Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто навукли на грижење – кад га нема дуже, сами угризе тражимо. Изуједасмо се синоћ преко чета. Мени толико пријало да не одолих па јутрос, онако још неумивен, наређах стихове и послах јој. Кад оно, уместо прописним уједом да узврати, она ми написа подужи трактат у коме ми се захваљује што је нову реч научила. А реченице у трактату некако хладне, северне. Јесте да ми пише из Немачке, али мене нешто унутар срца жацну да нећу имати с ким да се толико до крви уједам ако она од мене оде. Зато вас молим за мишљење. Прочитајте ову песму коју јој послах па ми реците има ли ту ичега увредљивог (сем признања да смо исти)? Да, можда је увредило што пред нама разголитих истину, а можда и није. Mожда се и није увредила већ то само моја зебња севера. А и какво ми је то другарство ако се на друга увредиш. Није право, зар не? Не, не прихватам да се увредила, не прихватам ни да нам другарство није право – то се само мени, ваљда од хладноће њене Немачке, нешто данас срце више стегло. Помагајте!

Шунтање

Волела се два шунтавца
у шунтавој Шунтавији
а љубав је таквих шунта
од штовања па до бунта
 
Час се гризли час дичили
штипали се па цичили
пожелела драга драгом
да пољубац врати шљагом
 
Кад се шунта зашунтави
од шунтања забалави
тад шунтању нема краја
од љубави до белаја
 
Без шунтања нису живи
јер шунта се шунти диви
шунта шунту шунтом диже
шунтањем јој ране лиже
 
А кад нису у близини
пишу шунти у даљини
шунтавцима даљ не смета
шунт је никад без домета
 
Шунта шунту вазда иште
од шунтања да се биште
кад шунтавац није близу
кога другог да угризу
 
 
© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

 

Кад сване дан – и филм и музика

Како су одјекнули у мени филм Горана Паскаљевића и музика Влатка Стефановског у њему

 

Синоћ сам гледао на ТВ-у Паскаљевићев филм из 2012. године „Кад сване дан“. Заправо последњу његову трећину (касно сам укључио телевизор). Цео сам филм после морао да потражим на Јутјубу и одгледам део који нисам видео.

Ново је вече а мене осећања још увек тресу. Колико је то велико дело и зашто је велико, рекли су други, позванији од мене кад су му давали позитивне критике и делили му награде. Нећу о томе. Говорићу само о својим осећањима, о ономе што ме је изместило, а изместили су ме музика и људска игноранција (или на српском: потискивање, намерни заборав, ниподаштавање, небрига, и то све у једном).

Људска игноранција је била и једна од порука филма. Сећање на концентрациони логор у шта су Нацисти претворили београдско „Старо сајмиште“ 1941. и 1942. године, полигон за вежбање масовног убијања људи издувним гасовима у „душегупкама“, тоне у заборав, брише се из српског колективног памћења, мало намерно, а мало због урођене склоности српског човека ка потискивању црног, склоности ка дечјем забораву, „пилећем памћењу“ за ружне ствари. Неки од вајних политичара тек освојене власти лупали су се у груди и не питани давали обећање да ће преуредити „Старо сајмиште“, претворити га у музеј холокауста, српски „Јад Вашем“. Кад год неко од израелских званичника, или, као у јулу 2015. из „Симон Визентала“ дође у Србију, или посети званичнике на власти, опет се мало представници власти излупају по грудима, чак и формирају комисију која ће наводно обећање да спроведе, истуре неког да пар дана декламује обећање и… на томе се све заврши. До нове прилике за бусање у груди. Игнорантни према свему осим сопствене користи, барем на тај начин су могли да врате наклоност „белог света“ према Србији и српском народу. Уместо тога довели су свој народ дотле да се и оно мало сећања на то убого, једно од многих стратишта за Србе, Јевреје и Цигане, избрише из сећања живља ове земље. Коме је до сећања и прављења музеја кад се нема хлеба да једе.

Хвала телевизији Србије, што се бар она сетила овог изузетног филма уочи Хануке, празника народа израелског, једног од многих празника којима Јевреји желе да сачувају своје колективно памћење, за разлику од Срба који су све важне датуме из своје страдалничке, па и славне историје заборавили, или их полако заборављају. Срби и Јевреји, сличнији су по свом вишемиленијумском страдалништву од било која два друга народа. Једино се разликују у забораву. Јевреји немају „пилеће памћење“. Зато толико дуго и трају. А Срби?

Није само величанствена режија Горановог филма, величанствена је и музика у њему. Она је сама филм, говори можда и више него филм. Велики Влатко Стефановски у никад бољем издању, никад боље инспирације. Ево, још и сад се јежим, још и сада цвиле у мени циганска ћемана док гуде очај, тугу, јад свих генерација убијаних, понижених, а поносних. Треба чути тај јаук, треба га с времена на време пропустити кроз душу, не због саосећања, него због прочишћења, због опомене. Људска патња је ванвремена и не боли само оног ко је проживљава, боли сваког ко има душу. А ћемана свирају, цвиле очај, цвиле безнађе, цвиле молбу да се дно човечје нечовечности никад више не понови. Лепо чујем крике људске, оне које су пуштали осуђени да их нема, у себи, јер достојанствен народ достојанствено умире, гушен, разапињан, стрељан, спаљиван или вешан, свеједно. Није све у вери. Да ли се предати или се борити иако знаш да ти нема спаса? Срби су увек били за борбу. На томе су се и поделили синови Израиља. Док нису они који су изабрали борбу вратили свом народ домовину. Борити се у сваком случају. Али не газити људско достојанство. Самилосни и на губилишту и у победи. Људи.

А онда, у завршном чину, јаук ћемана преузима оркестар. Боже, каква је то тек небеска музика! Из Пакла уздиже те у Рај и бива ти посве јасно зашто Јевреји кад им је најтеже певају, зашто играју, зашто се препуштају музици уместо да наричу. Величанствена музика, ванвремена. Музика лек. То је одговор. Кадиш. Хвала ти Влатко на дару који си нам уделио. Верујем да ће ти и наша сабраћа у страдалништву бити захвална и да ће те славити најмање једнако као ја. Кадиш за упокојене пријатеља наших, иако неки међу нама одбијају да их сматрамо пријатељима већ се клањају некима другим. Кадиш свима нашима којих више нема међу живима. Сви смо ми једна душа у многим телима, како рекоше јеврејски свети списи. Нисмо ми као родитељи ти који градимо сутра за нашу децу, ми им само утиремо пут, на њима је како ће градити свој свет и завршавати, оплемењивати оно што ми нисмо стигли да довршимо. Наши родитељи су и нама, њиховој деци, утрли пут да будемо добри људи. На нама као деци наших родитеља је да дамо светлост нашим родитељима, право да се уздигну у сећању на још виши ниво, тако што ћемо продубљивати дело које су започели, тако што ћемо својој деци остављати у наслеђе да буду добри људи. Кадиш који је истовремено и туга и светлост. Кадиш мртвима за оне живе. Кадиш и за нас саме ако дозволимо злу да нас опхрва, да се понови, ако ћутимо и дозволимо да нема тога ко ће за нас увећати светло. Не дозволимо тами да надјача. Светлости је толико око нас. Белине сазнања, блиставости стварања, племенитости. Не дозволимо да нам родитеље прогута тама, да су узалуд живели. То је њихов аманет у нама. И наш за нас у нашој деци. Не настављамо се ми кроз нашу децу, него она уздижу нас. Светлост заувек и увек. Амин.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Овај осврт на филм Горана Паскаљевића "Кад сване дан" и музику Влатка Стефановског у њему објављен је у часопису "Срђанов вијенац" бр. 11, књижевном годишњаку за 2024. Часопис заједно издају ЈУ Центар за културу Шамац и КПД Васо Пелагић Пелагићево. Овај број је промовисан 11. јула 2025. у галерији Центра за културу Шамац.

Кучка Џесика и призивање детињства

„Перићи, пошта!“ дозива поштар испод терасе. „Откуд ти, чика поштаре? Није те одавно било?“ „Потпишите, молићу фино, овде! Ништа не треба да платите, све је плаћено!“ Дивно је кад не мора да се плати, а још дивније кад ти поштар донесе књигу тешку пола килограма у којој је објављено и нешто твоје! Двојезична антологија на српском и немачком, тврдих корица и са белом врпцом за обележавање (умало врпци да се замерим да је не поменем). Књига је дебела читавих 536 страна! Подсети ме на „Анатомски атлас“, уџбеник са друге године медицине мог брата, са којим смо будили кучку Џесику кад нам у сред ноћи хркањем не дâ да спавамо. Најслађе јој је било да нам хрче испред врата. Срећом па се у то време није ноћу јурило у ве-це. Какво би то саплитање, гажење и цвиљење било док је опкорачујемо. Булдог, љубимица наше газдарице Наде, а Нада наша љубимица, нарочито кад нам ушета у комбинезону у собу. Отворимо "Анатомски атлас", одшкринемо врата па га изнад Џесике нагло склопимо. Добра нека куца, с обзиром да јој је пасмина крволочна. Ни да зарежи, ни да нас крволочно погледа. Да сам ја кучка Џесика и да ми два обешењака прекину сан таман док ловим зеца и у сну галопирам шапама, поцепао бих им макар пиџаме, ако не и нешто више од тога. Сиротица, само нас тужно погледа и спусти поново главу на шапе.

Но, зашто се баш кучке Џесике сетих у овом часу? Ваљда зато што се двојезична антологија коју држим у руци зове "Пробуди детињство у себи" / "Vecke das  Kind in dir". Добро, де, ако ћемо мак на конац, није сећање Џесике баш сећање детињства, већ присећање мало старијег доба. Али и студентско доба је нека врста детињства. Све чега се са сетом сећамо – оно кад нам се топлина разлије грудима – сећање је на детињство. Све је детињство у односу на садашњи тренутак у коме живимо, читава наша прошлост.

Антологију "Пробуди детињство у себи" саставила је и са заступљених језика у њој на немачки и српски превела књижевница Драгица Шредер (Dragica Schröder) која живи и ствара у Хилдену, Немачка. Издавање су финансирали немачка банка Шпаркасе (Sparkasse) и Југословенско/немачко културно друштво Хилден е. В. (Јugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). У књизи је заступљено 86 аутора са Балкана и остатка Европе, а међу њима, на странама 52-55, Драгица је уврстила и моју кратку причу за децу „Хармонија“, како њен српски оригинал, тако и превод. Причу можете прочитати кликом на линк:

https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 82 и 83 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und magie des geschriben wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије.