Синоћ, док се децембар најжешће раздувавао по Београду,
десило ми се нешто што ми се није десило још од оних блентавих годинама кад ми
је крв, покренута хормонима, шумела толико узаврело, да је поједине одреднице,
не знано зашто, у мојој глави превртала и на погрешна места постављала.
Неколико пута се дешавало да сам, лепршав од узбуђења, девојкама заказивао
рандеву на једној адреси, а чекао их због испревртаних одредница на другој. На
тој другој адреси бих се после премештао са једне на другу ногу, цептео од љутње
и истовремено бивао забринут што је нема. Натрчи ли на мене, тако изнервираног и
стрепећег, нека друга цура, у трену бих заборављао тескобу због „недоласка“
прве. Забалавио бих, уши би ми се упалиле – јер то су биле те године кад, без
обзира што си „осигуран“, трепћеш на сваку која поред тебе пролети и за око ти
западне – убацио бих се у нападачко-освајачки мод, бале би ми почеле да спирају
тескобу једа и неизвесности што заказане нема и таман кад бих се већ, у
нападачкој акцији, као паук устремио на нову лептирицу, таман кад би ми њено
цимање и дубље у мрежу запетљавање почело да маскира помисао на још мало па
обрисану лептирицу са праве адресе – испревртане одреднице у глави би ми се
наједном, питај бога којим хормоном зврцнуте, посложиле назад, свака на своје
место. Врелина би ми јурнула у главу, а зној за њом. Као тег од пет кила,
на груди би ми се сручило сазнање – па ја сам то на погрешном месту! Крв, као да јој није било доста ознојавања, поново би ми јурнула у
главу, овога пута још врелија – уши би ми гореле: у огледалу би се могло видети како им пламенови по ободу палацају. Као магарцу између два пласта сена, кренули
би да ме глоцкају, с једне стране непријатност, очај, срамота, што се лептирица
на правој адреси, чекајући ме, мрзне и прстиће крши мислећи да сам је испалио,
а са друге, на ову, на погрешној адреси – шта да радим кад сам такав, бале би
ми и даље цуриле и то обилато: ђа би да отрчим на место где је требало да сам,
ђа би да се не одлепљујем од лептирице на адреси на којој сам.
Управо се синоћ, тако нешто слично са мном поново збило.
Једва сам убедио своју венчану госпу да, по оном зимном
ветру, ипак пође са мном на књижевно вече на које сам позван, не би ли ме
усликала док читам хумореску објављену у часопису који се том приликом промовише, па да се са тим сликама, после, на друштвеним мрежама шепурим. Иако су жене мачке и језа их хвата на
помисао да на хладноћи треба шапице да испруже и леденом ветру, крзнашце на
тршављење препусте – у њима је љубав према свом човеку ипак јача од режања.
Окаснили смо у старту. Прошло је већ било пет, а
са Бањице треба до шест стићи у центар града где се књижевно вече одржава (увек
исто пребацивање, без победника: ко се од нас двоје није спремио на време –
огуглали смо већ). Прво смо на станици цупкали од нервозе да ли ће трола уопште
доћи, а онда сам ја мало шетао од нервозе у кругу, јер немамо појма да ли ће се
трола уопште успети да пробије до центра. После ће нам требати још пешке да
идемо до места где се одржава књижевно вече.
Ипак смо на време стигли. Срећом и несрећом. Књижевно вече је почело. Чудно је мени нешто: никог не препознајем (ми се из света књижевности
углавном познајемо, иако се правимо да се нисмо угледали). Још горе, не знам ко
су они што су засели за сто испред малобројне публике. Видим тамо
најављивача – књигоиздавача, професорку – књиготумача и неког дугокосог, танушне брадице, песник очигледно. Прислоним уста уз госпино уво и шапнем: „Бојим се да смо на погрешној књижевној вечери.“ Уместо часописа у коме ми је хумореска објављена, представљала се
песничка књига и то прва, овог дугокосог, танкобрадог рок-песника и уједно,
како од професорке књиготумача
сазнајемо, складатеља, лиричара, певача и
свирача на гитари, све скупа. Добро да није и бубњеве донео и чинеле узицом за пете везане. Из нареченог закључујемо да су га убедили да
текстове са свог музичког албума, као и остале које је у паузи свирања
записивао, објави као песничку књигу. Шта ће, човек, куд ће, морао је да послуша, посебно професорку, која нас
је, иначе, удавила причањем до краја књижевне вечери (а и она шта ће, куд ће,
кад воли да прича). Рокер-песник једва да је од
ње успевао реченицу да склопи.
Кришом завирујем у мобилни. Бог те! Стварно смо промашили
адресу! Права је неколико блокова даље! Како ми се то десило кад све проверавам
два пута? Окаснели хормони, очигледно. И шта сад? Не иде да изађемо. Полазим од тога како бих се осећао да сам на месту
овог песника. Куд си дошао, седи, срамота је да човеку изађеш у сред
представљања књиге. Никоме то не бих
учинио.
Све време рокерове промоције цупкам, поједох се од једа и
нервозе као млади месец. Ђа би да послушам ноге, ђа би да испоштујем човека
(исто оно „ђа“ као у хормонално време). Цура којој сам се обећао, ко зна не
смрзава ли се пет блокова даље на ветрушини. Сиротица ме чека на правој адреси
и од туге вене.
Професорку није брига што се ја ждерем, само везе, речи јој
не пресушују. Реченица јој сустиже реченицу. Уместо четрдесет и пет минута,
потраја рокерова промоција сат и по. Узвртео се и сам рокер. Таман да се
водитељ књигоиздавач захвали, професорка дода још нешто, таман да се водитељ књигоиздавач захвали,
професорка дода још нешто и овога пута тражи од рокера да то и одсвира на
гитари. Имаш ли ти жено кућу? Чека ли те тамо неко? Макар рибице у акваријуму
да их нахраниш, куче да га прошеташ?
Да сам циљано дошао на ово песничко и помало музичко вече,
па да се удубим и уживам, него, мисао о грешној ми души због изневерене цуре на
правој адреси, не посустаје да кола у мени ни тренутка, грицка и грицка, ред
она изнутра, ред професорка споља.
Устаде на крају водитељ књигоиздавач и не враћа се поново да седне – професорка и њему докипела. Заустио да се публици захвали. Устасмо моја госпа и
ја, ко велимо, крај је. Џаба. Професорки се не устаје, музичара-песника би још
са једном нумером да малтретирне. Докипело изгледа и самом музичару, иако ју је
сво време бог зна како уважавао и у руку целивао. Устаде и он. На то, хвала
богу, почеше да се дижу и остали посетиоци. Госпа и ја једва дочекали – беж,
први заглависмо на врата. Трчимо на оно место где је требало са намереном
књижевном цуром да се нађем, ко велим пуно их је позвала на рандеву па ће
књижевно вече може-бити потрајати и дуже од сат и по, сачекаће ме.
Ветар пичи ли пичи, нама право у лице. Госпа гризе леден
ваздух, задихана, једва дише, трчкара за мном. Држим је за ручицу, боље рећи
вучем је за ручицу. Пробисмо се некако преко свих семафора и уз Змај Јовину
додахтасмо до библиотеке. Касно. Видимо са улице простор у приземљу у
коме ми је цура рандеву била заказала. Портир љубазан, отвара нам просторију,
светла у њој упаљена, просторија подгрејана, а седишта празна. Љута цура,
отишла с другим.
Срећом, моја госпа, и поред свег малтретирања које сам јој
приредио, није била љута, иако знам да би ме најрадије у цеваницу шутнула.
Матерински нагон. Би јој жао мене што се због хормона поједох као поменути
млади месец. Брижне су нам вољене госпе, бог да их поживи.
