Наше море

Коначно, после тридесет година и два месеца, на нашем смо мору у Хрватској. Ноздрве се шире, плућа надимају, срце дамара; очи не стижу да обухвате све оно што нису хватале толиких година. Борови поново миришу, море мило мирише, ваздух мирише, све мирише оним драгим и никад заборављеним мирисом који опија, плени, заноси, машту распаљује и у авантуре позива. А вода топла, у ноздрве улази и штипа, онако драго како само Јадран може да те штипа и таласима додирује, као нежни, заљубљени, девојачки прсти. Какав спа, какве купке, џакузи, велнес центри, тајландске масаже… ово блаженство, кад се после пута бациш у наше море, кад те загрли, обујми свог, ниједно друго море не може да надомести.

Стигли смо јуче око пола шест поподне; пошли око пола десет ујутру. Лагана, лагодна вожња. До Загреба скоро празан аутопут са обе стране – километрима само ми на њему. Тек након Загреба кренула гужва. Око Ријеке тек. Неки надобудник са татиним аутом, ударио у путарски камионом у тунелу Трсат.

Док смо се сместили, таман је остало толико времена да се пола сата из воде не излази, а кад се изашло, следећих пола сата да се суши на топлом ветру, док се пешачи дуж обале, истражује околина и широко удише ваздух обале.

Борови свирају ветром изнад моје главе, провлаче га кроз иглице, шкропе ме мирисом смоле, искуснији од свештеника с тамјаном. Море се са стране мрешка и премишља да ли да се у таласе слије, или да се и даље дечачки, са ветром надјурује.

Заборављам да још од последњег сендвича у подне нисам јео, заборављам да нисам сам и да ме неко, исто толико гладан, у соби чека да кренемо на вечеру.

Ходам и плачем.

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

С Русом једном од стаза

  

Коначно, после више од петнаест година, поново пређох ову стазу. Требало је да дође Рус из Сибира па да ми се таква прилика укаже. А прилика, кад некоме можеш да покажеш оно што ти је драго, прилика је муке вредна.

Стаза је дуга неких седам-осам километара. Висинска разлика коју треба прећи (тачније уз успон језик плазити и низ други се у повратку скотрљати) износи око три стотине метра. Мачји кашаљ за планинаре, али кад у групи имаш неког ко сваког часа стаје нешто да услика, да обере коју шљиву, јабуку, купину, онда те већ после километар-два ноге и кичма опомињу да им (ногама и кичми) и ниси неки пријатељ са толиким стајањем под ручном и чекањем да се сибирске очи и уста надиве нашег зеленила, упију довољно боја, осладе укуса и кроз кристално окце мобилног телефона, Сибирцима после, кад се мајчици Русији Рус врати, бар сликом рај овдашњи дочара. А ни његова пратиља није ништа боља са застајкивањем и усликавањем. У ствари, тешко да јој и он, такав какав је, свиме задивљен, може парирати.

Неког претпостављам и могу преварити да је ово напор неизмерни који само будала, на тридесет степени, по сунцу себи приређује, али кад видите по којим се све чукама и врлетима локални сељаци фрезама, тракторима и балиркама за сено веру, а да успоне и ниспоне при том осећају као моја драга њену калдрму (за коју се пупчаном врпцом везала), свако би се посрамио и главу пред њима погнуо. Како да тим истим сељацима објасним зашто сам се после пет сати пешачења једва докопао кревета, а јутрос до десет јорган грлио? Никако! Мада, разумеју они нас грађане – увесељавамо их. Не крију смешак док са нама разговарају и онако нас сељачки, ситно поткецавају. Вала и нека. Заслужили смо. Не само због њих, него због све ове лепоте у којој ретки од нас (и то само понекад) знају (и могу) да уживају.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетак овог текста на сајту са кога је скину, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мимозе на Бањици

Људи, процветале мимозе код нас на Бањици! Стиже нам пролеће! Јесʼ да је јуни на измаку, и да се јули већ спрема у ниском старту, али пролеће је пролеће, кад дошло, добродошло, поклону се у зубе не гледа, посебно не сунцу зубатом какво данас провире. Коначно и ми мало да се огрејемо. У Херцег Новом и Боки мимозе процветају још у јануару, а у фебруару им у част већ фешту праве. Јој што волим кад херцегновљанске мажореткиње избаце оне своје буткице! Умеју и наше Београђанке, јоште како. У Београду су цуре мимозе. Кад оне разголите своје плискове, кад задигну косице, кад остану само у брателама, знамо поуздано да је стигло то жељно ишчекивано пролеће. Нема лепших цветова него кад се у Београду распукне акваријум – мимозе на све стране излажу сунцу своја телашца, сисиће, гузиће, ногице, али се за разлику од херцегновљанских не затварају кад им приђеш. Отворене су то душе, благородне.

„Какве те мимозе спопале и то у сред Београда!“, буни се комшија. Добро, де, комшија, што си на крај срца. Пусти ме да се бар мало заносим. Можда и нису мимозе, алʼ се жуте ко мимозе. Жуто ти је, ако си заборавио, боја љубоморе. Завидим свима онима које сад сунце греје, завидим свима пред којима буткице увелико већ севају. Ми смо у души пагани, комшија, иако смо и поред наших толиких богова пристали и Богу да се клањамо. А шта је главна одлика пагана, комшија? Предрасуде, дабоме. Сујеверје. Црна мачка, мердевине, црвено слово и тако то. Е, па од тог доба наше пра вере потиче и веровање у жуту боју. Жута боја је моја боја. Није она само боја љубоморе, већ и боја изазова. Тебе можда изазивају ове бакуте које се ко голубови гаћани размилеше на први зрачак сунца по кварту, а мене, видиш, само жуте мимозе. Зато, пусти ме, човече, да уживам и замишљам да су ово заиста мимозе. Врти ти главом колико хоћеш, али немој да ме зовеш упомоћ ако зачујеш фестивалску музику а иза ћошка солитера ти искоче разголићене мажореткиње. Куку онда, куку дабоме.

Таман то комшији рекох, кад гле, од пијаце заурла разглас. Јече сви солитери, тресу им се прозори. Приближава се. Комшија и ја издужисмо шије, али од контејнера још не видимо шта то врапце разјурује. У једном тренутку музика се смањи. Уместо ње, из разглас уши проби глас са циганским нагласком: „Старо гвожђе, старе акумулаторе, машине, лонце, шерпе, све старо, купујемо, продајемо!“

Шта се смејеш?! И ми цигани имамо душу.

 

KRAJ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Знамен

Шта се ово дешава, људи, кад ни птице више јаја у гнездима не носе, него их расејавају на све стране?

Пробудих се јутрос у уобичајено време да госпу на посао одвезем. Одрадих најпре јутарњу гимнастику, па приђох да притворим прозор (да не зебнем). Кад оно, на расхладној јединици климе, под прозором, нешто се бели! Много мало за пинг-понг лоптицу, а и елипсоидно (ванземаљски брод сигурно није). Јаје, нема сумње! Откуд јаје на расхладној јединици? Како га ветар и целоноћна киша не оборише?

Мање је бар три пута од најмањег кокошјег кога нађох у фрижидеру. И беље. Да ово птице не слуте нешто па нас јајцима опомињу? Пси су целе ноћи завијали као никад. Животиње то најбоље знају. (Нарочито је уши парало једно кевкасто – раније се није чуло.) Да ово није неки птичји бунт? Против чега? Не разумем се у јајца, али за оволико јаје једино голубу, кад га снесе, да се дупе не поцепа. „Да си ти голуб“, рекла би моја жена, „поцепало би ти се и дупе и оно уз дупе како си трапав: скрцкао би га пре него што изађе!“

А да ово није у птичјем свету оно што ми у људском зовемо абортус? Голубицу оставио голуб? Или: већ има једно голупче – са чим сад да рани и друго? Или: не зна који јој је голуб јаје направио, па не сме од срамоте међу своје? Или је јаје можда кукавичје? Мада ни то не мирише на добро. Гнезда се више не праве, а и она се направљена руше. Све нам се изокренуло: кукавица више нема где, а ни коме јаје да подмести.

Ето, мени се два догађаја десише ноћас: јаје где му место није, и целоноћно, избезумљено арлаукање паса. А, вама, да ли се вама јавио какав знамен?

КРАЈ 

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну страницу текста на овом сајту одакле је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

О проклетству и разуму

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.