Сродне душе

Царева мука

Не тако давно, у једној царевини без мора, са прелепим шумама и цветним ливадама, бистрих потока, река и језера, живео је цар који више није желео да буде цар. Маштао је да остатак живота проведе не мислећи ви­ше о царевини, већ само куда сутра на јахање, на коју животињу хајку да покрене, које пределе царевине да обиђе које је пропустио да види док је био цар, а што да не и своју царицу за руку да узме и да шетају кад им се шета. Али, жеља је била једно, а стварност сасвим друго.

Цар је имао два сина. Престо је по праву припадао старијем од њих двојице. На царев очај, царевање ниједног од синова није привлачило. Старији се био посветио књигама, проучавању биља, животиња и камења, са умним људима је умне разговоре водио. Млађи му је био потпуна супротност. Царевање ни њега није интересовало. Само је гледао како ће са друштвом да се проводи, цуре да љуби и по кафанама да лумпује. Краљ је заиста био на муци. Да остари на престолу, није желео. „Да бар синови хоће да се жене“, мислио је, „него их то једнако не занима. Обојицу је већ прошло време кад су им се вршњаци женили. Бар наследника међу унуцима да сачекам“, јадао се својој царици. Сваки родитељ од малена зна каква су му деца. Знао је и цар, а опет, пуста нада да ће се бар један памети узети, није га напуштала. Најжалије му је било због старијег. Без обзира на то што му је престо припадао, сматрао га је способнијим за царевање од млађег. Залуд их је дао у најбоље војничке и учевне школе, залуд им је доводио умне учитеље.

Покушао је најпре са старијим о својој жељи да разговара.

Сви су знали да је старији „без длака на језику“ – одмах каже шта мисли; то је и сад учинио. „Оче, што да се лажемо“, рекао је оцу. „Нисам ти ја за то, знаш добро и сам. Препусти престо мом брату. Одричем се свог права у његову корист. Ако ме волиш, боље ти мени сагради у највишој кули дворца звездарницу, звезде из ње да посматрам, а и за огледе да ми служи. Мене само знање интересује, мудрост која се у књигама налази. Нећеш погрешити ако царевину оставиш мом брату. Јесте ти он ветропир, јесте непоуздан, али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“

После старијег позвао је цар млађег сина. Млађи га је учтиво саслушао. Зачудо, није га одбио! Схвата он оца, разуме његову жељу, схвата и брата. „У реду“, рекао је. „Прихватам да те заменим на престолу, али не сада, оче, и не скоро. Пусти ме да још мало младујем, да се излудим, а једног дана, кад ми провод са друговима досади, обећавам, сешћу у ту твоју столицу.“

Цара нимало овај пристанак није обрадовао. „Треба да иструнем на трону док се тај не умилостиви и замени ме“, јадао се. Обратио се свом саветнику, савет је тражио и од најумнијих глава царства, својим најближим дворјанима попео се на главу, царици такође. Решење муци својој никако није налазио. „А што не бих млађем без његовог знања принцезу неку на двор довео и тиме га пред свршен чин ставио“, паде му једног дана на памет. Сетиле су га речи старијег сина: „Јесте ти он ветропир, јесте непоуздан, али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“ Отрчао је одмах да своју идеју исприча царици.

Царица није била одушевљена. „А што уместо млађем, то не урадиш старијем, он ти је наследник?“, питала је. „Ваљда треба прво старији да се жени“

Цар је на то одмахнуо руком. „Што ме тако нешто питаш кад знаш да нам се старији за књигу венчао. Има ли те девојке која би хтела таквог особењака за мужа, а да јој жеља није једино царицом да је зову? Ако ми такву нађеш, оженићу прво њега.“

Наравно да такву није могла наћи, знала је царица и сама то. Супруг јој је у праву.

Послао је цар изасланике по свим знаним царевинама и краљевинама, да му се у њима, о царским и краљевским кћерима стасалим за удају, распитају. Распитивали су се изасланици, проверавали лепоту и особености сваке царске и краљевске удаваче, слику су њихову цару доносили, али цару ниједна није била по вољи, свакој је ману нашао: једна му је имала урокљиве очи, друга била превисока, трећа ружњикава. „Кад је већ тако да не могу да бирам“, рекао је разочарано, „хајде бар царевину о истом трошку да проширим. Искористићу женидбу свог сина са границом на море да изађем. Ред је да и моја царевина поморска сила буде. Она краљевина на југу која се граничи са нама, јесте да нема плодне земље, јесте да је сва у кршу, али има море. Луку ћу изградити и моћну морнарицу направити. Доушници ми јављају да поданици њеног краља живе у беди, риба им је једина храна. Неколико пута су се већ дизали на буне због пореза које им краљ намеће, јер нема другог начина да попуни благајну. Војску што му границе и њега самог чува не би иначе имао чиме да плаћа. Оберучке ће прихватити мој предлог. Уз мираз кћери припојиће своју краљевину мојој царевини. За узврат ћу му дати и даље да краљује. Кћер му није ружна, није ни превисока ни прениска. Јесте да се и са слике види да јој је нос до неба подигнут, али је то мала цена за оно што ће нам царевина уз њу добити.“

И би тако. Оженио је цар свог млађег сина, више на силу него милом, скратио му момачке дане и царевину му предао.

Царевић није имао куд, озбиљна је ствар царевање. Уозбиљио се, престао је кафане да посећује и цуре јури, а и принцеза за коју га је отац оженио, врло му је брзо постала трудна.

Ипак, не беше све добро и онако како је стари цар прижељкивао. Нова царица, снаја његова, показало се, надобудна је једна младица, нос јој је заиста до неба био подигнут. На оној слици коју му је из њеног краљевства оно био донео изасланик, сликар јој је ухватио прави лик; талентован је тај сликар, нема сумње: око му није ни најмање погрешило. Презирна је била према свакоме нижег рода. Та забога, она је дошла из краљевине која дели исту културу са дворовима на западу! Због лоше судбине свог оца, морала је, иако дама, да се уда у ову планинску царевину. Никад се неће навићи на њене поданике без западних манира. Недостајали су јој раскош и финоћа какве је имала на очевом двору. Стално је нешто измишљала. Од њених господских прохтева, највише је муке имао дворски добављач. Тражила је да јој одећу купује искључиво на западу, огртала се свилом и најфинијим тканинама са запада, китила се најскупљим накитом којег су израђивали драгуљари, разуме се, на западу. У својој умишљености ишла је дотле да ни коња није хтела да јаше на начин како их овдашње жене јашу. Наручила је другачије седло, отмено, дамско, у каквом даме на западу јашу: обе су им ноге на једној страни коњских сапи, а не, као ове простакуше, коња да опкорачује. Није хтела да слуша коњушара који јој је говорио да то није паметно, у таквом седлу није стабилна, лако може са коња пасти. Јахала је сваког дана, а кад није јахала приређивала је балове и гозбе. На гозбама су се служила најређа јела и износила најскупља пића.

Стари се цар хватао за главу, царска благајна се убрзано празнила. Звао је свог сина и говорио му да ту своју „распикућу“, како зна и уме обузда. Настави ли она овако, неће се имати ускоро од чега војска да плаћа. „Ти знаш“, рекао је сину, „чему то онда води. Бациће на нас око чак и слабије царевине, удружиће се, напашће нас и наше ће се царство распасти.“

Млади цар је покушавао да уразуми своју све охолију жену. Позивао се на њену трудноћу, да то како живи и шта ради није добро за бебу, није добро ни за њих двоје, могу остати без царевине.

Надута царица је одбијала да га слуша. У љутини је трескала ногом кад год би се о томе поденуо разговор. „Зар ја нисам царица најмоћнијег царства?“, цикнула би. „Ако јесам, царска благајна за мене мора имати пара! Тачка!“ У бесу би се окренула и отишла до коњушнице. Узјахала би своју ждребицу и љута као рис, свој бес на јадној животињи искаљивала. Мамузала ју је у слабине и нагонила у бесомучан трк.

Једном је тако од цара, мужа свог, разјарена излетела. Толиким је бесом заривала мамузе у сироту животињу да је ова од бола њискала и поскакивала, на сваки је ударац трзала главом, а пена јој је летела из губице на све стране. Пред једним јарком ударац ју је толико био заболео, да се пропела и у место укопала. Од наглог заустављања, више него од пропињања, царица није могла да се одржи у седлу онако накриво седећи. Десило се оно на шта ју је коњушар упозоравао – слетела је с коња и треснула на земљу.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.