Песму илустровао Бранимир Перић

Ходање по жици

Над понором жица а на жици ја
Шта ће се збити стрепи ли ко
Понор видим, са друге стране не
Чика ли ико ход мој
Пружа ли ми изазов
Или то саму себе чикам ја
Грла промуклог од чекања

Зашто сам горе
Кога кушам
Себе или ледене жице клиз
Стварно чији је изазов то

Не гледај птицу, не слушај њен зов
Птице су само да ти мисли скрену
Не гледај понор
Лаж о даљини крије он

Прати ли ме ико
Стрепи ли уместо мене моју бол
Шта побогу над понором тражим тим
Да га пређем очију скритих
Или храброшћу својом прикријем лет
Плаши ли ме више самоход
Или незнање о амбису том

Питања
Питања
Питања су варалице
Жица је струна
Варалица удицу крије

По равном да је разапета жица
Другом бих махала уместо себи
И да паднем
Руке би ми те блажиле пад
До наспрамног краја песма би била
Не као сада јаука пој

Смелости где си
Страх ми од тебе остао само
Храбрости бар делић ми врати
Да наставим над понором самоход
Или пре хода још на равном
Нечијим рукама да се дам

Страх ме је страха
Над понором жица зна пући
А на равном се под жицом измаћи тло

Буди се!

© 2023 Бранимир Перић

Песма може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање ове песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Стари мајстори

 

Вечерас касно примих дарак за лаку ноћ од моје драге пријатељице, спот на коме се смењују слике старих мајстора са балова а прати их заносна музика „Другог валцера“ из „Свите за оркестар“ композитора, безмало нашег савременика, Дмитрија Шостаковича. Уместо да ме ове очаравајуће слике и још чаробнија музика понесу у слатки сан, разбудише ме свог, те уместо блаженства које носе, осетих ненадани жал за временима којих више нема (не онима из мог детињства, младости, прошлости уопште), већ за оним чаром којима су могли само стари класици да нас хипнотишу, узнесу, понесу, заведу да патимо за оним што немамо нити ћемо икада имати. Мојој драгој пријатељици зато овако одговорих (нека ми не замери, а  не замерите ми ни ви који ово у ове ситне сате читате):

Предивно! Кад год бих видео црнокосу и мушкарца у униформи на овим сликама, видео бих Наташу Ростову и Андреја Болконског, улазио и сам у кадар, поистовећивао се са Болконским, њихао се подијумом, витлао са Наташом, а она би у вртњи, опијена, повијала главу уназад, очи би јој сјале, руменели се образи, дах кидао више од узбуђења него саме кретње... Било је то време ратова, али надасве љубави, праве, болне и оне узлетеле, од које пуцају груди, не ретко и смешаних осећања, очајне жудње и страха од неиспуњења. Све ми се чини, нико није умео да воли толико искрено и тако дубоко као што се волело тада. И још ми се чини да из генерације у генерацију љубав – она исконска, чиста, искрена, којој се предаје мисао, тело цело, проткана уздасима, дрхтајима, бѝлом које час грува, час неми – све више бледи, тоне, престаје да буде она љубав која жари образе, преврће снове, гужва јастуке, која немирима испуњава ноћ, јутро, дан цео… не предаје се, али узмиче пред огољеним сексом, бруталношћу, најприземнијим нагоном сирове путености, безосећајношћу у односима, извитопереним перцепцијама подстакнутим халуциногеним супстанцама, распаљеним бруталним сликама животињских односа којима нас бомбардују данашњи филмови, површношћу којом се пишу данашње књиге... Зар дрхтаје љубави да налазимо само у „љубићима“ над којима уздишу уседелице а пишу их исте такве, као и у песмама очајних домаћица изневерених нада којима нам затрпавају „друштвене мреже“ по интернету? Зар само у филмовима из златног доба Холивуда, у старим француским филмовима са обавезним несрећним крајем, или старим италијанским филмовима протканим социјалном бедом да тога има? Где несташе они вајни песници који нас уздизаше, који нам душу оплемењиваше? Староградске песме више нико не свира, још мање пева. Стискавац се давно више не игра. Лаку ноћ.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Дана 22. новембра 2023. на македонском књижевном порталу "Крајбрежје" појавио се преведен текст "Стари мајстори" аутора Бранимира Перића уз свесрдно ангажовање преводиоца Татјане Маженковске. Текст на македонском можете прочитати на адреси https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ и упоредити га са изворним текстом на српском језику.

Страница књижевног портала "Крајбрежје" на којој је објављен на македонском текст "Старите мајстори" Бранимира Перића (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)

Силом поштар или како сам постао штрајкбрехер

 

Хумореску илустровао Бранимир Перић

Силом поштар

или како сам постао штрајкбрехер

Овога пута нисам чуо драгог чика поштара под прозором како дозива: „Перићи! Пошта!“ Уместо његовог веселог гласа, зазврја ми кућевни телефон. „Овде управник поште, добар дан!“ Пресече ме преко пола. Да се чика поштару није нешто десило кад ме управник лично зове?! Никако да се отресем оних времена кад су нам из поште само тужне вести стизале. Телеграм нам је био најмрскија ствар коју ником нисмо желели. Ил' ти је неко близак „отпутовао“, или ти је стигао позив за војску. Како год обрнеш, оба су да ти се стегне грло. Срећом па телеграми изумреше. Тужне вести се сад на други начин саопштавају, осавременили смо се. Уместо да ти чика поштар на моторчету донесе телеграм, за оне најрођеније цимну те мобилним ближњи (ако их имаш, или даљњи, ако ближњих немаш); за оне који ти нису најрођенији бипну ти и ближњи и даљњи електронску поруку, а за оне који ти нису ништа, а на неки начин су ти значили ( „селебрити“ углавном), затрпају те огласима преко друштвених мрежа и пријатељи и непријатељи (у стара добра времена у те сврхе користиле су се бандере). Ето зато искључујем мобилни са мреже кад пођем да спавам. Нек умире ноћу коме се умире и нек је будан онај коме се не спава. Себично?

„Не није му се ништа десило,“ умирује ме управник. „Само је са осталим поштарима у штрајку. Ових дана коље за пастрму па није згодно онако масних руку да разноси писмиће. Штрајк му дош'о ко поручен. Није морао да узима слободне дане нити да отвара боловање. Двадесет девети новембар, традиционални свињокољ, само што није – десет дана горе доле не значе много (сем свињама). Биће чварака за све. Него, ако бисте били тако љубазни, упалите кола и дођете до поште да подигнете пошиљку – ево је код мене на столу, стигла је Постекспресом. И понесите триста динара за поштарину.“

Из Сокобање су ми још пре две недеље јавили да су ми послали пошиљку. Значи зато је путовала толико дуго! Штрајкују и сокобањске чике поштари. Мора да је пословодство Поште унајмило штрајкбрехере кад се и нама овде у планини докотрљао Постекспрес. Само су причекали да се накупи довољно писмића и пакета за овамо да што мање штрајкбрехера плате. Са овим штрајком који већ подоста траје није им лако. Није ни нашем управнику лако. Све сад мора сам: да је у пошти и да разноси писмиће истовремено. Дупликаторе наука још није измислила да сам себи буде близанац. Уосталом где си ти видео управника да ради. Не иде, брате. Разумем га потпуно. Зато упрегни оне којима су пошиљке упућене да раде уместо тебе (то јест уместо поштара који пастрми) – нема ти друге.

Хајте молим вас, шта сте ме одмах напали! Не кудим ја нашег управника. Душеван је то човек. Ето, понудио се да ми дотури ту пошиљку чак до бензинске пумпе на излазу из села да не морам до поште – да поделимо посао, вели, пумпа ти је таман на пола пута. Каже, са' ће му пауза (кућа му је прекопута пумпе), па кад већ иде на доручак (а доручкује код куће), толико може да ми учини. Фала ти, управниче, ки брату. Немо' ми се баш толико секираш. Кад већ палим кола за тај километар, упалићу их и за два до поште, само ти на миру једи, не д'о бог да те и трба заболи. Кад после доручка видиш да се нешто у пламену зауставља пред твоју пошту, знаћеш да сам стигао. Боље да теби изгори пошта, јер ако плане пумпа, будем ли са упаљеним колима, како си ми препоручио, отишао до ње по своју пошиљку – изгоре нам пола села.

Кола се ипак не пале тако лако. Сачеках један сат – толико сам рачунао да ће управнику бити довољно да поједе доручак што му је мама спремила – па одох до поште да донесем себи пошиљку.

„А, ти ли си тај штрајкбрехер!“ сачекаше ме испред поште два намргођена поштара (који не кољу свињу). Уплаших се сад стварно за своја кола. Мора да су гледали пренос преко ТикТока како њихове колеге из Београда разговарају са представницима Владе па се и они напалили – заврћу рукаве.

Срећом осмехнуше се. „Шта си се удроњ'о! Знамо да ни теби као пензионеру није лако. Ми чекали двадесет година да нам дође до грла, а ви, пензоси, шта ви чекате? Барем ви не мора да страхујете од штрајкбрехера! Нема тог штрајкбрехера који би за вашу цркавицу брехеровао.“

Стварно, имају људи право. Као пензионери нисмо ти ни за штрајковање. Али зато можемо да будемо штрајкбрехери, што се из приложеног види. Ко није уз власт нека топи маст. Замишљам нашег чика поштара, кад му буду причали за ово, како ће уз казан да се зноји. Све ми дође слатко (то јест слано) на његов ред.

КРАЈ

ПС: У пошиљци коју сам себи донесох нађох књигу „Зборник 4“ са награђеним и одабраним песмама и причама на четвртом међународном књижевном конкурсу удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање. И не само књигу. Уз књигу нађох и похвалу за награђену причу коју су ми у овој књизи објавили (додуше беше „лечка“ изгужвана, јер штрајкбрехери су штрајкбрехери због пара, не да би били пажљиви). Ако вам се чита проза (прича је кратка, чика Милентије, не брини! – овај ми чика Милентије баш утерао страх у кости), ево је на мом блогу. Кликните на линк испод и отвориће вам се.

БРАНИМИР ПЕРИЋ, онај који сам: Изгубили смо Шубару (branimirperic.blogspot.com)

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Изгубили смо Шубару

Данас смо у дубокој жалости. Весна цео дан плаче, сва се надула, а мене боле руке од копања. Нема више нашег мачка, нашег Шубаре. Сахранио сам га у дну Дрењака. Неко га је ноћас убио колима на кривини изнад нашег насеља. Није нам јасно шта је тражио на путу кад никад тамо не иде, а тек никада тамо где су нам јавили да су га видели да лежи мртав. Ово  је трећи мачак за којим тугујем. Први се родио истог дана кад и ја. Убио га је мој теча из пиштоља јер му је ноћу крао канаринце из кавеза. Други је био мачак Марко, зифтано црни шмекер из Војводе Путника 76. Тај се није бојао никога и никог сем нас није пуштао да га помилује. А онда га једнога дана једноставно није било. Кажу, кад мачке и пси осете да им се ближи крај, одлазе далеко. Наш Шубара није имао потребе тако нешто да осећа. До самог мрака се јуче играо са децом, дозвољавао да га носају и даве, пуштао и њиховог куцова.

Умро је наш Шубара. Тако га је Весна од миља назвала; као, претила му да ће од њега шубару да направи ако није послушан, јер био је сав као шубара Дејвид Крокета, не само по боји, чак је и дабровски реп Дејви Крокета имао. Деца тугују, не могу да верују. Долазе и по ко зна који пут нас питају да им испричамо како је погинуо – као да ми то знамо и као да они знају шта је то кад неког нема више. Ишли су гроб да му траже.

Више ни једном мачету ни куцову нећемо дозволити да нам Дрењаку приђе. Викаћемо на њега, јурићемо га метлом. Боље да остане гладан него да га више нема. Зар не осећају да овде четвороножни мезимци трају само једну сезону. Где им је онај урођени инстинкт којим непогоде предсказују? Неће вала ниједан псић ни маче, ма како умиљати били, ни зрно из наше руке више да окусе. Просућемо у поток сву ону храну коју смо купили да хранимо несрећнике које бездушни двоношци из кола у наше насеље убаце. Кад бисмо имали срца. Кад би се могло измерити да ли је теже да га не нахраниш, да га не поспеш прашком против бува, не кљукаш таблетама против глиста… или да га више нема кад напуни седам месеци као наш Шубара. Да ли се човеку срце више цепа, кад га раздиру уортачени сажаљење и људскост да јаднике збрине, или му се више цепа кад ти мила, длакава створења прирасту за срце и под кожу уђу, а онда ти једнога дана јаве да су их видели онако како су нашег Шубару видели? Нема таквог кантара.

Дан жалости је ипак мало. Наш Шубара заслужује више. Кад би и то, колико ће срце крварити, могло да се измери кантаром.

КРАЈ 

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича Изгубили смо шубару објављена је у Зборнику 4 награђених и одабраних песама и прича са четвртог међународног књижевног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Прича "Изгубили смо шубару" награђена је на четвртом међународном књижевном конкурсу Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Волим

Волим

волим живот
волим песму
волим цвеће
волим плаве
волим очи
волим твоје

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Оћеш раки'цу

Илустровао Б. Перић користећи слику коју је креирала вештачка интелигенција Dall Е 3

Oћеш раки'цу

 

„Перићи! Пошта!“, опет под прозором топао глас нашег поштара. Кад год дође нудим ја нашег поштара нешто да попије: кафу, пивце, раки'цу обавезно, али се овога пута преварих. Не позвах га онако како се у овом крају, отворена срца позива на чашицу свако, близак или непознат, род, комшија или путник кога су случајност или нужда натерали да ти до куће дође или кроз имање прође. Уместо да поштару кажем: „Хајде на раки'цу!“, ја одвалих по градски: „Oћеш раки'цу?“ Разлика је огромна! Они у граду таквим формалним, безличним, хладним позивом („Oћеш раки'цу?“, или „Oћеш кафу?“, или још уопштеније и најгоре „Oћеш нешто да попијеш?“) нуде пиће свом госту, молећи бога да овај не прихвати. Пропустиш ли да препознаш отуђеног грађанина како позива на пиће, сачекај да видиш да ли ће госту, кад попије прву чашицу досути другу. Буди сигуран да ће и то учини питањем које почиње са „оћеш“. За разлику од грађанина, овде где смо ми намерника нико не пита да ли хоће још, већ му се без питања досипа. Кад је госту чаша пуна и домаћиново је срце пуно.

„Извини,“ исправих се одмах и позвах чика поштара на пиће додајући већу срдачност гласу: „Улази, бре, унутра, има и пивце, и пита тек испечена!“

Касно. Човек се захвали. Повредио се човек. „Извини, имам још гомилу поште да разнесем, а подне већ прешло!“ Окрете се и оде, не стигох ни да га поздравим. Посрамих се. Би ми криво. Стеже ме нешто у грудима. Толике сам године међу њима, а отуђени грађанин из мене, ето, искочио. Сам себе сам изневерио.

Исцепах омот пакета, уместо, као што имам обичај (и волим) пажљиво да одлепљујем селотејп у који је пошиљка упакована. Љутњу на себе због своје срамоте према поштару искалих на омоту. Осетио сам већ био под прстима да је у пакету књига. Шаље је Крајински књижевни клуб из Неготина. Зборник „Песничке руковети 2023“. У њему је моја песма „Понедељак“ коју сам написао још у пубертетским данима (из којих, по речима моје госпе, нисам ни изашао). Кад сам је госпи прочитао, дочекала ме питањем које ми увек поставља кад је малтретирам читањем неког од својих рукописа: „Признај колико је сад био стар дечак од кога си то украо?“ Понекад узмем неки свој стари рукопис па га преправљам, дајем му нову душу, или просто побољшавам глазуру. Био је стар двадесет и једну годину, морадох да признам. Није ни чудо онда што је песма сива (добро да није црна; мада ће се сигурно наћи неко ко ће је и оцрнити). Из ње избија осећање безвољне досаде која је само корак од очаја. Такву врсту досаде по правилу имају пубертетлије кад изгубе циљ (као да га неко од пубертетлија па има – једини им је циљ да балаве за женскама, али то није циљ, већ потреба). Зачудо (зачудо за мене, вечитог пубертетлију), тог „балављења за женскама“ у овој мојој песми нема, барем не отвореног. У ствари има, јер шта је друго пубертетска досада него кад немаш за ким да балавиш?

Отворих књигу и вишеструко попиздех.

Страшно мрзим кад аљкавци у зборницима не поређају по нечему ауторе (или бар дела), макар по азбучном реду. Лењи су, или не умеју да направе индексацију и уз ауторово име ставе на којој је страни његова песма, прича, или шта му већ објављују. Мораш да читаш имена свих аутора, или да листаш књигу од корица до корица док не дођеш до свог имена и свог дела, а оно на педесетој страни!

Друго што попиздех би то што нису уопште регистровали књигу у Народној библиотеци! Нема ИСБН-а ни броја ЦИП каталогизације! То ти је исто као да је илегално штампана. Очигледно им било жао пара за регистрацију. Јесте да књига има 106 страна и да је штампана у само двеста примерака, али су за њу добили 63.000 динара. Толико их не коштају штампа и поштарина заједно ма је на двеста адреса послали, а нису! Ко ми не верује нек провери!

Треће и највеће пиздење оставих за крај. Песму у књизи су ми унаказили! Послао сам им је са строфама. Строфе се, као што знамо, раздвајају празним редом. А у књизи? Кам ги строфе? Нема ни једне! Све стихове су сабили. Песма је изгубила ритам, дах, смисао, као први писани примерци Курана који нису имали самогласнике те се у њима иста реченица могла читати на разне начине, добијала оно значења како је читач схвати. Тако је сад и са мојом песмом. Савремени неготински куранци, поизбацивали су јој све размаке између строфа па је можеш тумачити и наглашавати, а тиме јој и мењати смисао, како ти се наврне.

То што су корице књиге једнобојне и без ичега сем слова (тамно су браон ко мртвачки сандук), нимало ми не смета, не смета ми ни што књига није штампана ћирилицом, али унаказивање моје песме, то не опраштам! С разлогом је мени мој другар, емеритус проф. др, недавно ударио шамарчину, а ја га свеједно не послушах иако надасве ценим његово мишљење: „Бране, видим петљаш се и даље са којекаквим конкурсима. Знаш добро шта мислим о зборницима и алманасима. Занимација за књижевни врбопуц и пензосе који су изненада открили невероватан књижевни дар. Јебеш то, брате. То си одавно превазишао, а ако волиш да те тако јебу, настави да им шаљеш зарад списатељске сујете. Напиши, брате, књигу, одавно ти говорим, и дај је озбиљном издавачу. То је једино што има смисла (ако ишта има смисла данас). Схвати ово као мој искрен и добронамеран савет.“ У праву си, брате, емеритусе! Преварило ме је то што су и позициони и опозициони медији писали нашироко о њиховом конкурсу. Не сећам се да је иједан други био толико рекламиран. Навукох се, шта друго да ти кажем. Ако нисам онда, слушаћу те од сада, обећавам. Ти си за мене не емеритус, него емеритус еверитус. (Исто му обећање дадох и прошли пут кад ме ошамарио.)

Дође ми сад некако још више криво што сам драгом поштару понудио пиће оним ниподаштавајућим „оћеш раки'цу“. Није ни чудо што је помислио да желим да га се курталишем. Немогуће је да сам у том тренутку имао прекогницију о неготинском куранству у књизи па ме јед унапред обузео.  Уместо поштару, треба то рећи Крајинском књижевном клубу. Грешка би била да се два пута узастопце погреши. Зато, ево, рећи ћу и њима: „Оћеш раки'цу!“ Никад више, мило моје. Позвах и вољену Бисеру да припомогне и печатира моје обећање. Надам се да је и емеритус еверитус тиме задовољан. Воли и он Бисеру, знам, а воли и раки'цу, наш је човек. „Ајд, сврати на једну!“

 КРАЈ

ПС: Песма „Понедељак“ се налази на страници:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/11/blog-post.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Понедељак

данас је понедељак

тридесет и први дан у години

или тридесети

или уопште није понедељак

напољу снег

дружим се са зимом

китим је сузама својим

напољу мраз

вапај ветра

лелек му бокова

силно ломатање

лудо лупање

расклиматани прозор

звоњава стакла

напољу ветар

хтео би да гвирне

и гвири

напољу лед

каскаде смрти

клизаве агоније аутомобилских гума

све ми је то познато

и моје постојање развучено на столу досаде

и рез самоће што пара ми душу

данас је понедељак

тридесет и први дан у години

или тридесети

или можда уопште није понедељак

© 1971, 2023 Бранимир Перић

Написано у Београду, у среду, 22. XII 1971.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма "Понедељак је објављена у зборнику "Песничке руковети 2023", Крајински књижевни клуб, Неготин, 2023, стр. 50

 

Набавка дрва у десет корака

Коначно обезбедисмо дрва за ову зиму. Трајала је та операција од прве половине августа до друге половине октобра. Завршила би се са даном кад су и дрва мога брата била унета да није требало нечим покрити она исцепана која смо морали да оставимо сложена напољу, јер нисмо имали више места у шупи. Ако их не покријемо квасиће их кише и снегови. Онако мокра ће иструлети док стигну на ред да и њих горимо. Такође је требало и трињу покупити да нам њоме не засипа ветар тротоар и не убаца је у кућу. Требало је и одлучити где ћемо је. Чак и да је ветар не растура, испред куће је ружно да стоји.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, упитаће се неко ко уме на прсте да броји. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да срачунамо све дане изгубљене у чекању и ишчекивању, најпре да се нахватају, а онда да се смилују и дођу спољни актери операције набавке дрва, они који не зависе од нас а ми зависимо од њих.

Најпре нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо уметрена дрва купили. Годинама већ дрва набављамо од пријатеља из Грашеваца. Пожалише нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је увелико закорачио. Да су дрва у шуми маркирана, пријатељи би их већ исекли, код себе истругали, исцепали, довезли трактором или комбијем (зависно од количине и временских услова), истоварили, део нам унели у шупу. а део сложили на терасу, под стрехом, где год да им кажемо. Није боље са шумарима ове године ни у нашем „шаиру“. Не, нису се олењили, воле они да маркирају, до њих сигурно није. Нека чудна политика одозго се диктира, нема друге – нагађају сељаци. Не криве они „Србија шуме“ толико, мада ни они нису цвећке. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигло наређење прво да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а за нас, сељаке, шта остане. Ни за пилане га нема, еј! Све оде где до сада није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сами сваке године, обележили им шумари стабла не обележили – тако одозго размишљају о нама. Ко се ту боље сналази не треба сумњати.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе запио са ловцима и у пијењу натпио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани да нам дрва исеку, у цепанке уметре и донесу. И, стварно, донесоше, али не кад су обећали. Ваљда, кад се истрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо поручили, баксузан број и да не могу преко ноћи свих тринаест да посеку. Донесоше их тек првог септембра (десет дана по обећању). Дотерали су их таман пред наш полазак на једномесечно скитање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва осташе у дворишту да се квасе и суше до нашег повратка.

Кад се вратисмо са пута, настави се главобоља. Кога наћи да нам их иструже? Би они из Бруса – имају циркулар, ураде то очас посла, али не би сад, него тек кад сва дрва по Брусу заврше – не прекида им се тамошњи посао само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам свих тринаест иструже моторном тестером па колико траје нек траје, али ми не хтесмо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, све сам ради, а нема четири, него само две руке. Ни управник поште, који сваког од сељака зна у главу – да ли му се крава отелила, и на коју му страну дим из оџака иде – не могаде да нам помогне. Тек после двадесет дана успесмо некако (уз помоћ локалног властелина) да се докопамо момака који присташе да нам их истружу, али по увећаној цени. Неће овде више нико да ради. И не само овде. Упркос високим надницама сељаци не могу да ујуре раднике кад треба малине да се беру, кромпир да се вади, а камо ли да нађу неког ко ће дрва да им иструже и исцепа како не би дангубили од пољопривреде. Овде ти све кошта као да си у Београду. Стругање дрва је скупље него у Брусу. Исто важи и за цепање. Права лудница. Погосподило се то, само би да се туризмом бави, а реке им пуне ђубрета, села смрде, по путу и около пута само што децу не бацају.

Ни момци за стругање не дођоше кад су обећали. Ако нема мајстора који држе обећање, што би тестераши били бољи? Дођоше тек после три дана, али дођоше. Док си рекао пиксла, њих двојица, ко од брега одваљени, за два и по сата моторним тестерама истругаше дванаест метара дрва (осам наших, три братовљева и један комшијин; тринаести који није ушао у ових дванаест, припада другом комшији, али тај није могао да чека па звао комшију са брда да му иструже моторном тестером, оног истог кога ми нисмо имали срца да одвајамо од пољопривреде).

Кад се најзад стигло до цепања, ту, хвала богу, нисмо имали секирацију. Пријатељ из Бруса – не буди нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, тад се и појавио. Довукао је као приколицу огромну пнеуматску машину за цепање, која просто пева кад цепа, то јест дрво пева (а како и не би кад га цепа нож коме хидраулика увећа тежину на двадесет тона). Мада нам ни цепање не прође без проблема. Како утакосмо машину у струју, прегореше нам два осигурача. Док их заменисмо (то јест док провукох кабл до братовљеве струје), почео већ мрак да пада. Пријатељ није могао пре да дође – чекао сина студента да стигне из Београда и помогне му, јер двојица трипут брже раде: један додаје, други само подмеће пањеве под сечиво.

То вече нам дошла ко поручена госпина братаница са сином. Док сам следећег јутра устао (јутарња такотребања одрадио и нешто „глоцнуо“), братаница сама напунила са дрвима скоро целу шупу. Видим кроз прозор, малац јој помаже, гура колица. Ради цура као машина – не треба јој хидраулика. Једва стигох да јој помогнем са двоја-троја колица дрва која сам јој претерао.

Уто, ето ти и мачка кога зовемо Смрда (као мали нам је сваког дана кадио терасу – страх га било од лисице да силази у башту). Ред је, домаћине, да ти се дрва освештају, вели Смрда (читам му мисли). Чучну уз дрва и покења нам се на трињу. Засмрде кâд, уштину ме за нос, просвираше ми бронхије, би ми горе него да сам директно из кандила удахнуо тамјан из попове кадионице док са њим по кући маше. Умало се не угуших. Џаба Смрди што свој кадилук затрпа шапицама (а затрпавао је, сиромах, пола сата, њушио, затрпавао, никако да престане да му смрди – како и да престане кад га трињом затрпавао).

Наредна три дана госпа и ја проведосмо у ређању преосталих дрва на палете. „Цео дан вам требао за једну палету?!“ – чујем већ госпиног оца како нам се одозго из облака подсмева. Наравно да нам је требао цео дан. Док ујутру устанем, док обавим оне радње, док глоцнем, док на тераси попијем кафу, прелистам поруке, онима који ме нервирају одговорим, испреврћем интернет… Комшија нам дао палете. Пре него што смо почели да ређамо дрва на њих изучио сам са интернета како то други раде, али ми се њихов начин не свиде – осмислих свој. Смеје ми се најближи комшија, смеје се и други комшија (он мало суздржаније – био човек до пензионисања директор техничке школе, зна да се рукама, кад укључиш мозак, свашта да сачинити). Кад наређасмо прву палету, а дрва се са ње не срушише, дође комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. Сиђе са крова и мајстор који му је цреп преређивао да се и он увери. Лупи се човек по челу. "А ја се мучио сваке године како да их ређам у дворишту, побадао којекакве шипове!"

Следећег дана појави се мој брат са својом медицинском сестром и њеним свекром, намеран да своја три метра унесе. Не дадоше му њих двоје да се дрва хвата. Није докторово да ради, његово је да лечи. Једва је коју цепанку крадом пренео. Припомогох и ја, али не њему, него сестри. Свекар се није бунио.

Кад су сва дрва била сложена (рачунајући и она чворновата која је машина за цепање била здробила, а госпа их поређала на терасу, уз врата, да прво њих спали), цели наредни дан госпа утроши да истреби сву трињу и покупи из ње иверке остале после стругања и цепања (а и да уклони Смрдине кадуљке). Уморих се на њен ред гледајући је и тек дан после пребацих трињу (коју је сабрала у купе), до воћњака и леја са њеним травкама забрљавкама, као и до леја са поврћкама које је оставила непочупане (надала се још којем плодићу). Посух трињу око воћки и изручих је дуж леја. Госпа је после развукла. Мене болела леђа да се сагињем. Њој било лакше – навикла се на савијање јуче док је требила иверке и мачје смрдуљке из триње.

Отишли смо сутрадан у Брус и купили платно за покривање дрва напољу. Онај комшија који ми се за палетни изум прво био смејао, уз помоћ моје госпе и пензионисаног директора техничке школе, очас га посла разапе преко дрва и са другим палетама, флашама напуњеним водом и паљеном жицом, учврсти да га ветар не однесе. Допринео сам и ја овој финалној фази: сликао сам их док раде. Фотографисање је такође рад. И више од рада. Уметност је то, брајко мој!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала колико и прошле године (с тим што нам прошле године нису пуцала леђа – другима су). Убаце ли се у рачун и леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, идуће године уводим подно грејање, бунила се госпа не бунила. Оставићу јој пећку да се повремено греје – мачка је то. Неће мене више болети руке и леђа од гурања колица и фотографисања.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

КОРАК 1. Двадесетодневна очајна потрага за потенцијалним добављачем дрва. Коначно, уз посредовање локалног ловца на лисице и дивље свиње, његове колеге и дрвосече из Ливађа присташе да нам их дотерају.

КОРАК 2. Стигла дрва. Истоварише их и уметрише за трен ока дрвосече из Ливађа. Овде је само дванаест метара. Још по један метар су у дворишту код двојице комшија.

КОРАК 3. Потрага за стругачима дрва потраја десет дана. Коначно нам локални властелин нађе момке који присташе да нам моторним тестерама истружу дрва по цени скупљој за шестину од оне коју наплаћују стругачи циркуларом из Бруса.

КОРАК 4. Стругање дрва. Креснуше моторне тестере. За два и по сата, момак из Блажева и његов помагач из Брзећа који има леђа широка ко кућа, престругаше свих тринаест метара. Ово на слици је онај усамљени метар једног од комшија.

КОРАК 5. Цепање дрва. Пријатељ нам из Бруса, уз помоћ свог сина и двадесет-тонске хидрауличне машине, док рече бритва, исцепа сва дрва (нама, брату и комшији). Колико смо били фасцинирани машином и техником цепања, не сетисмо се да усликамо сам поступак цепања. На слици се виде само исцепана дрва пошто су машину одвезли.

КОРАК 6. Освештавање дрва. Свештеник, мачор Смрда, кади дрва. Након тога ће трињом да затрпа свој покакадај.

КОРАК 7. Овај корак се састоји од четири поткорака: 7.1. – преношење дрва до места слагања; 7.2. - слагање дрва у шупу; 7.3. – слагање на терасу дрва са чворовима које је машина здробила; 7.4. – слагање дрва на палете.

КОРАК 8. Покривање дрва на палетама платном да не кисну.

КОРАК 9. Пребирање иверки из триње и скупљање триње на гомилу за касније лакше одвожење.

КОРАК 10. Развлачење триње око воћки и по лејама са травкама забрљавкама и поврћем.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини, такође и слике и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и слика и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста и ових слика супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Убод руже

Не, овога пута се није зачуо глас поштара под прозором: „Перићи! Пошта!“. Уместо поштара, запиштао је мој мобилни испод „прозора“, тј. екрана рачунара. Ту га држим док радим. Запиштао је оним штрецајући бип-бип којим Фејсбук Месинџер обавештава све редом у близини, не само тебе, да ти је стигла нова порука. Куд сам већ прекинут, дижем телефон. Јавља се моја Фејсбук пријатељица, лакопера списатељица из Смедеревске Паланке. На београдском је сајму књига, тачније на штанду издавачке куће „Алма“. Честита ми на причи „Ружа“ у управо објављеној књизи кратких прича издатој од стране овог, њој драгог издавача. Књига је изашла само у дигиталној форми, каже, након сајма ће видети да ли и да је штампају. Шаље ми линк одакле да је скинем.

 

Скидам књигу. Гле, заиста моја „Ружа“ унутра!

 

Не знам зашто форму у којој је писана „Ружа“ данас зову „кратка прича“? У основној и средњој школи учили су нас да се приче ове дужине зову „цртица“. Сећам се добро те лекције. Цртицу је најтеже писати. Писац мора у неколико редова да сажме све оно што иначе развлачи читавом приповетком (па и романом). Набијена осећањима, цртица описује само један догађај који се одиграва у кратком временском периоду. Правило је да се завршава неочекиваним обртом (по читаоца, наравно).

 

Још од Ракића знам да нас је „ухватила западњачка река“ и да је лењима данас лакше да се препусте матици и пригрле енглеску класификацију књижевних форми. Све што је краће од приповетке (илити по енглеском „приче“), а није афоризам, лепо убаци у један кош и назови по енглески „кратка прича“. На све начине нам сакате оно што се градило деценијама, а где ћеш плодније тло за сакаћење него кроз књижевност. Знам да ће на ово моје пуцање по „кратким причама“ штуцнути власник „Алме“, доктор лингвистике, Ђорђе Оташевић. Можда ће и зажалити што је моју цртицу одабрао да је уврсти у своју књигу. Свеједно, не одустајем. Чврсто стојим на бранику отаџбине. „Ви пуцајте, ја држим час.“

 

Написах ли ја то да се власник „Алме“ и уредник поменуте књиге с мојом „Ружом“ презива Оташевић?

 

Као да ме нешто прободе у пределу плексуса. Трн изненадног сећања увек те прво у стомак под ребрима гађа. Навуче ми се сета на душу.

 

Вратих се у прву годину факултета. Угледах свог у то време најбољег друга. И он се презивао Оташевић. За главу је био виши од мене. Црн, густих веђа, огромних стопала, ходао је тешко као да гази по црногорском кршу- Спуштао је ноге некако одозго, трескајући. Кад сам први пут видео тај његов ход, мислио сам да ђоновима мрви пикавце по асфалту. Ваљда је навикао у оној својој Црној Гори да такав корак учвршћује камење и спречава његово котрљање.

 

Баш смо се били зближили, мој друг Оташевића и ја. (Имена му се не сећам. Могуће да му га нисам ни знао. На факултету нико никога није звао по имену. Ословљавали смо се по презимену.) Заједно смо ишли на предавања, вежбе, на ручак, у биоскоп. Неколико пута сам долазио код њега на Баново Брдо. Становао је са сестром на почетку Пожешке, у првом солитеру са десне стране. Вежбали смо заједно задатке из математике.

 

Узалуд смо вежбали. Изгубио је годину. Ниједан испит није дао, сем можда предвојничке. (Предвојничку нам је предавао Војо Абрамовић, отац оне што навлачи будале. Код „последњег команданта Прве пролетерске бригаде“ и „личног ослободиоца Београда“, нико није падао.) Верујем да је одустао од ЕТФ-а. Траг му се из аула факултета потпуно изгубио. Покушао сам да га нађем у публикацији ЕТФ-а у којој су излистани дипломирани инжењери електротехнике. Пре тога га потражих међу уписанима наше генерације како бих му знао име. Зачудих се. Зове се Мирко! Не пасује ми то уз презиме Оташевић баш никако. Да му је име Марко, Петар, Данило или чак Василије, то би ми било природно, али Мирко! Шта човек да ради, кума није могао да бира.

 

Међу дипломираним студентима у публикацији нађох да је од 1923. до 2010. (само тај период публикација покрива) дипломирало чак седам Оташевића! (Велико су племе ти Оташевићи, намножили се, има их ко врабаца у свим републикама некадашње нам домовине, сем у Македонији – било им далеко до тамо да печалбаре.) Све Оташевиће нађох, али Мирка Оташевића не нађох. На нашем факултету после 2010. сигурно није дипломирао. Те 2010. већ му је било педесет девет година. (Мада у публикацији натрчах и на једног који је диплому стекао чак са педесет шест година! Теоретски могао је тако и Мирко. Штавише, публикација каже да је гомила њих газила преко четрдесете у време дипломирања! Ко оно рече да је просек студирања на ЕТФ-у седам година?)

 

„Алми“ велика захвалност, не само због „Руже“ коју ми као кратку причу објавише, већ и што ми забодоше трн у памћење и отуд у сећање ишчачкаше драгог друга. Има научника који тврде да човек никад ништа не заборавља, само му се са годинама губе везе до места где му сећање у мозгу чува успомене. Грдне ли утехе. Кажу (ти исти) да је потребан само одговарајући агенс, подстрек, хемија нека да ту избледелу путању до складишта освежи. Или да ти забоде трн, ко што ми га „Алма“ забоде. Оташевићу, друже мој, сетио бих те се ја и без „Алминог“ трна. Кад год бих помислио на ону дугајлију, Смиљку, у коју сам на нашој првој години студија био зацопан, засигурно бих се сетио и тебе – седели смо заједно и заједно пиљили у њу. Ако нисам заборавио Пештерца, мог главног такмаца код освајања наклоности одељенске лепотице, Оливере Живковић, у првом разреду основне школе, како да заборавим наше дружење дванаест година касније. Било нам је лепо, признаћеш, те прве године ЕТФ-а. Било је лепо и то наше пиљење. Сигуран сам да је и Смиљки било лепо са нама. Само се правила да нас не примећује. Дугачке јој биле ноге па јој је нос горе хватао висину. Незаборавна школска 1970/1971 то беше. Довољно давна да у мени остане трајно записана.

 

Ето, научих да има и трња чији убод боли, али слатко. За разлику од трња моје „Руже“.

 

КРАЈ

 

ПС: До моје цртице, „Ружа“, води путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/blog-post_31.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровао Бранимир Перић

Ружа

Била је то најдивнија питома ружа у целом крају. Ширила је своје латице још од раног праскозорја. Извијала их је пут сунца умивајући успаване листове кристалима росе. Нико није могао проћи а да, очаран том лепотом, не украде бар дах њеног мириса, или не закити себе њеним пупољком.

Сунце је пекло из дана у дан, суша притисла, земља пуцала. Ружи као да то није сметало: и даље је цветала.

Пролазили су људи, много људи. Људи је мирисали. Нико да се сети да је напоји, јер и њој је суша била.

Пуцала је све више земља, жарило је сунце. Ружа свеједно није престајала да мами својим мирисом иако је, ту и тамо, већ почела да се суши. Нико на то није обраћао пажњу. Пролазили су и даље људи, и даље је брали, и даље је не заливали.

А једнога дана ружи је порасло трње.

КРАЈ

© 1972, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Цртица (илити по новом, кратка прича), "Ружа", аутора Бранимира Перића, појавила се  октобра 2023. године за Сајам књига у Београду, у дигиталном издању књиге "Певач на прозору", издавач "Алма", Београд, 2023, стр. 134