него континент неукалупљених? Толика набујала бројност им пружа шансу да сад они постану ти који, управо захваљујући виртуелности друштвених мрежа, могу друге да ишутирају из свог калупа, овога пута калупа неукалупљености, или да их доведу дотле да се сами, неукалупљени у неукалупљеност, са континента неукалупљености искалупе?

Питање је само да ли су у стању неукалупљени уопште, са иједним другим неукалупљеним, физички, у стварном свету, не у виртуелном, да се укалупе, да се сложе као лего коцкице, као слагалице од не више само неколико елемената, него све бројнијих?

А шта ако неукалупљени мазохистички уживају у патњи изопштености и радије бирају кукњаву над самим собом (ма како нас уверавали да то није кукњава, него рика победе)? Можда им се безопасније чини по њих саме, да се радије опредељују за лажно убеђивање других да су, сада, тако сами, без Санча Пансе, ето баш срећни? Зар није већа победа и гласнија рика ако друге превариш да си део калупа, а у себи наставиш да ричеш и тераш по своме? Да знам, за то је потребна баш велика снага и пред другима држање мача закопчаног у корице. Због тога би осећао себе у себи прљаво, кажеш. Посматрај кроз другачију визуру: осећај то као своју надмоћ, осећај као победу. Тиме што те други сматрају да си део калупа, нек ти надме груди. Нема укалупљивања док малчице не очукаш сопствене рогове. Ни са неукалупљенима се нећеш укалупити без тог, барем малог очукавања.

Сад ћеш ме питати, а зашто ми уопште треба да се укалупљујем? Па, без других људи се не може живети – и усамљено дрво комуницира са другим усамљеним дрветима: преко спора, разменом мириса, додиром жилица. „Најсрећнији сам кад сам сâм, али док сам међу другима“, написао сам одавно у једној од својих приповедака и тад сам био најискренији према себи. Бити сам а истовремено бити међу другима, лек је и спас, веруј ми.

КРАЈ

© 2025 Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.