Убод руже

Не, овога пута се није зачуо глас поштара под прозором: „Перићи! Пошта!“. Уместо поштара, запиштао је мој мобилни испод „прозора“, тј. екрана рачунара. Ту га држим док радим. Запиштао је оним штрецајући бип-бип којим Фејсбук Месинџер обавештава све редом у близини, не само тебе, да ти је стигла нова порука. Куд сам већ прекинут, дижем телефон. Јавља се моја Фејсбук пријатељица, лакопера списатељица из Смедеревске Паланке. На београдском је сајму књига, тачније на штанду издавачке куће „Алма“. Честита ми на причи „Ружа“ у управо објављеној књизи кратких прича издатој од стране овог, њој драгог издавача. Књига је изашла само у дигиталној форми, каже, након сајма ће видети да ли и да је штампају. Шаље ми линк одакле да је скинем.

 

Скидам књигу. Гле, заиста моја „Ружа“ унутра!

 

Не знам зашто форму у којој је писана „Ружа“ данас зову „кратка прича“? У основној и средњој школи учили су нас да се приче ове дужине зову „цртица“. Сећам се добро те лекције. Цртицу је најтеже писати. Писац мора у неколико редова да сажме све оно што иначе развлачи читавом приповетком (па и романом). Набијена осећањима, цртица описује само један догађај који се одиграва у кратком временском периоду. Правило је да се завршава неочекиваним обртом (по читаоца, наравно).

 

Још од Ракића знам да нас је „ухватила западњачка река“ и да је лењима данас лакше да се препусте матици и пригрле енглеску класификацију књижевних форми. Све што је краће од приповетке (илити по енглеском „приче“), а није афоризам, лепо убаци у један кош и назови по енглески „кратка прича“. На све начине нам сакате оно што се градило деценијама, а где ћеш плодније тло за сакаћење него кроз књижевност. Знам да ће на ово моје пуцање по „кратким причама“ штуцнути власник „Алме“, доктор лингвистике, Ђорђе Оташевић. Можда ће и зажалити што је моју цртицу одабрао да је уврсти у своју књигу. Свеједно, не одустајем. Чврсто стојим на бранику отаџбине. „Ви пуцајте, ја држим час.“

 

Написах ли ја то да се власник „Алме“ и уредник поменуте књиге с мојом „Ружом“ презива Оташевић?

 

Као да ме нешто прободе у пределу плексуса. Трн изненадног сећања увек те прво у стомак под ребрима гађа. Навуче ми се сета на душу.

 

Вратих се у прву годину факултета. Угледах свог у то време најбољег друга. И он се презивао Оташевић. За главу је био виши од мене. Црн, густих веђа, огромних стопала, ходао је тешко као да гази по црногорском кршу- Спуштао је ноге некако одозго, трескајући. Кад сам први пут видео тај његов ход, мислио сам да ђоновима мрви пикавце по асфалту. Ваљда је навикао у оној својој Црној Гори да такав корак учвршћује камење и спречава његово котрљање.

 

Баш смо се били зближили, мој друг Оташевића и ја. (Имена му се не сећам. Могуће да му га нисам ни знао. На факултету нико никога није звао по имену. Ословљавали смо се по презимену.) Заједно смо ишли на предавања, вежбе, на ручак, у биоскоп. Неколико пута сам долазио код њега на Баново Брдо. Становао је са сестром на почетку Пожешке, у првом солитеру са десне стране. Вежбали смо заједно задатке из математике.

 

Узалуд смо вежбали. Изгубио је годину. Ниједан испит није дао, сем можда предвојничке. (Предвојничку нам је предавао Војо Абрамовић, отац оне што навлачи будале. Код „последњег команданта Прве пролетерске бригаде“ и „личног ослободиоца Београда“, нико није падао.) Верујем да је одустао од ЕТФ-а. Траг му се из аула факултета потпуно изгубио. Покушао сам да га нађем у публикацији ЕТФ-а у којој су излистани дипломирани инжењери електротехнике. Пре тога га потражих међу уписанима наше генерације како бих му знао име. Зачудих се. Зове се Мирко! Не пасује ми то уз презиме Оташевић баш никако. Да му је име Марко, Петар, Данило или чак Василије, то би ми било природно, али Мирко! Шта човек да ради, кума није могао да бира.

 

Међу дипломираним студентима у публикацији нађох да је од 1923. до 2010. (само тај период публикација покрива) дипломирало чак седам Оташевића! (Велико су племе ти Оташевићи, намножили се, има их ко врабаца у свим републикама некадашње нам домовине, сем у Македонији – било им далеко до тамо да печалбаре.) Све Оташевиће нађох, али Мирка Оташевића не нађох. На нашем факултету после 2010. сигурно није дипломирао. Те 2010. већ му је било педесет девет година. (Мада у публикацији натрчах и на једног који је диплому стекао чак са педесет шест година! Теоретски могао је тако и Мирко. Штавише, публикација каже да је гомила њих газила преко четрдесете у време дипломирања! Ко оно рече да је просек студирања на ЕТФ-у седам година?)

 

„Алми“ велика захвалност, не само због „Руже“ коју ми као кратку причу објавише, већ и што ми забодоше трн у памћење и отуд у сећање ишчачкаше драгог друга. Има научника који тврде да човек никад ништа не заборавља, само му се са годинама губе везе до места где му сећање у мозгу чува успомене. Грдне ли утехе. Кажу (ти исти) да је потребан само одговарајући агенс, подстрек, хемија нека да ту избледелу путању до складишта освежи. Или да ти забоде трн, ко што ми га „Алма“ забоде. Оташевићу, друже мој, сетио бих те се ја и без „Алминог“ трна. Кад год бих помислио на ону дугајлију, Смиљку, у коју сам на нашој првој години студија био зацопан, засигурно бих се сетио и тебе – седели смо заједно и заједно пиљили у њу. Ако нисам заборавио Пештерца, мог главног такмаца код освајања наклоности одељенске лепотице, Оливере Живковић, у првом разреду основне школе, како да заборавим наше дружење дванаест година касније. Било нам је лепо, признаћеш, те прве године ЕТФ-а. Било је лепо и то наше пиљење. Сигуран сам да је и Смиљки било лепо са нама. Само се правила да нас не примећује. Дугачке јој биле ноге па јој је нос горе хватао висину. Незаборавна школска 1970/1971 то беше. Довољно давна да у мени остане трајно записана.

 

Ето, научих да има и трња чији убод боли, али слатко. За разлику од трња моје „Руже“.

 

КРАЈ

 

ПС: До моје цртице, „Ружа“, води путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/blog-post_31.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровао Бранимир Перић

Ружа

Била је то најдивнија питома ружа у целом крају. Ширила је своје латице још од раног праскозорја. Извијала их је пут сунца умивајући успаване листове кристалима росе. Нико није могао проћи а да, очаран том лепотом, не украде бар дах њеног мириса, или не закити себе њеним пупољком.

Сунце је пекло из дана у дан, суша притисла, земља пуцала. Ружи као да то није сметало: и даље је цветала.

Пролазили су људи, много људи. Људи је мирисали. Нико да се сети да је напоји, јер и њој је суша била.

Пуцала је све више земља, жарило је сунце. Ружа свеједно није престајала да мами својим мирисом иако је, ту и тамо, већ почела да се суши. Нико на то није обраћао пажњу. Пролазили су и даље људи, и даље је брали, и даље је не заливали.

А једнога дана ружи је порасло трње.

КРАЈ

© 1972, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Цртица (илити по новом, кратка прича), "Ружа", аутора Бранимира Перића, појавила се  октобра 2023. године за Сајам књига у Београду, у дигиталном издању књиге "Певач на прозору", издавач "Алма", Београд, 2023, стр. 134

 

„На брези венчаница бела“ у књизи

„Перићи! Пошта!“ опет се јутрос под прозором зачу глас чика поштара. „Пакетић. Молићу фино, потпишите овде!“ Док чика поштар испија кафу, узимам маказе и сечем пластичне гаће пакетића. Кад, из гаћа испаде књига: „Чувари детињства 3 – Зборник поезије за децу 2022.“ Нисам јутрос ставио капи за очи које ми је преписала тета чији се назив специјализације увек запетљам кад изговорим. Прочитах лепо са корица књиге наслов: „Зборник песама за децу 2022.“, али ми се у оном 2022 мути нешто задња цифра. Видим ли ја то лепо двојку на крају, или ту ипак стоји тројка? Не двојка је, све ти пољубим! „Је ли, чика поштаре, где вам се дену овај пакетић читаве године кад ми га тек сад донесе?!“ Поштар устукнуо, повлачи се уназад, са лица му читам. „Нисам ја, очију ми!“ Умало се не преврте са столице. Подмештам му под нос корице књиге. „А шта ти га ја знам,“ сабра се он некако. „Час нам је диспечерски центар у Крагујевцу, час у Нишу. Ми направили свој у Крушевцу, али нам не дају да га користимо. У њему сад неко гаји печурке. Ко зна где су тај пакетић затурили. Чучао у неком буџаку.“ Миришем ја књигу. Не мирише на печурке. Значи Крушевац није крив. Вртим главом, врти и чика поштар. Некако човеку непријатно дошло на туђи ред. Покупи се човек наврат-нанос, кафу до краја не попи, сасу на брзака раки'цу у грло па брже боље замаче уз брдо, ко вели, ко зна, можда овоме на памет падне још нешто да ме приупита. Није крив а осећа се кривим. Додуше, није ни Пошта. Видех то после кад седох натенане да прелистам књигу. Ах то ли је значи! У том грму лежи зец! На задњој страни књиге прочитах да је издање књиге финансирала Општина Трстеник, али тек од буџета за 2023. годину! Нећу да питам зашто су тек сад уплатили издавачу а не прошле године кад је требало. Није то више оно време кад је „Прва петолетка“ хранила Трстеник. Сад ем немају пара, ем морају да слушају оне одозго. Партијска хијерархија мора да се поштује. Власт најбоље зна шта је прече од културе.

Но, оставимо кривца нек га не пече савест ко што и неће, него да видимо зашто је ова књига баш мени стигла? Ево га! Страна шездесета. Читам: „Бранимир Перић, Дрењак (Брзеће) – На брези венчаница бела“. То ли је значи! Е кад је то, ево доле и линка, за оне који воле поезију, нек читају. Можда ће се и неко од оних ко је не воли преварити да прочита. Песма не мирише на печурке, маме ми, иако на брези рађа једна од најукуснијих печурки после вргања по имену „турчин“.

Кликом на следећи линк, отвориће вам се песма „На брези венчаница бела“:
https://branimirperic.blogspot.com/2020/01/blog-post_4.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мојих десет хаику

„Перићи! Пошта!“ – зачу се под прозором познат и драг глас нашег чика поштара. Наш нам чика поштар овде, у Дрењаку, доноси само лепе ствари. Оне ружне, плаве, од којих те нешто пресече преко пола, стижу на београдску адресу.

После месец дана од кад је требало да ми буде испоручена, коначно држим у рукама књигу „Осмехом ми дођи“ у издању Књижевног клуба „Златно перо“ из Књажевца. У њој је, на страни број 38, штампано мојих десет хаику (песама). Хаику до сада нисам писао. Превише сам опширан да бих у три реда са седамнаест слогова, колико мора бити у хаику, сабио све оно што бих желео да кажем и у дубини душе осећам. Али како сам човек изазова, а где ћеш већи изазов него савладати себе, седох и не једну, него сручих на белину екрана мог компјутера десет хаику (песама). Намерно пишем ово „песама“ у загради (због вас да знате да су песме у питању), јер ако бих написао без заграде, био би то плеоназам, а и увредили би се хаиканци, јер хаику већ значи песма и то тачно дефинисане форме, мотива и намене. Све сам ово добро изучио пре него што сам се препустио хаикирању. Ако је харикири ритуално самоубиство самураја, кад сам се одлучивао на овај корак плашио сам се да ово не буде мој хаикири (тако би се ваљда звало кад би песник са хаику могао да се самоубије). Кад, оно, моје хаику жири прогласио за најбоље! Замислите, неко ко до сада није ни у сну помишљао да хаикира, одједном испаде хаиканац и то најбољи! Као доказ прилажем диплому „Златног пера“ која то овековечује. Узгред, „Златно перо“ ме и учлани у себе (иако то лично нисам тражио). Хвала Златноперцима на тој почасти.

У књизи „Осмехом ми дођи“ објављени су најбољи радови пристигли на XV међународном конкурсу књижевног клуба „Златно перо“. Конкурс је био још у априлу, али док је жири одабрао најбоље радове, док је уредник склопио књигу, док је штампар одштампао, дошао је и 28. август кад су свечано проглашени победници и књига промовисана. Хтели су ми је послати одмах, али како сам се тад спремао за пут на коме ћу са својом госпом безмало месец дана луњарати по Јадрану и његовом хрватском и италијанском залеђу, замолио сам уредницу књиге и председницу Клуба, Сању Радовановић, да ми је пошаљу тек кад се вратим, односно кад Сању позовем и јавим јој да сам се вратио. Хвала ти Сања. Жао ми је што се нисмо видели на промоцији, али видећемо се, обећавам.

У ствари испало је добро што вам своје хаику тек сад представљам. С обзиром на ужас који потреса свет у Јудеји и већ заборављеној Украјини, читање хаику дође му као искупљење, с обзиром да у хаику, ако се држимо канона, можете наћи сам мир, смирење, лепоту, окретање природи, све оно лепо и опуштајуће што нас враћа мајци природи и мирењу са њом. Својеврсно тражење опроста од природе за сва разарања које смо јој нанели (а и себи). Зато, препустите се хаику свим срцем, осетите тренутак, осетите да и ви припадате мајчици природи. Како рече Црњански, хаику је кратак као уздах. Строго је дефинисане форме. Као што рекох, има само три реда. Први може имати само пет слогова, други седам, трећи опет пет. Број речи при томе није важан, а ређају се без римовања. Нема у хаику насиља, нема ружног, нема ни патоса, нити метафора, нема умовања, само ухваћени тренутак природе који се дубоко доживљава и у читаоцу осликава. (Добро сам ово научио, а?) Уосталом, није узалуд народ смислио ону изреку: „Ко пева, зло не мисли.“ Да су Палестинци и Израелци певали уместо што су једни на друге запуцали (једнако као и они северније од нас), не би слушали сејаче зла од преко велике баре и за њима се поводили. Хаику браћо, а не бомбе и тенкови, закукао би Доситеј да којом несрећом по себе оживи. Али отуд се ни Исус није вратио. Смучили смо се и њему.

ПС: Ових десет хаику можете прочитати кликом на линк:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/2022-2023-1-n-2-3.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Десет хаику

на белом снегу
свој траг звер оставила
топи га сунце
 
птица на грани
мачак јој се прикрада
небо је буди
 
сивило пљуска
цвркут се птица чује
киша ће стати
 
сам сам од јуче
сан никако на очи
зора ме буди
 
трну ми очи
крекет жаба шум реке
загришће до јутра
 
месец по нама
у лугу славуја пој
она већ спава
 
брда без снега
беле раде у трави
дође пролеће
 
бреза грана шум
прснуше прве капи
журим под стреху
 
мачак дотрчао
бели се свеже млеко
у сласт већ лапће
 
псу је до игре
мачку дрво милије
све је у реду

© 2022, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ових десет хаику проглашене су за најбоље хаику на конкурсу књижевног клуба "Златно перо" из Књажевца и као такве објављене у зборнику радова са овог конкурса "Осмехом ме буди" на 38. страни.