Скакач

 

Закључио сам да је моја најновија књига, БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ, бољи скакач него скакач у шаху. Код оног у шаху знаш куд све може скочити и његов наредни скок можеш предвидети. Код овог мог скакача то није могуће. Ако сте пратили моје објаве, видели сте да је скочио до Флориде па скочио до Драгачева, Београд да не помињем – уздуж и попреко га је испрескакао, а сад, замислите, прескочио врле нам бивше западне републике, последњом мећавом завејане Алпе, у Немачкој Минхен, Штутгарт, Франкфурт, Келн и обрео се, ни мање ни више него у центру, некада (било па прошло) по рудницима угља и Круповим фабрикама славне Рурске области, Есену.

Овога пута, мој скакач није скочио сам. Са својим укориченим сестрицама, објављеним у претходне две године, скочио је из торбе ранораниоца чика-цуштела (по нашки, чика-достављача), право у наручје фрау Јасне. Обрадована Фрау Јасна није одолела, него их је одмах, онако још у бадемантилу, на груди привила, па кад се обукла, на посао да крене, са њима се у наручју и усликала. Није јој ни то било довољно, него је скакача са његовим сестрицама, усликала и у загрљају лутки своје унуке, за коју су БАЈКЕ до Есена прелетеле Алпе и скоро целу Немачку.

Ако желите да скакач скочи и до вас, и пожелите да и вашу слику са њим у рукама објавим, прилажем вам упитник који ће вам рећи како можете скакача и његове сестрице да наручите.

Уживајте у читању, фрау Јасна, такође и ви кад вам овако скакач, можда и са сестрама, буде из торбе чика-достављача у наручје ускочио.

© 2026 Бранимир Перић

 

Шетање домаће животиње

 

После седам дана вратили смо се из Београда у наш Дрењак. На њушци Раје, мачора моје госпе, нова огреботина Комшија који га је хранио док нисмо били ту, каже да му је свраћала нека више бела него црна мачка. Мисли да је то можда мајка од млађаног Рајиног другара, Кмеке, кога сам пред први снег скупио лопатом са пута. Биће да је ипак у питању мачор, јер Раја се са мачком не би тукао. Пало би вречање, посебно пред зору, од кога би се комшији дигла коса на глави. Комшија и комшиница поричу да их је, док нисмо били ту, ишта будило. Моја госпа не крије задовољство. Огреботина је несумњиви доказ да Раја није педер.

Комшија је чекао да се ми вратимо, па је сад он на кратко отпутовао. Моја госпа, ено је, већ пола сата шета на повоцу њиховог кућевног пса (да запишне понеко ћоше, жбун, точак од аута и другом комшији, који зими није ту, двориште пођубри). После ће куци, пре него што га врати у кућу, блатњаве шапе влажном марамицом да обрише и, ако је почела киша, крзно осуши пешкиром да мокар „не зебне“. Њеном Раји тако нешто није потребно. Њему је мајка „родила бунду“, а зима му је испод бунде навукла непромочиву подбунду. За шапе ће већ сам да се побрине. Уосталом, сачекаће он на симсу кухињског прозора док се та шетња не заврши.

Ово са шетњом комшијске куце је танте за бупе. Тако се ми комшије из Дрењака узајамно помажемо: хранимо и шетамо домаће животиње ономе ко није ту. Добро је што нам сличну помоћ не тражи и комшија са брда. Он горе, осим преживелих мачака и ловачких паса, има краве, кокошке и понеко свињче.

Кад већ поменух свињче, ни госпин се Раја у погледу хране не разликује много. Откад се овде време из минуса променило у плус, као да је из глади изашао. Какав год да је, нек ми је госпи жив и здрав, макар се и у свињче преметнуо. Госпа ће бити задовољна, а задовољан ћу бити и ја. Задовољство не само да се преноси него се и увећава – кад затреба.

© 2026 Бранимир Перић

 

Затуравање

 

Моја је госпа извукла малочас из неког буџака стару кутију од чизмица. У њој је нашла плаво паковање детерџента за ручно прање, „Биљана“, оног кога је ОХИС Скопље још са распадом Југославије престао да производи. Зачуо сам само кликтај усхићења и ликовање кад је дотрчала да ми своје откриће покаже.

Кажу да свака кућа има просечно шездесет пет паукова који се крију по ћошковима, рупама и разним буџацима.

Пауци се не дају упоредити са мојом госпом. Буџаке у које она зна да завуче ствари, ни пауци, ма у коликом броју да се окоте, нису у стању све да пронађу и у њих се посакривају. Кад она нешто негде остави, то ни свети бог, сем случајно, више не налази.

Осим „Биљане“, из волшебне кутије, очигледно пронађене у надахнућу потраге за нечим сасвим десетим, руке моје госпе-паука извадише још седамнаест жилета са дршком, ала „Биц“, од два до шест ножића, што у целофанском паковању што незапакованих (које је куповала успут, кад купује нешто друго, мислећи да их у кући више нема). Такође је извадила и паковања „цик-цак“ вате, у количини отприлике за два стога сена (и то произведено пре распада Југославије), као и један супербрзи лепак који се, што би рекла моја сестра од тетке, током свих ових година вероватно већ „скамењосао“.

Браво за моју госпу! Очекујем да ће, у неком наредном надахнућу бауљања по буџацима, открити и понешто од онога што сам и сам затурио.

Паучину не плету само пауци, већ и наши мозгови, с том разликом што пауци памте где су шта смотали. 

© 2026 Бранимир Перић

---

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

---

Јутарње оглодавање

 

Скоро да нема јутра да се не понови исто. Јутарњи сам тип, она је ноћни. Кад се мени хоће, њој се по правилу неће. Преко дана кува, спрема, чисти, брчка нешто, а ја, кад је видим тако зајапурену, баш тад ми дође. Али, чик јој приђи. Боље не помишљај. Да ли ће јој сутра бити жао када ме стигне Ракићево време?

„Кад помислим, драга, да ће доћи време / Кад за мене неће постојати жена... Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада...“

Мало јој је требало. Боље да сам јој мајку опсовао него што сам ове стихове изрецитовао.

„Ви, мушкарци, само на то мислите!“, без подизања погледа, сикнула је, нагнута над чарапама које штопује.

„На које 'то'?“, правим се луд.

„На секс, како 'на које'?!“, зашкргутала је.

„То нема код нас, то има само у иностранству“, цитирао сам Ђузу Стојиљковић из давног ТВ скеча, у коме он и Сека Саблић као клинци, седе на клупи и клате ноге. „То што они зову сексом, код нас је нагон за продужењем врсте“, закључујем учено.

„Да, једнократно продужење! А ми смо те које после, целог живота бринемо о одржавању врсте!“, узвратила је још ученије.

„Ништа, онда“, уздахнуо сам. „Одох ја у ве-це.“

© 2026 Бранимир Перић

Плакање

 

Синоћ, пред спавање, имали смо плакање. Додуше, било га је сваког дана помало, уназад већ осам дана. Толико госпиног мачка није било. Синоћ, деветог од нестанка, стока се вратио. Госпа није могла да се заустави од плакања. Плакала је и кад смо легли у кревет. Ево је и јутрос од узбуђења не може да се смири.

Синоћ смо гледали зајебанцију од филма „Девет живота“. Са мачком у главној улози, разуме се. Мачак у филму, скаче са симса, а госпин мачак, гле, ено га на симсу нашег кухињског прозора. После осмог дана од нестанка!

Исти је то онај мачак коме смо се борили за живот пре седам месеци. Тачно у дан кад му је чика ветеринар скинуо шине из вилице, опет је, несрећа, направио белај и донео плакање госпи ми.

Нестао је оне ноћи кад се спустила највећа вејавица у Дрењак и засула околна брда снегом до колена и хладноћом минус бестрага. Нестајао је он и раније, али никад више од једног дана. Другог би се већ појавио на симсу прозора. Два метра висина није за њега ништа да скочи.

Наредног дана по нестајању госпи су се очи већ пуниле сузама. Трећег дана је знала да се са њим „опет“ нешто десило. Смрзнуће се. По овако дубоком снегу неће умети да се врати.

Тако је и прошлог маја нестао. А после три дана, кад га је госпа већ оплакала, довукао се сав крвав, са  оком испалим из дупље. Нека га је стрвина на друму звекнула колима. Ко зна колико је дуго од удараца лежао онесвешћен у јарку. Невероватно да се такав уопште повратио и довукао до куће. А после кажу само затуцани верују да мачка има девет живота!

До августа су биле трајале борбе да га, са две операције вратимо у колико-толико нормално стање. У првој му је извађено око и вилица притегнута шином, не би ли му се саставила по средини, између очњака, и могла да срасте. Другом му је уметнута нова шина, јер је, идиот, већ наредног дана по операцији, онако, сав поломљен, и шином ухефтан, дошао да нам се похвали са уловљеним пухом у зубима. Шину је разглавио. Не верујем да га је анестезија држала и тог другог дана толико ошамућеног да није био свестан да га вилица боли. Како је такав, са десним очњаком изваљеним у страну и другим скоро до корена поломљеним, пуха уопште савладао, и како је са таквом, поломљеном вилицом, успео пуху да сломи врат, сам свети бог зна. Да га једе сигурно није могао.

Три месеца касније, тек у августу, била су му извађене шине из вилице – чика доца, ветеринар, није могао пре, а кад је могао отишао је са породицом на одмор. Чак и да му је извадио кад је требало, са таквом вилицом и без предњих зуба, више није могао да једе омиљене му грануле. Уместо гранула, госпа га је хранила само најфинијом рибом из конзерве. Више због тога, правдала се, да му се поврати сјај длаке, јер је месецима био улепљен од крви и блата из јарка, упркос госпином интензивном свакодневном трљању влажном крпом. Сиромах, сам себе није могао да лиже – шине му нису дозвољавале да довољно исплази језик, а вероватно су га и боле. Смрдео је од те рибе на километар, а и тако би смрдео без самочишћења. Никаква крпа језик не може да замени.

Ах да, и бубна опна му је била пукла од ударца кола. Цела глава му је била у чворовима – није било дела на коме му се нису напипавали шавови накриво срасле лобање.

После вађења шина, миран је био пет месеци. Читавих пет месеци! Трзао са на звук сваког возила које горе друмом протутњи. Срећом, није више смрдео – језик је сад могао лепо да избаци и да се умива до миле воље. Мислили смо да без кастрирања коначно имамо мирног мачка.

Хоћеш врага. Дошле су послебожићна хладноћа и вејавица. Напољу је пуцало дрво, а госпином мачку прорадише хормони! Заборавите на фебруар као мачињи месец. Овде фебруар почиње у јануару. А и он је заборавио да се плаши аутомобила, јер у шајатење до села и засеока нема другог пута до претрчавања преко асфалта.

Малочас се вратих из поште. Причам управнику за госпино плакање, односно осмодневни нестанак њеног љубимца, а управник каже: „Е, да си ти чуо вречање код нас у селу! Десет дана нисмо могли ноћу да спавамо.“

Јутрос, још нисам ни устао да се обучем и одем до поште да пошаљем купцима наручене књиге, а чујем доле, моја госпа већ храни на прозору своју звер.

Кад се стока синоћ била вратила, чим се са мене скинуо и прешао да усмрдава моју госпу, зграбио сам телефон и јавио вест пријатељу, штампару. Штампар у кући има мезимца бул-теријера, а на послу чопор мачака. Луд сто гради, зато су се он и моја госпа одмах препознали. Кад је чуо да се једнооки вратио, од ганутости се сав распилавио. Иначе, сваког дана је, до синоћ, слао поруке и тешио моју госпу. Сигуран је, вели, да ће Раја (тако је име несмајнику) да јој се врати. Испричао сам му по реду све како се збило, како сам у сред филма са мачором крајичком ока опазио сенку на прозору. Пожалио сам му се и како нам цела соба сад смрди на шталу, овце, балегу, брабоњке, сено, све оне дивне, шталске миомирисе. Пријатељ се заценио од смеха, вели: „Па рекао сам вам ја да ће да се врати! Момак нашао чобаницу-мацу, а код чобаница нема зачас да обавиш посао. На селу мора да се ради!“ Смејали смо се обојица до суза. Ми се смејемо од зајебанције, а госпа плаче од радости. Чешће се и много више плаче од радости. Туга се скрива, гутају се сузе. Радост сузе не скрива. Није те ни стид што матор плачеш.

Три пута сам прао руке пошто сам га са прозора скинуо. Након трећег пута ми се и даље чинило да још увек на овце миришу. У ствари, мирисао ми је џемпер. Ко је макар једном прошао поред штале или оваца, зна да се тај мирис, и без да си ишта дотакао, увлачи у ноздрве, никаквим се ишмркавањем дуго не да избацити.

Како сам био отворио прозор, бацио ми се у наручје.  Стао је бесомучно да трља главу о мене и завлачи је у моје шаке. Превртао ми се у наручју, истезао шапе, пружао нокте и грабио њима по џемперу навише. Успињао се по мени до врата, гњура ми њушку испод оковратника, боо ме оним стрчећим очњаком. Прео је и са уживањем по мени развлачио шталско ђубре из свог улепљеног крзна. Није му то било доста. Са мене је прешао у наручје моје госпе. Ништа он што га она стиска, што га кваси сузама и смрдљивог љуби. Стискала га је и на срце привијала како мене никад није. Умало стиском да му одузме последњи живот.

Кад га је спустила на под, не би ли отишла да му у купатилу отвори конзерву са омиљеном рибом, наставио је да се трља о тепих. Трљање о тепих му је омиљена дисциплина у петобоју. Чим би нам на превару упао у кућу, зна се: ваљ-ваљ по тепиху, па ноктима греб-греб. Зар о мираз моје мајка оштриш канџе, несрећо! Не само о тепих, већ и уз наше ноге. Мачиња посла. Мораћемо после излива његове страсне љубави, тепих да носимо код Педе на прање. И Педа има мачке. Разуме се у те ствари. Шајати и његов мачак по шталама.

Радосна вест је, наравно, морала да се разгласи свима који су ових осам дана госпу телефоном и преко друштвених мрежа тешили. Није се скинула са телефона. Умало и Рају од радости да заборави. Било је ту и конструктивних предлога. На пример да Рају окупа. Таман посла, вриснула је, па да напољу на овој хладноћи добије упалу плућа. Маце су упалама склоне. Ма склоне су оне упали мозга, шкргућем у позадини. Мислио је тај на чобанице, а не на тебе уцвељену, која га 'лебом 'раниш.

Била је убеђена да је завршио као његов другар, Кмека (млађи мачак кога ни након два месеца од нестанка није била прежалила). Преврнуо сам био целу околину Дрењака, силазио и до потока да га нађем. Газио вирове. Кад је пре осам дана Раја био нестао, молила ме је да Рају никако не идем да тражим. Ако га видиш кад луњаш по брдима (убеђена је била да ћу га у неком смету наћи смрзнутог), прећути, прави се да га ниси нашао! Кмеку сам био лопатом скупљао са асфалта. Њој је само та слика била пред очима. Само да Раја није Кмекине судбине. Лакше би јој некако било да се смрзао.

Раја ипак није био Кмека. Куд је преживео ломљење лобање и вилице, пуцање бубне опне, испадање ока, и успут три примљене анестезије, посебно друге од које умало није квикнуо, а и оне треће кад нам је, док га још није сасвим обалила, побегао са импровизованог операционог стола на нашој тераси па смо га чика доца, ветеринар, и ја вијали по дворишту, спуштали се низ стрмину до потока и тек га тамо, међу високом барском травом, потпуно ошамућеног нашли. Сам свети бог зна какву му је само анестезију дала чобаница-маца и то даљинску, кад је по оној вејавици и снегу дубоком преко пола метра успео да доскакуће до ње, а уз њу да заборави своју свету заштитницу, госпу ми, и на прозору њене сласне рибље залогаје. Шта ли је тамо јео питање је, питање је и да ли је уопште јео, а јео јесте, јер после осам дана, колико га није било, вратио се једва нешто мало мршавији. Његов деда нам је тако исто нестајао, додуше никад више од два-три дана. Враћао се из швалерације осушен, упалих ребара, као да је двадесет дана скапавао од глади. „Зар ти ништа није дала да једеш, срам је било?!“, грдила га је кобајаги моја госпа.

За разлику од деде, Раји је, чобаница-маца, осим анестезије, нема сумње, и храну давала. Кад си ти осам дана преживео чобаницу-мацу, мислим се, имаш ти више од девет живота. Видећемо за који месец колико сте их заједно, ти и чобаница, још направили, кад нам сељаци буду, онако, у пролазу, ваше мачиће у Дрењак убацивали. Летећеш заједно са њима из Дрењака, кад те на шпицару будем натакао, обећавам ти! Пст, само да ме госпа не чује! А и да имам срца.

Гле, већ мање смрдиш!

 © 2026 Бранимир Перић

Трава до грла дошла

 

Трава до грла дошла

Јуче, скоро у исто време као пре петнаест дана прошетах истом стазом на Бањици. Отада трава порасла још више, ником од задужених ни на крај памети да јој скрати зулуфе. Градоначелник има преча посла – треба да разради нову фирму. Више није почетник, испраксао се. Ничу му фирме ко печурке иако киша не пада.

Гвирнух иза живе ограде у Бијино двориште. Рачунам, бар они шишају. Јок. И њима важније нешто друго. Поједине власи траве с обе стране ограде порасле скоро до грла (ове с ове стране сам мерио, оне с оне нисам смео, да отуд не премере мене). Трава душу дала за сексање – гола задњица ти се не би видела из ње. Под условом да не згазиш у кучећу каку (ако и куцови смеју више да залазе у њу).

Травната нека времена дошла.

© Бранимир Перић

 

Како наручити књиге

 

1. Слањем попуњеног упитника за наручивање књига издавачу на  мејл suza.dream@outlook.com
2. Попуњавањем попуњавањем и слањем упитника датог на почетку овог сајта
3. Поруком издавачу или аутору у инбокс (Inbox) на Facebook, LinkedIn, Instagram, YouTube, Tik Tok, X...

 

Упитник за наручивање књига

Ископирајте код себе упитник, попуните га и пошаљите на мејл, suza.dream@outlook.com, издавачу, или пошаљите кроз поруку аутору или издавачу у инбокс (inbox) друштвене мреже на којој аутор или издавач имају отворен профил (Facebook, Instagram, LinkedIn, You Tube, X...)

 

Корице и цене објављених књига Бранимира Перића

БАЈКЕ ЗА МАЛУ И ВЕЛИКУ ДЕЦУ

– бајке –

 

 Издавачи: Suza Dream, Дрењак, Копаоник и КК21, Смедеревска Паланка, 2025

Цена у Србији: 1.000 динара + поштарина

Цена за слање ван Србије: 20 евра (укључена поштарина)

---

ДАХ У ОГЛЕДАЛУ

– приче –

 Издавачи: КК21 и Suza Dream, Дрењак, Копаоник, 2025

Цена у Србији: 800 динара + поштарина

Цена за слање ван Србије: 18 евра (укључена поштарина)

---

ДУГА – занете песме

– песме –

Издавачи: КК21 и Suza Dream, Дрењак, Копаоник, 2024
Цена у Србији: 450 динара + поштарина
Цена за слање ван Србије: 10 евра (укључена поштарина)

---

НЕСТАНАК СТРУЈЕ – горке песме

– песме –

Издавачи: КК21 и Suza Dream, Дрењак, Копаоник, 2024
Цена у Србији: 450 динара + поштарина
Цена за слање ван Србије: 10 евра (укључена поштарина)

---

ЈАБУДАКАНИЈА – песме за смех и плач

– песме –

Издавачи: КК21 и Suza Dream, Дрењак, Копаоник, 2024
Цена у Србији: 400 динара + поштарина
Цена за слање ван Србије: 10 евра (укључена поштарина)

---

ЦРТЕЖ БИБЕР ЈАНОША

– роман – 

Народна књига, Београд, 1997
– распродато –

---

АЛКАЗАР

– приче –

Багдала, Крушевац, 1980
– распродато –

Опис и технички детаљи књига Бранимира Перића

 

БАЈКЕ у Драгачеву

 

Пре неколико дана БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ су прелетеле Атлантик и слетеле на Флориду. О томе сам вам већ писао. Ево их сада у западној Србији! Овога пута нису летеле. Жути поштански комби их је одвезао до Турице у Драгачеву!

Чика поштара су са радошћу дочекала деца! Да ли су, нестрпљива, коверат који им је пружио, одмах отворила, или су сачекала да им се мама врати с посла, не знам. Зато знам да ми је срце хтело да искочи из груди кад су ми од њихове маме стигле фотографије. Са фотографија су се на ме смешиле бистре оке једног шврће и његове старије секе. На једној слици шврћа је у рукама држао БАЈКЕ, у другој коверат у којој су стигле. Његова сека је била на трећој. У рукама није држала БАЈКЕ. Уместо БАЈКИ, држала је само једну, много вреднију – њега!

Било је то можда и јаче лупање срца него кад ми је из Норт Палм Бича стигла фотографија седокосог Италијана са БАЈКАМА у рукама.

Једва чекам да ми мама ове миле дечице напише како су бајке доживљене, а посебно како је, осамдесет година млађи шврћа од мог читаоца са Флориде, доживео оно што ће му мама, или његове пуно година старије секе и бата тек читати. Бистар је то момак, можда већ уме и сам покоје слово да сриче. За неку годину ће сигурно читати боље од деке са Флориде, коме наш језик није матерњи, али је не мање знатижељан.

Мамице овог момчића, пиши ми што пре!

© 2026 Бранимир Перић

 

Насловна илустрација бајке ДУХ И ДЕЛО

ДУХ И ДЕЛО

Два брата и сестра

Далеко, преко највише планине на истоку, где пусте равнице смењују усамљена брда и врлетима својих врхова надвисују дивљу траву, мати и отац, убоги сиромаси, родише два сина. Први је на свет дошао Ви Лин, Дух обиља, а непуне две године касније Мун Лај, Месец који се враћа. Но, како се судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им у-место хране дарује пород, кад је старијем било дванаест година, родила им се и кћи. Њој су наде-нули име Тие Лу, Искра, да им макар нешто засве-тли у сумору немаштине.

Ви Лин је од рођења био кржљаво и болешљи-во дете. Тек кад му се брат родио, здравље му се мало поправило, ваљда зато што су сад мање паж-ње обраћали на њега а више на новорођенче, али је свеједно остао мршав, блед, скоро прозиран. После друге године је тек проходао, а и онда се није пуш-тао од мајке: чврсто се држао ручицама за њене хаље, те је, са њим тако закаченим, једва успевала кућне послове да обавља. Од сисе јој се одбио већ после трећег месеца. Хранили су га козјим млеком, касније и млеком магарице не би ли ојачао. На силу су му сипали кашице од гњеченог воћа и поврћа у уста, затварали му нос да прогута а не испљуне. Проговорио је тек са четири године и то најпре о-понашајући звуке животиња, ветра, гргољ потока. Природа му је била ближа него људи. Био је и остао тихо дете. То се није променило ни кад је по-растао. Док су други дечаци јурцали по пољима, шутали крпењачу, правили лукове и стреле и так-мичили се у гађању, он је стајао по страни, одлазио до потока да посматра воду како тече, или се пео до усамљеног дрвета на брду поврх њихове куће. Дрво је имало широку крошњу, као створену да се под њом седи. Ослоњен леђима на његово стабло, сате је проводиo у угодној хладовини, загледан у даљину. Нису га терали ништа по кући и око куће да ради. Бојали су се да, онако нејак, не испусти чабар са млеком, не ритне га крава, или се не заглави у блату помогне ли мајци и оцу у садњи пиринча. Са биволом да оре тек није било говора – за држање плуга требале су чврсте руке и неко ве-ће тежине, а не вејка од детета какав је он био.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.cok или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

 © 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Потрага за сврхом

Насловна илустрација бајке ПОТРАГА ТА СВРХОМ

ПОТРАГА ЗА СВРХОМ

Чобанче

Био једном један мали чобанин који је своје детињство проводио чувајући стоку у планини. Од стоке је имао овце, козе, краве и једно магаре. Такође и шарова. Свака домаћа животиња је овде имала своју свр­ху: овце су давале вуну, козе сир, краве млеко, а шаров је, кад затреба, чобанчету био продужена нога и продужени штап да прикупи раштркану стоку. Једино магаре није имало своју сврху. Било је јогунасто као и свако магаре. Знало је да се укопа у месту, ни да мрдне кад чобанче са испаше потера стоку на коначиште. Знало је и да скакуће око чобанчета, да га гура њушком, да му не дâ да заврши венчић од цвећа који плете, или ручак који једе, или било шта друго чиме се занимао. И баш зато што није имало сврху, звали су га Сврха. Шунтаво име као и само магаре што је било.

Иако је магаре било такво какво је било, мали чобанин је од свих својих животиња њега највише волео. Кад год би му дугоухи пришао, а прилазио му је стално, шашолио га је иза ушију као да је куцов, чешкао по сапима, голицао по трбуху. Јер длака му је била свиленкаста, просто је мамила руку да је глади – као да је длака зеца а не обичног магарца. Боја јој је била мрка, на сунцу скоро црна.

Сврха је на сапима имао повећи белег у облику птице раширених крила која хоће да полети. Кад се мали чобанин занесе и дуже нетремице гледа у магаре, причињавало му се да крила птице оживљавају, да се померају, шире, као да се белег претвара у праву птицу. Из белега, у прохладним јутрима, пара није излазила као што је кожа магарета испаравала тамо где није било белега, или се испаравање под косим зрацима сунца, због белине шаре, није примећивало. Да магаре залута међу хиљаде других магарића, по том белегу би га непогрешиво познао.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com, или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки, на укупно 348 страна, са 64 црно-беле илустрације, као некад што су бајке биле илустроване, које дочаравају сцене из бајки.

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровао Бранимир Перића користећи Dall E 3

Неверник и бадњак 

По највећој вејавици и снегу дубоком местимично и до пола бутине, пробијао сам се јутрос и рвао са планином не бих ли насекао бадњак. Ја неверник и бадњак! И то бадњак за две куће под истим кровом, моју и братовљеву. Мали, тек рођени Лука, коме још ни три месеца нема, сутра треба да ми буде положајник – ако се први пробуди. Ако се не пробуди, биће његова мама. Његова мама у сваком случају.

Било је застрашујуће, на граници панике од саме помисли да се могу по оним брдима омакнути низ неку стрмину и смрзнутог нико да ме не нађе док се с пролећа снег не отопи. Истовремено је било и узбуђујуће изазовно пркосити самом себи и времену.

На небу се изнад водила очајна борба. С једне стране, час истањени, час натмурени облаци у бришућем лету, нештедимице су просипали белило по свему живом и неживом. С друге стране, сунце је покушавало да се пробије кроз облаке и сенкама обоји моје трагове, бар повратак да ми улепша.

Немам сламу, мислио сам, а ни доле у селу је нема. Овде ретко ко од сељака сеје жито. Више сеју кромпир. Село се стисло између стрмих падина: нема у тој рупи довољно ни светла ни топлине. Жито сеју они којима су куће више у брдима. Видео сам летос кад сам се шетао: на једној се њиховој њиви златио јечам. Превише би било по овом кијамету да заредим од домаћина до домаћина и молим за сламу. Уместо сламе прострћу сено – сврха је иста. Ваљда ми неће бити проблем испод снежног покривача да наберем сасушене траве.

Разгртао сам снег рукама и чупао најдуже суве влати. Трава је својом бојом и стабљикама подсећала на сламу.

Одхукнуо сам задовољно. Са бадњаком у једној руци и сламом у другој, запутио сам се кући. Биће то ипак Бадње вече као у старим причама.

Штета што је Лука сувише мали да би се моје жртве сећао кад порасте.

© 2015, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Неверник и бадњак" објављена је у књизи "Најкраће приче 2023", Библиотека "Савремена књижевност", књига 491, Алма, Београд, 2024, стр. 62-63