Наше море
Коначно, после тридесет година и два месеца, на нашем смо мору у Хрватској. Ноздрве се шире, плућа надимају, срце дамара; очи не стижу да обухвате све оно што нису хватале толиких година. Борови поново миришу, море мило мирише, ваздух мирише, све мирише оним драгим и никад заборављеним мирисом који опија, плени, заноси, машту распаљује и у авантуре позива. А вода топла, у ноздрве улази и штипа, онако драго како само Јадран може да те штипа и таласима додирује, као нежни, заљубљени, девојачки прсти. Какав спа, какве купке, џакузи, велнес центри, тајландске масаже… ово блаженство, кад се после пута бациш у наше море, кад те загрли, обујми свог, ниједно друго море не може да надомести.
Стигли смо јуче око пола шест поподне; пошли око пола десет ујутру. Лагана, лагодна вожња. До Загреба скоро празан аутопут са обе стране – километрима само ми на њему. Тек након Загреба кренула гужва. Око Ријеке тек. Неки надобудник са татиним аутом, ударио у путарски камионом у тунелу Трсат.
Ходам и плачем.
Текст може бити преузет и
објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1)
уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне
странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се
преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и
објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских
права.
No comments:
Post a Comment
Кад дајете коментар а немате налог на Blogger-у (тј. на Blogspot-у), молим вас унесите своје име и и-мејл (ако га имате) да бих знао ко је коментар дао! Хвала.