Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

Фуговање предсобља

Тако је то кад се на време не фугује

После двадесет пет и кусур година од како поставих плочице у предсобљу летњег нам дома, коначно ми „дође“ да плочице исфугујем. Моја госпа реч није рекла за то време (а и шта би јој вредело). Зна она да ја по кући, сваки посао који почнем, на крају и завршим. Јесʼ да то буде „кад ми дође“, али га завршим. Гунђала не гунђала, зановетала не зановетала, то јој је. Тако једном у стану у Београду, расклиматала се столица на којој седим. Није то до мене што седам као да „скачем с неба“, нити што се на столици вртим док једем. До столице је, а и до друге је било кад сам ону већ расклиматану заменио здравом. Здравост треће столице ипак није имало смисла да проверавам. Купио сам дрвени чекић и лепак за дрво па удри по столицама – да их научим памети. Лупао сам их све док се нису раставиле на саставне делове. После су, богме, тако растављене, више од четири године, као лоши ђаци, боравиле у ћошку иза отомана, „док ми није дошло“ да их поново саставим. (Ако моју госпу питате, рећи ће вам да је до тог мог „док ми није дошло“ прошло скоро десет година, али не верујте јој – жене су склоне да претерују.) Срећом, лепак за дрво се није осушио.

Да је предсобље могло да се растави на делове и да је, толико година колико је чекало на фуговање, стајало иза отомана, бар не би мојој госпи било пред очима па не би сваки пут кад крочи у њега кувала (у себи, јер не сме наглас: опасан сам ја 😁).

Колико су жене осветољубива бића, видело се ускоро. Чак и кад вам се свесно не свете, онај одозго, који је са њима у дослуху, уради то уместо њих (ђаво наравно, где ће бог да се са женама петља: каква би то божја срамота била да као бог надрља). Сиђе ти он (ђаво) одозго, иза мојих леђа извади тефтер и поче да сабира: „Да видимо, шта смо имали: двадесет и пет година црвењења кад јој неко дође, годинама накупљана прљавштина између плочица на поду, паукови и остала многонога гамад иза вертикалних плочица… Овде одузмем, овде додам… Овамʼ те онамʼ те, иди ми дођи ми, то му дође тачно…“ Таман што сам клечећи прво изусисавао све размаке између плочица на поду и канале између оних вертикалних и зидова, и (опет клечећи) властопрсно и властошакно испопуњавао фугомалом фугне (што рука одради, то ни једној алатки тако не успева😁), а онда (опет клечећи) све то властошакно, влажном крпом више пута прешао, и до упале зглобова на прстима и шакама трљао, напред-назад, лево-десно док нисам добио предсобље као да је сад, овог часа ново завршено – све се блиста, сјаји, да га олижеш од милине. Моја ти госпа (уместо да се до ујутру диви и целива ми намучене руке), загледа се у мој понос, шака ми дело, и рече: „А кад си све то тако лепо одрадио, могао би и зидове да окречиш?“ (Пази: „одрадио“! Како је жени лако било шта да каже! А појма нема шта све треба да се уради до тог кречења!) „Шта смо оно имали…“, зачух поново глас оног њеног, одозго. Ајдʼ супротстави јој се ако смеш! „Да, драга! Било би заиста добро и да се окречи!“, потврђујем гласно, а у себи додајем: „Узми ти па кречи, бип-бип-бип, да видиш како је то лепо да се ради после оноликог трљања!“ – опсовао бих гласно да сам од оних што псују (и да смем). Узех ваздух и отфуњах се до свог кутка и ормана у коме држим алатке и материјал за овакве случајеве. Моје танталове муке кренуше тек тад.

Држећи алат спреман у руци, погледах по зидовима, а где год ми поглед паде, видех пукотине и неравнине. Шта ћу, куд ћу, одложих алата па назад у свој кутак, фуњ до рачунара. Копај по интернету, читај, гледај поучне филмове како се крпе рупе на зидовима и плафону, како се кречи...

Најзад, наоружан знањем, са зашиљеним алатом, кренух да стружем рупе, онако како су ме преко интернета чике научиле. Шрафцигером „на ве“ бушим пукотине.

Стигох до футера врата, а тамо – куку мајко! Где год забодох шрафцигер – кратер, где год повукох врхом шрафцигера – отпаде зид. Тако ти је то кад ти мајстори раде без надзора. Није џаба надзорни орган најважнији орган инвеститора. Ако ти надзорни орган не дахће за вратом, ако те за уши непрестано не вуче и по потреби не туцка… Још не сретох мајстора који не би без надзора макар из нехата нешто исфушарио. Овај, који је малтерисао после намештања штока од врата, не да је исфушерисао, сто му га мајке мајчине, него, уместо размак између врата и цигле да попуни пур-пеном, или бар дозида малтером –  у рупе убутавао згужване џакове од цемента па преко њих директно малтерисао – није ни чудо што је зид овако пукао. Е, ту вала више нисам могао да се уздржим. Претворих се у кочијаша па све оно што нисам смео жени, истресох кроз псовке онима који су зидали и зид малтерисали. Наравно, наплатих се успут и жени (као зидаре псујем). На жалост, од псовки ми не би лакше.

Ту мукама није био крај. Кад заврших поправку крпежа, зид је изгледао ко швалерске гаће – сав шарен. О томе да сам се крпећи од врућине сав био истопио, нећу ни да причам – толико се ниједан од оних што крече није ознојио (ноћ је била пала и морао сам да држим затворена врата да ми ноћни летећи објекти не би, привучени светлом, улетали унутра).

Чике са интернета рекоше да треба, после крпљења пукотина, глетоване површине да се ишмирглају. Је л'? А јесте ли пробали ви то некад да урадите, мајку вам научењачку?! Џаба маска против ковида-19, џаба усисивач који на максимуму усисава. Изашао сам из предсобља напоље да се истресем, бељи од снешка белића. Више сам тог сата побелео него за свих својих година.

Чикама са интернета то није било доста. Кажу, узми сад влажну крпу па све зидове пребриши. Бришем ја, а не смем да уздишем (да не удахнем превелику дозу белог). Кад заврших. још мокрији него што сам био пре тога, слушам даље чике, веле: сад иде прајмер, како се не би после кречења видела на светлу глетована места. Ту већ нисам псовао – прајмеровање је било мање заморно од осталог посла, иако ме је и оно знојем оросило.

Оставих те ноћи да се зидови суше, јер чике кажу да прајмеру треба најмање шест сати за то. Ујутру реших да их више не слушам, него да читам упутство са канте од боје за кречење (јер оно што су чике рекле, чинило ми се блесаво). Замутих боју са водом у размери како на канти пише, а кад пређох зидове првом руком, схватих да је и то што на канти пише блесаво. Не слушајте ни чике ни шта на тарабама пише, него стичите искуство сами – правило је неприкосновено кад су кречеће ствари у питању. У сваком другом случају учи се на туђем искуству. Наука је настала кроз експерименте. Пробаш ову позу, пробаш ону. Смућкаш мало овако, мало чвршће. Кад осетиш да треба, ти проредиш.

Кад сад погледам како се бели, вредело је четири дана биповања.

 

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "Тако је то кад се на време не фугује" објављена је 10.03.2024. на сајту KratkePrice.net као поджанр "комедија апсурда". Тако је то кад се на време не фугује - Бранимир Перић (kratkeprice.net)