Умирем полако

Умирем полако,
гаснем као сутон, истрошени дан,
као свеће догорело влакно,
дим сам у стању још само да дам.
На згаришту ватре пламен,
остављен да дрхти и за огњем сања
и пепео што се развејава,
једва да то сећа на негдањи сан.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ветру сличан кад кроз гране свирне,
кад се из даљине снажно,
сав у ненад
и кроз сулуд сручи.
У немиру нико
и пространству свико,
грањем спутан албатрос Бодлера
узалудан пушта крик.
Немоћ је та у коју се цури
чим бескрају угледа се крај.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
ја у коме сви горостаса виде,
недостиж далеки и пркоса хрид,
подивљале снаге набујалу реку,
пред собом што ваља и добра и зла,
оног који уме и све му се може,
усправнога хода,
мржњом и љубављу распаљени бик.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
уверен да боље је тако,
да не трнем брзо, другом да је лако,
бар тугама бескрајно да светим се себи
ту подвалу правим.
У сутон позни кад избледе сени
све постаје страшно.
У том светлу само да ме виде људи.
Умирем полако.
 
Умирем полако,
а нико испод да гвирнуо није
и нико праву истину да зна,
да душа ми крхка паукова мрена,
склона чак и дашку да се дâ.
Пружати нежност
у њој још тиња,
све друго,
невиност детињства и љубави дах,
умиру полако.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца текста и постављање линка на овај блог одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књиизи песама Бранимира Перића, "Нестанак струје - горке песме", КК21, Смедеревска Паланка и Suza Dream, Брзеће Копаоник, децембар 2024. стр. 69-70.

Песма је објављена пре тога у часопису "Сребрни вијенац", година IV, број X, СПКД Просвјета, Сребреница, децембар 2024, стр. 20-21

Писмо мајци ми није дало ноћу да спавам

Ко је отворио извор суза?

Још га не могу зауставити...

Ко ће загрејати болне груди,

Ко ће поделити дубоку њихову бол?

Никоме нећу рећи,

Сакрићу сузе од свих.

Ти –  нећеш их никад видети!

Без тебе сам тако сама...

Ето –  север ти је покрио гроб...

Моја чежња лети тамо!

А мене живот као суви лист разбацује

Около и не престаје да се руга – –

Лежим без сна у хладној зимској ноћи,

Ти спаваш... Мама! Ти спаваш...

Звезде трепере... гасе се... трне њихов сјај...

Видиш ли моју љубав? 

Спаваш... Мама, зар ти није хладно?

Какви језиви снежни кревети!

Отопићу бели снег љубављу,

Немој ми рећи, мама, да прекасно је!

Дозволи да ти се привијем уз груди,

Да љубим вољене очи...

Спаваш ли?.. Какав бесконачан сан!

Ко ће ти рећи шта ми је у срцу? – –

Дувај још јаче, оштри ветре,

Осуши сузе – ледом!

Толико сам плакала и толико патила с тобом,

Нико није знао колико је болно – –

Ко ће зауставити тај извор чађи?

Ко ће овде утешити сироче срце?

Ветрови милују –  цепају ми груди,

Браћа и пријатељи сви пате...

Лакрима

Из књиге „Жеђ“ литванске песникиње, монахиње Марије Катилиуте Лакриме, Виљнус, 01.03.1963.

Са литванског, компарацијом превода са других језика, препевао Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена преводиоца и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ново из студија „Suza Dream“ – Две књиге Милована Ђукића

 

Ново из студија „Suza Dream“

– Две књиге Милована Ђукића –

 

Пред вама су нове две књиге изашле из студија за лектуру, коректуру и прелом „Suza Dream“. Реч је о књигама „Путовање у правцу прста“ и „Песме омађијаног музичара“, обе из пера врсног музичара и писца, Милована Ђукића, натурализованог Шпанца, срећно ожењеног пијанисткињом из Русије, оцем две прекрасне младе девојке, који већ двадесет и пет година са својом породицом живи, музицира и пише у Палма де Мајорки.

„Путовање у правцу прста“ је књига невероватних пустоловина и погледа на свет једног поштењачине у души, човека пре свега. Све приче у њој личе на бајку, јер живот Ђукића је и био бајка, бајка која траје. Мало ће ко поверовати да је, све што је у њима испричано, доживео један човек за свог живота, да је у толико земаља живео и са толико се личности сретао, а да су сви предели, личности и догађаји, свако за себе, оставили баш овакав печат у његовом животу какав нам је приказао. Да није све то плод пишчеве маште Ђукић нам доказује и бројним фотографијама које прате описане догађаје и личности. Схватите ли Ђукићеве приче као пустоловне, бајке за велику децу, забавиће вас, али ако се над њима замислите, учиниће вас богатијим за другачију мисао, искуство које нисте доживели, па ће вам се кроз Ђукићево мајсторско музицирање речима учинити да јесте.

Приче у овој књизи су заправо приче које је аутор причао пред спавање својим кћерима док су одрастале, како би им снови били бурни и машта што бујнија. Са причањем није престао ни кад су осамнаест година напуниле. У Ђукићу је толико прича да ће их вероватно остати довољан број да их и унучићима прича.

Језик којим је књига писана језик је зрелог писца. Реченице Ђукића теку попут његове музике. Док читате једну причу, изазов вреба да доживите и наредну. Књига се може сматрати и романом, без обзира што је свака прича у њој испричана за себе.

Што се тиче друге Ђукићеве књиге, „Песме омађијаног музичара“, у њој су сабране песме које је музичар Ђукић недрио музицирајући са својим друговима, музичарима, као и са славним личностима наше музичке сцене, зорећи у кафанском диму, на ратишту, или волећи цуре широм Европе, а цуре су у његовим песмама, једнако као и у причама урезивала траг свог постојања.

Свакако не би требало пропустити да се похвали и необичан дизајн корица. Рад су академских сликара, брачног пара из Беча, Јоване и Владимира Сташука. Димензије књига су такве да за шест сантиметра стрче ван других књига кад се ставе у раф. Таквих димензије су понекад сликовнице за децу и илустроване бајке. Вероватно су Јована и Владимир желели тиме да нагласе бајковитост садржај књига чије су корице илустровали.

Обе књиге су здружено објавили издавачи КК21 и Suza Dream, а неке од прича и песама можете прочитати и са Фесјбук профила аутора (Milovan Djukic).

2025 © Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Живот може да буде бајка - Осврт на бајку књижевника Бранимира Перић СРОДНЕ ДУШЕ

Живот може да буде бајка

Осврт на бајку књижевника Бранимира Перић

СРОДНЕ ДУШЕ 

Бајка је посебна књижевна врста код које се чудесно и наднаравно преплић е са збиљним, стварним животом, да се добива утисак да нема разлике... Ту се максимално изражава поларитет између добра и зла на префињен уметнички начин. Бајка је чаролија, измаштана тајновита уметничка или ауторизована творевина. У бајку се уносе чудесни елементи, који нису стварни, али они вешто пркосе законитостима стварности... Тешко је одредити где престаје фиктивно од баналне стварности. Јунак бајке на крају све доводи у ред, задовољавајући правду на један чудесан, али очекиван начин. Већина нас одрастали смо на бајкама браће Грим, Андерсеновим, па и бајкама В. Караџића.

Данас сам уживала у бајковитом свету прекрасне бајке СРОДНЕ ДУШЕ, Бранимира Перића. Као да сам добила кључ Алисе из ЗЕМЉЕ ЧУДА...

Аутор, добром психологијом познаваоца људских душа, зналачким умећем писања, на бајковит начин нас је увео у врло интригантну тематологију, јер је истина да смо сви трагачи сродне душе...

Темпоралност догађаја је прилагодљива сваком времену и месту, али како то обично бива у бајкама, ликови су принчеви и принцезе... цареви и царице... краљеви и краљице... дворци, чудесне земље, мрачне шуме, цветне ливаде, лептирићи и цветићи. Ту су и поданици, народ, врачаре, доушници, подругљивци и злобници...

Вођена неком чудном магијом шетам путевима ауторове маште и неслућено се идентификовах... пронађох ту жудњу која вечито гори у нама, ту потрагу за сродном душом...

Углавном знамо како изгледају фулови у животу, а јако мало или готово никад о сусрету са сродном душом и зато остајемо вечити трагачи за светим гралом!

Учините свој живот бајковитим, ако на животном путу препознате СРОДНУ ДУШУ, скините вео (копрену) са лица, насмешите се, погледајте препознатљиво очи у очи... раширите руке у загрљај, јер ЖИВОТ ТАДА ПОСТАЈЕ БАЈКА и обавезно прочитајте бајку Бранимира Перића СРОДНЕ ДУШЕ.

Беиса Романић, културолог

28. јануар 2025. године, Нови Сад

 

Краљеви, коњи и магарци

– песма у три певања –

 

Краљеви 

И жене просуше нагост своју уснулим пољима
просуше пожудне
и зацвилеше:
Узмите нас, Синови Божји, узмите...
И узесмо их.
Било је то на Преображење
дана Господњег
кад потекоше реке брзацима жустрим
процветаше бедра белином зањихана
кад распупише се дојке
усахле недирнуте
и запеваше
сви запеваше
       Ми Синови Божји
       стварасмо човека.

 

Коњи 

Кроз класје сазрело јурисмо их раздрагане
и сустизасмо их
мокре од пољубаца и росе сустизасмо их
и узимасмо их
на Небо одвлачисмо
и писмо их
до последње капи писмо их
а оне грцаху
набубреле плодоносне
од страсти грцаху
и певаху
сви певаху
       Ми Синови Божји
       љубисмо кћери човечије
       и не беше нам жао

Магарци

У златне нити хватале нас
спутавале немоћне
и вијале, житом провлачиле
незасите
жудњом нагрижене
развратнице похотне лица невинога
И снагу нашу точише
у кристалне чаше наливаше
исцеђене
онемоћале
И не оставише нас пољима уснуле
већ рекама на дно одвукоше
да се госте нашим миловањем
да се сладе непокретом умртвљеним
русалке виле златокосе
И кликташе
до последње капи из нас цедише
и певаше
сви певаше
       Ми Синови Божји
       женама човечијим

       снагу подасмо
       кајањем широко обузети

 

© Бранимир Перић

Песма у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на овај блог одакле је преузета, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма "Краљеви коњи и магарци" објављена је у књизи песама Бранимира Перића, "Јабудаканија - песме за смех и плач", КК21 и SuzaDream, Смедеревска Паланка, Брзеће, децембар 2024, стр. 54-55

Песма "Краљеви коњи и магарци" објављена је у књизи "Песничка јесен крај Мораве 2023.", Књижевни клуб "Моравски токови", Трстеник, октобар 2024, стр. 194-195.