Миле Богески

Смрт није крај

– Последњи поздрав пријатељу –

Да ли сте знали овог човека? Име му је Миле Богески. Био је наш суграђанин. Тих, смирена погледа, загледан у даљину као да тражи одговоре и лепоту у бескрају. Наочари на носу, цигара у рукама (иако није смео да пуши пркосио је себи). Мозак му је радио триста на сат. Једино по тој цигари си могао да видиш да му је дух све друго само не смирен. У дубинама шаховске игре тражио је одговор, у уметности старих мајстора лепоту изражаја. Такав одувек, још од оног доба кад га је шаховска игра као младо момче понела. Круна његовог умећа је била 1974. године кад је са тројицом прилепских шахиста освојио државно првенство Македоније за шаховски клуб „Црни бор“ из Прилепа. Победили су далеко искусније клубове из земље, што им је омогућило да у Поречу играју у купу "Маршала Тита" на савезном нивоу.

Након шаха почео је да осваја купове и на пољу језика. Врсни шахиста постао је врсни литерата. Једнаком страшћу као кад је повлачио фигуре, бацио се на превођење са латинског. Захваљујући Богеском највећи писци комедија и хроничари Римске империје и Ромејског царства (Византије) проговорили су македонски и српски, а стихови латинских и византијских великана у препеву Богеског још боље су зазвучали на нашем језику. Поета шаховске табле преметнуо се у велемајстора поезије. Томови и томови његових превода и препева објављивани су у Македонији, Црној Гори, Србији, Хрватској. Нико од њега није боље преточио на наш језик Епиграме Марцијала, Плаутове комедије Менеми, Шкртица и Трговац, као и Теренцијеве комедије Девојка са Андроса, Евнух, Свекрва и Браћа.

Упознао сам га у Турској 2018. Не знам зашто, наш први сусрет је био такав да сам се пред тим човеком осећао мали. Уливао је страхопоштовање својом појавом. Његов неми, заблудели поглед у даљину терао је на ћутање. Бојао сам се да га не прекинем у смишљању шаховског потеза који ће наредан повући у игри са невидљивим противником, а још више да му не пореметим надахнуће док препевава какав нови латински стих. Сигуран сам да и сад тамо горе смишља како ће неког свеца да матира или му живот учини угоднијим преводом најбољих латинских мајстора речи. „Прагу небеса и подземља, здраво, у исто време и збогом! Овог дана подижем последњу ногу из своје домовине.“ Limen superum imferumque, salve, simul atque vale; Hunc hodie postremum extollo mea domo patria pedem. (Прагу горен и долен, здраво и, во исто време, збогум! Оваа нога денеска за последен пат ја ставам во татковиот ми дом. – превео на македонски: Миле Богески)

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Писано 11.02.2024. Дрењак (Брзеће), Копаоник

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

Јесење лишће већ опало је

Данас још топлији дан него јуче. Једва натерах драгу своју да се у брда кренемо. Зна ме: опет ћу измислити неку стазу „којом нормални људи не иду“. Ето је, пухће за мном ко парњача (психички, углавном). Jа сам мала, не знаш колики је то за мене напор, никад ми не верујеш, немам дугачке ноге као ти, увек ме превариш, никад не буде стаза коју си обећао, ја будала увек ти поверујем… И све тако у круг. А кад се вратимо, срећна што је ишла.

Јесен већ скинула природи летњу гардеробу, привремено је одева у шарене хаљине и пожурује да се спреми, да се сасвим свуче и гола утоне у зимски сан. Непокошена трава пожутела (она покошена и неће). Папрат још пре десет дана добила боју гвожђа које другује с влагом. Једино се лишће на појединим дрветима злати, а на багремовима бледо-зелени ко да је тек олистало. Кад стаза по којој ходимо зађе под гране, саг нам лиснати под ногама шушти. Јуче је и мраз штипао, али није било слане. Прави рај за печурке: нема ливаде ни шуме а да их нема – оних касних, јесењих. Пуше се надуле, просто те маме да их обереш, на шнитове исечеш и ставиш у таву. Сунчанице вапе за поховањем, а отровне би лепотом хтеле да те преваре…

Да није све краћих дана па да се човек радује овој благодети.

 

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у Зборник песама и прича о природи "Час у природи“, издавач Центар за културу "Врачар" у име Удружења "Здраве навике", Београд, 2023, стр. 76

Балканац

 

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

БАЛКАНАЦ
 
и кренух, ја нико
из балканских прашина
псовки и горчина
у слободу у слободу
 
кад тамо
сунце из драгуља врца
кипови богу, кипови оцу
укочени кипови
а слобода а слобода
 
бљеште хотели, лепршају тоалете
сјај бина, музика виолина
потоци пића, јела и жена
ал' слобода ал' слобода
 
не издржах

дођавола све
 
на граници, из воза
срце и ја замало не искочисмо
да изљубимо тробојку
и краву нашу на ливади
јер слобода јер слобода
 
џабе што сјаје даљине
бљеште висине
и дозивају виолине
џабе
кад слобода кад слобода
 
Балкан је ово, брате
Балкан прашина
псовки и горчина

ал' слобода ал' слобода

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Видовдански цвет", Зборнику родољубиве поезије бр. 7, Удружење потомака ратника 1912-1920, Народна библиотека "Илија М Петровић" Пожаревац, Пожаревац, 2024, стр.29-30

 

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

Фуговање предсобља

Тако је то кад се на време не фугује

После двадесет пет и кусур година од како поставих плочице у предсобљу летњег нам дома, коначно ми „дође“ да плочице исфугујем. Моја госпа реч није рекла за то време (а и шта би јој вредело). Зна она да ја по кући, сваки посао који почнем, на крају и завршим. Јесʼ да то буде „кад ми дође“, али га завршим. Гунђала не гунђала, зановетала не зановетала, то јој је. Тако једном у стану у Београду, расклиматала се столица на којој седим. Није то до мене што седам као да „скачем с неба“, нити што се на столици вртим док једем. До столице је, а и до друге је било кад сам ону већ расклиматану заменио здравом. Здравост треће столице ипак није имало смисла да проверавам. Купио сам дрвени чекић и лепак за дрво па удри по столицама – да их научим памети. Лупао сам их све док се нису раставиле на саставне делове. После су, богме, тако растављене, више од четири године, као лоши ђаци, боравиле у ћошку иза отомана, „док ми није дошло“ да их поново саставим. (Ако моју госпу питате, рећи ће вам да је до тог мог „док ми није дошло“ прошло скоро десет година, али не верујте јој – жене су склоне да претерују.) Срећом, лепак за дрво се није осушио.

Да је предсобље могло да се растави на делове и да је, толико година колико је чекало на фуговање, стајало иза отомана, бар не би мојој госпи било пред очима па не би сваки пут кад крочи у њега кувала (у себи, јер не сме наглас: опасан сам ја 😁).

Колико су жене осветољубива бића, видело се ускоро. Чак и кад вам се свесно не свете, онај одозго, који је са њима у дослуху, уради то уместо њих (ђаво наравно, где ће бог да се са женама петља: каква би то божја срамота била да као бог надрља). Сиђе ти он (ђаво) одозго, иза мојих леђа извади тефтер и поче да сабира: „Да видимо, шта смо имали: двадесет и пет година црвењења кад јој неко дође, годинама накупљана прљавштина између плочица на поду, паукови и остала многонога гамад иза вертикалних плочица… Овде одузмем, овде додам… Овамʼ те онамʼ те, иди ми дођи ми, то му дође тачно…“ Таман што сам клечећи прво изусисавао све размаке између плочица на поду и канале између оних вертикалних и зидова, и (опет клечећи) властопрсно и властошакно испопуњавао фугомалом фугне (што рука одради, то ни једној алатки тако не успева😁), а онда (опет клечећи) све то властошакно, влажном крпом више пута прешао, и до упале зглобова на прстима и шакама трљао, напред-назад, лево-десно док нисам добио предсобље као да је сад, овог часа ново завршено – све се блиста, сјаји, да га олижеш од милине. Моја ти госпа (уместо да се до ујутру диви и целива ми намучене руке), загледа се у мој понос, шака ми дело, и рече: „А кад си све то тако лепо одрадио, могао би и зидове да окречиш?“ (Пази: „одрадио“! Како је жени лако било шта да каже! А појма нема шта све треба да се уради до тог кречења!) „Шта смо оно имали…“, зачух поново глас оног њеног, одозго. Ајдʼ супротстави јој се ако смеш! „Да, драга! Било би заиста добро и да се окречи!“, потврђујем гласно, а у себи додајем: „Узми ти па кречи, бип-бип-бип, да видиш како је то лепо да се ради после оноликог трљања!“ – опсовао бих гласно да сам од оних што псују (и да смем). Узех ваздух и отфуњах се до свог кутка и ормана у коме држим алатке и материјал за овакве случајеве. Моје танталове муке кренуше тек тад.

Држећи алат спреман у руци, погледах по зидовима, а где год ми поглед паде, видех пукотине и неравнине. Шта ћу, куд ћу, одложих алата па назад у свој кутак, фуњ до рачунара. Копај по интернету, читај, гледај поучне филмове како се крпе рупе на зидовима и плафону, како се кречи...

Најзад, наоружан знањем, са зашиљеним алатом, кренух да стружем рупе, онако како су ме преко интернета чике научиле. Шрафцигером „на ве“ бушим пукотине.

Стигох до футера врата, а тамо – куку мајко! Где год забодох шрафцигер – кратер, где год повукох врхом шрафцигера – отпаде зид. Тако ти је то кад ти мајстори раде без надзора. Није џаба надзорни орган најважнији орган инвеститора. Ако ти надзорни орган не дахће за вратом, ако те за уши непрестано не вуче и по потреби не туцка… Још не сретох мајстора који не би без надзора макар из нехата нешто исфушарио. Овај, који је малтерисао после намештања штока од врата, не да је исфушерисао, сто му га мајке мајчине, него, уместо размак између врата и цигле да попуни пур-пеном, или бар дозида малтером –  у рупе убутавао згужване џакове од цемента па преко њих директно малтерисао – није ни чудо што је зид овако пукао. Е, ту вала више нисам могао да се уздржим. Претворих се у кочијаша па све оно што нисам смео жени, истресох кроз псовке онима који су зидали и зид малтерисали. Наравно, наплатих се успут и жени (као зидаре псујем). На жалост, од псовки ми не би лакше.

Ту мукама није био крај. Кад заврших поправку крпежа, зид је изгледао ко швалерске гаће – сав шарен. О томе да сам се крпећи од врућине сав био истопио, нећу ни да причам – толико се ниједан од оних што крече није ознојио (ноћ је била пала и морао сам да држим затворена врата да ми ноћни летећи објекти не би, привучени светлом, улетали унутра).

Чике са интернета рекоше да треба, после крпљења пукотина, глетоване површине да се ишмирглају. Је л'? А јесте ли пробали ви то некад да урадите, мајку вам научењачку?! Џаба маска против ковида-19, џаба усисивач који на максимуму усисава. Изашао сам из предсобља напоље да се истресем, бељи од снешка белића. Више сам тог сата побелео него за свих својих година.

Чикама са интернета то није било доста. Кажу, узми сад влажну крпу па све зидове пребриши. Бришем ја, а не смем да уздишем (да не удахнем превелику дозу белог). Кад заврших. још мокрији него што сам био пре тога, слушам даље чике, веле: сад иде прајмер, како се не би после кречења видела на светлу глетована места. Ту већ нисам псовао – прајмеровање је било мање заморно од осталог посла, иако ме је и оно знојем оросило.

Оставих те ноћи да се зидови суше, јер чике кажу да прајмеру треба најмање шест сати за то. Ујутру реших да их више не слушам, него да читам упутство са канте од боје за кречење (јер оно што су чике рекле, чинило ми се блесаво). Замутих боју са водом у размери како на канти пише, а кад пређох зидове првом руком, схватих да је и то што на канти пише блесаво. Не слушајте ни чике ни шта на тарабама пише, него стичите искуство сами – правило је неприкосновено кад су кречеће ствари у питању. У сваком другом случају учи се на туђем искуству. Наука је настала кроз експерименте. Пробаш ову позу, пробаш ону. Смућкаш мало овако, мало чвршће. Кад осетиш да треба, ти проредиш.

Кад сад погледам како се бели, вредело је четири дана биповања.

 

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "Тако је то кад се на време не фугује" објављена је 10.03.2024. на сајту KratkePrice.net као поджанр "комедија апсурда". Тако је то кад се на време не фугује - Бранимир Перић (kratkeprice.net) 

Причу илустровао Бранимир Перић

Нана-Мева

Како ствари ненадано нестају из живота. Не остављају за собом ни најмању сенку. Сећање на људе бледи, ликови се губе, ветар времена их развејава, а кад их се ипак сетимо, заболи што то више нису јасне слике. 

Нана-Мева! Драга старица која је мом оцу била као мајка. Није од ње ништа остало. Можда једино кости дубоко под земљом.

Куће једва да јој се сећам. Кроз маглу видим кујну са земљаним подом. На средини је стајао велики сто.

Код ње је становала нека девојка са села. Ишла је у учитељску школу. Била је са мном добар пријатељ, онако како се одрасли праве да су са малишаном. Вероватно сам јој био досадан онако љубопитљив и знатижељан, али то није показивала. Често ме је преслишавала скраћеницама као ОУН, КПЈ, АФЖ (или је то можда за школу вежбала).

Да волим нана-Меву научио ме отац, јер је и он волео, иако је према њему била строга. Није га тукла али се ње једнако бојао као да јесте, још од дана кад је са дванаест година дошао у њихову кућу да шегртује. Бринула се о њему и штитила га као нарогушена квочка која раширеним крилима брани пиле од околине.

Кад год бих дошао у ту плесњиву кућу, чекала ме је топлина и нежност баке чије је пиле напустило гнездо. Пријатно ми је било код ње, осећао сам се домаће. Није ми било гадно да се послужим слатком, да једем кифлице које спреми. Деца се гаде од старих баба. Ја нисам био такво дете, био сам пиле нана-Мевиног пилета.

Ту су били и шкрипави звуци виолине будуће учитељице. На њој сам самоуверено извлачио „задивљујуће“ тонове. Како ли су само нана-Мева и „учитељица“ могле да ме слушају, не знам? Волео бих поново да узмем у руке ту виолину. Слух не може да се поправи, али за осећај држања виолине у рукама слух није потребан. Као Бранко Ћопић кад је на телевизији показивао како је у школи свирао виолину, притискао бих једну жицу, а гудало вукао по другој и био срећан. Баш сам се распилавио.

Нана-Мева. Не могу пуног лика да јој се сетим, слика ми бежи. Оно што видим не знам да ли је стварно, или је рупе попунило сећање које не признаје да се не сећа. Дотерана дама, седокоса, накарминисана, напудерисана, отмене рукавице, дамска црна фес-капица на глави са мрежицом испред очију. Око подлактице виси црна старинска ташница. Од кад јој је брат подлегао батинама у затвору, црнину није скидала.

Ишла је одсечним, скоро младалачким кораком, као да некамо жури. Кад сам мало порастао и већ ређе код ње одлазио, сретао сам је испред баште данас срушеног хотела „Париз“. Раширене руке радосно би ме загрлиле. Пољубила би ме обавезно. Нисам волео да ме одрасли љубе, али сам дечачки трпео због оног што следи. Црна ташна се отвара, скоро свеле руке брчкају по њој. „Нека пара“ коју ми пружи обично је била три пута већи износ него што ми други дају. Добра нана-Мева!

Није плакала (иако су јој сузе ишле), није грцала (иако би ридала од туге), док ми је показивала по ко зна који пут собу мајстор-Луке, њеног „браце“, родољуба, мученика, кога у затвору до смрти пребише. Показивала је његово бројно ордење и ленте части, похвалнице, захвалнице, обућарско мајсторско писмо, дипломе и награде, кревет на коме је спавао, старински ормар још увек пун његових одела. Показивала ми је и огледало са унутрашње стране крила. У њему би се „браца“, пре него што крене у град огледао. Дуго потом стојимо нана-Мева и ја испред отвореног ормана и ћутимо. Мрачно је у соби. Тамнину стварају дебеле завесе навучене преко малих прозора. Нана-Мева чека да се „браца“ још једном огледне. Затвара ормар тек кад он са горње полице узме шешир.

Нана-Мева! Горда старица које више нема. Колико само таквих драгих бића више нема! Nos habebit humus.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.